MORAO SAM DA PROSIM, SVAKOG DANA SAM BIO NA ULICI
Od svoje sedme godine svakodnevno sam bio na ulici. Zašto sam osuđen da prosim, pitao sam se, i molio da se to prekine. Dok su druga deca prolazila pored mene i išla u školu, ja do petog razreda nisam znao ni da čitam ni da pišem.
Tako opisuje svoje detinjstvo Strahinja (18) iz Beograda, i umesto najlepšeg, pamti ga kao najgori period svog života. Sam, uplašen, nesrećan - dane je provodio na ivičnjaku Bulevara kralja Aleksandra, s jedne strane okružen tramvajima, a s druge automobilima, svakodnevno u opasnosti da ga neko pregazi.
- Sve se svodilo na odlazak na ulicu, prodavao sam maramice. Bilo je ljudi koji ne žele da kupe, ali mi daju novac, neki se prave da me ne vide, drugi me opsuju... Bilo je starije dece koja su prosila i pokušavala da mi istrgnu novac koji zaradim - započinje on svoju bolnu ispovest.
NAJHLADNIJA ZIMA Zima ili leto, za njega nije bilo razlike.
- Sećam se najhladnije zime u Beogradu, od snega nije moglo da se hoda, a ja sam u tom trenutku bio na ulici, sam. Isto tako pamtim leta kada sam na 40 stepeni bio na asfaltu i prosio - nerado se priseća Strahinja. A nije mogao da bira. - Da sam se ja pitao, nikad ne bih izabrao da budem na ulici. Roditelji su predložili da prodajem maramice. Ne krivim ih, verovatno je tako moralo, jer u tom trenutku stvarno ništa nismo imali kaže Strahinja.
PORODIČNA TRAGEDIJA Objašnjava da kuća u kojoj
živi ima tek dve sobe.
- Bilo je jezivo, sve natrpano do plafona. Spavali smo kao sardine. Ni danas nije mnogo drugačije, jedino što sada imamo kupatilo koje nam je sredila moja škola ističe on.
Strahinja ima četiri sestre i brata, i u toj skromnoj kući živi sa dvanaestoro ukućana. Dok nam nabraja svakog od njih, priseća se tragedije koja je prošle godine zadesila njegovu porodicu.
- Baka je poginula u saobraćajnoj nesreći, autobus
ju je udario na pešačkom prelazu kod Cvetkove pijace. Nikada neću moći da je prežalim. Osećam se kao da sam izgubio majku, jer je ona to za mene bila. Majka nas je više puta ostavljala. Recimo, otišla je kada sam imao tri meseca i vratila se kada sam napunio šest meseci. Ostavila je negativan utisak na mene i danas joj nisam toliko privržen - priča on.
STRAH OD POLICIJE Umesto da vreme provodi sa vršnjacima u parku, Strahinja je zbog života na ulici odmalena bio u kontaktu sa policijom.
- Nekoliko puta su me pokupili sa ulice i vodili u
Da sam se ja pitao, nikada ne bih izabrao da budem na ulici. Roditelji su mi predložili da prodajem maramice. Ne krivim ih, verovatno je tako moralo
stanicu. Plakao sam kada su me prvi put odveli u stanicu, nisam mogao da hodam, noge su mi se tresle - seća se Strahinja.
Srećom, kako kaže, jedan dobar policajac je uspeo da ga smiri i ubedi da će sve biti u redu.
- Te situacije u policiji završavale su se tako da mi zaplene maramice i novac koji zaradim, i napišu kazne roditeljima. U centru za socijalni rad se skupilo nekoliko prijava i pozvali su moje roditelje na sastanak. Tada je preporučeno da moje sestre i ja dolazimo svaki dan u Svratište - ističe on.
NOVI ŽIVOT
Često je bio depresivan zbog toga što nije pohađao školu.
- Od prvog do četvrtog razreda skoro da uopšte nisam išao u školu. Srećom, nastavnici i direktor izlazili su mi u susret tako što su mi svake godine dozvolili da izađem na razredni ispit i pustili me da prođem razred - kaže on.
Zahvaljujući Svratištu, Strahinja više nije na ulici i njegov život se potpuno promenio.
- Imao sam 12 godina kada sam krenuo da učim i pišem. Zahvaljujući nastavnicama u Svratištu, naučio sam da čitam i pišem u petom razredu nešto što je trebalo da naučim u prvom razredu. Mislim da je to dobra poruka deci koja se sada nalaze u sličnoj situaciji – nikad nije kasno i zgrabite svaku priliku koja vam je pružena - poručuje ovaj momak.
Premda je bilo dosta rupa
u znanju, Strahinja je sada četvrti razred Srednje škole za informacione tehnologije i priprema se za upis na Policijsku akademiju. Kaže da je ta želja proistekla upravo zbog iskustva koje je imao sa policijom.
- Ako bih sutra ja sreo decu koja prose na ulici, učinio bih sve što mogu da im pomognem - ističe Strahinja.
DISKRIMINACIJA Odmalena je suočen sa diskriminacijom, te kako kaže u celoj osnovnoj školi se svega nekoliko vršnjaka družilo s njim.
- Uglavnom su mi govorili: „Cigane, debilu...“. Vređali su me zbog odeće koju sam nosio, čak je dolazilo i do fizičkog konflikta. Ranije nisam mogao da kontrolišem bes, pa kad me opsuju krenem fizički da se obračunam. Sada, zahvaljujući Svratištu, mogu da se pohvalim da sam naučio da kontrolišem bes - ponosno kaže on.
Zbog negativnog iskustva koje je imao, Strahinja bi voleo da osnuje organizaciju koja će se boriti protiv diskriminacije prema Romima.
- Želja mi je da probam da promenim svest ljudi i da ovaj svet postane bolji. Za deset godina vidim sebe kao policajca koji pokušava da smanji kriminal na ulicama. Naravno, Svratište će uvek biti deo mog života, ovde sam postao čovek i trudiću se da ja pomognem drugoj deci kao što su meni pomogli ljudi iz Svratišta - zaključuje Strahinja.