Predsednik je u pravu!

Tačno je da prošle godine nisu održani izbori. Obavljeno je glasanje. Bez elementarnih uslova za slobodno izjašnjavanje građana i ravnopravnosti političkih učesnika. Umesto demokratije nametnut nam je jednopartizam. I jednoumlje.

SAD JE, KANDA, SVIMA JASNA prosta činjenica. Srbija nije demokratska zemlja. Gurnuti smo, ili smo sami sebe gurnuli, natrag u autoritarnost. U tor. U slepilo.

A glumimo da nije tako. Negiramo očigledno. Povinujemo se diktatu. Sledimo vođu bez pameti. Robujemo besmislicama.

Verovatno je i reč jednoumlje pogrešna jer podrazumeva postojanje nekakvog uma. Ma koliko ispranog. Mi živimo u neumlju, ako ne i u bezumlju. Slobodu shvatamo kao odricanje od nauke. Od istine.

Od onog što je proverivo i dokazivo. Veru poklanjamo vračarama, pokvarenjacima, mistifikatorima. A predsednika kujemo u zvezde. Ništa, čini se, ne naučismo iz rđavih iskustava pod Brozom i pod Miloševićem. Malu li smo cenu platili sopstvene infantilnosti? Zar i danas, posle svega, nismo savladali lekciju o pogubnosti nekontrolisane vlasti, uzurpaciji javnih ustanova, medijskom mraku, kultu ličnosti? Po koji put se saplićemo o isti kamen? I teramo po starom. Na vlastitu štetu. Sebi u inat. Nama neprijatelji nisu potrebni. Mi njihov posao obavljamo bolje od njih. Oni samo stoje sa strane, gledaju nas i seire.

No, nije ovde samo vlast ta koja simulira demokratiju. To, nažalost, čini i opozicija. Ako je Srbija nedemokratija, onda u njoj ne može biti istinske opozicije. I nema je. Pregovori o izbornim uslovima, tzv. platforme opozicionih stranaka, besciljne rasprave o broju pregovarača i njihovim imenima... Glupost za glupošću. Trice i kučine. Vlast odlično zna šta radi i zašto radi. Kad bi htela demokratiju, u Srbiji bi sve bilo suprotno od ovog što pred sobom vidimo. Kad bi se, kojim volšebnim slučajem, predomislila i poželela da nas vrati u demokratiju, znala bi šta joj je činiti. Ama neće. Neće i tačka. Evropljani, posrednici, formati, teme... Tako se ne osvaja sloboda. Ni sloboda, ni demokratija.

Pred aktuelnim opozicionarima je jednostavno pitanje. Ili moj put ili auto-put. Ili ulica ili odustanak. Ili rvanje prsa u prsa ili samoraspuštanje. Trećeg rešenja nema.

Naravno, može i kolaboracija. I toga smo se u prošlosti nagledali. Oni što su lane izašli na izbore opekli su se. Niko od njih nije ni izborni prag uspeo da pređe. To bi morao biti dragocen nauk. I za njih i za ostale.

Kad jedna partija drži svu vlast, nesporno je posredi odsustvo demokratije. Za takvu vlast nema ni ograničenja, ni nadzora, ni odgovornosti. Otud, neminovno i neumitno, dolaze zloupotrebe. I ubrzo od izuzetaka postaju pravilo. Već napisah više puta da od samodržavlja narod nigde i nikad koristi nije imao. Primati milostinju od svog eksploatatora i biti mu na tome zahvalan, to je pouzdan put u propast. I ropstvo.

Opozicione razmirice, sitna rivalstva, liderske zavisti i praznoslovlje ne mogu dati željen rezultat. Niti će Srbiju