Ona je dokaz da granice ljudske volje ne postoje

Marla Runjan je američka atletičarka i maratonka koja je prva pravno slepa atletičarka koja se takmičila na Olimpijskim igrama.

Amerikank Marla li Runjan rođena je 4. januara 1969. godine u Santa Mariji u Kaliforniji. Posle srednje škole upisala je San Dijego univerzitet i tu počinje njeno istinsko napredovanje u sportu, a nema šta nije probala i gde nije učestovala od sedmoboja, preko trke na 200 metara do skokova... Diplomirala je 1994. godine u oblasti defektologije.

Sve nakon toga je istorija.

Tri puta je državna prvakinja u disciplini 5.000 metara. Takođe je osvojila četiri zlatne medalje na letnjim paraolimpijskim igrama 1992. u skoku udalj i trkama na 100, 200 i 400 metara. Pokušala je da se kvalifikuje za Olimpijske igre „able Bodied“na američkim olimpijskim takmičenjima 1996. godine, završivši na 10. mestu u sedmoboju.

iako se nije kvalifikovala, trčala je na 800 metara za 2.04,60, američki rekord u sedmoboju na 800 metara. Ovaj uspeh je ubedio da se okuša u trčanju na daljinu. Na Paraolimpijadi u atlanti 1996. uzela je srebro u bacanju kugle i zlato u petoboju.

Njena karijera kao trkačice svetske klase u sposobnim disciplinama započela je 1999. godine na Panameričkim igrama, gde je osvojila zlato u trci na 1.500 metara. Sledeće godine plasirala se na osmo mesto na 1.500 metara na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, čineći je prvom pravno slepom sportistkinjom koja se takmičila na Olimpijskim igrama i amerikankom i sa najboljim finišom u tom takmičenju.

- Kao osoba koja ima bilo kakav izazov, čini svoje prednosti vidljivijima. ako želite da znate ko ste kao osoba, onda je vaša odgovornost učiniti vaše osobine vidljivijima. Verujem da ako nije tako, postanete žrtva. ako su to samo izgovori, onda vas ljudi tako vide. Neka vaše snage budu vidljive - rekla je ona.

Kako je ispričala, njeni roditelji nisu znali šta mogu da očekuju od nje.

- Osetila sam kako padaju očekivanja. ljudi bi rekli: „Uradi najbolje što možeš, a ja sam pomislila:„ Šta ako je moje najbolje prilično dobro! “Verovatno sam već bila prilično konkurentna. Rekla sam: ‘Ja to mogu. Jednostavno sam morala to da uradim drugačije - dodala je.

Trenutno predaje u školi za slepe Perkins u Vatertaunu, Masačusets, gde nadahnjuje stotine drugih sa ograničenim mogućnostima da sanjaju.

Ona je višegodišnji primer borbe za vođenje života koji je normalan i koji nije obuhvaćen invaliditetom. Njena dostignuća predstavljaju svetionik nade za milione širom sveta.

Danas predaje u školi za slepe Perkins u Vatertaunu, Masačusets, gde nadahnjuje stotine drugih sa ograničenim mogućnostima da sanjaju

PRVA SLEPA SPORTISTKINJA NA OLIMPIJSKIM IGRAMA

U ŽIVOTIMA KRISTINE I VUKE imena Mileta Jovanovića, njegove supruge Violete Labat Mitrušić i njene sestre Jasmine Mine Mitrušić ostaće upisane zlatnim slovima. Prva dva, jer nisu ostali slepi na njihove nedaće kada im je pomoć bila najpotrebnija, a druga jer su im obezbedile ono što su sanjale godinama, svoj dom. Naime, Mile se nalazi na čelu Udruženja građana “Put, istina, život”, preko koje je uspeo da animira javnost Srbije da pomogne majci i ćerki iz Žablja.

Međutim, povezanost Jovanovića, Vuke i Kristine duga je već sedam godina, koliko je prošlo otkako je u svojoj nevolji Vuka na ulici zatražila od Miletove supruge hranu za Kristinu, bolesnog supruga i sebe.

- Upoznali smo malu Kristinu i Vuku još 2014. godine. Moja supruga je srela majku devojčice kako prosi u centru, tražila je bilo koju vrstu pomoći, hranu najviše. To nas je pogodilo i nismo hteli da to ostane samo na tome, već smo se upoznali sa njihovom situacijom. Pokojni Vukin suprug, Đorđe, bio je tad još uvek živ, ali teško bolestan, živeli su u ataru između Žablja i Zrenjanina u salašu koji nije imao ni vode ni struje, kuća je imala skoro samo krov, sve drugo je bilo u katastrofalnim uslovima. Počeli smo da im donosimo hranu, stvari, ali i lekove za Đorđa. Kristina je tad imala četiri godine i nije bila svesna da postoji bolji život, sve dok nije počela da dolazi do nas, gde se kupala, gledala televiziju, tu je prvi put gledala crtani film, a posle smo je vodili u šetnje i do Novog Sada - kaže Mile na početku razgovora za “Blic”.

Sem socijalne pomoći od

Udruženja građana “Put, istina i život” vodi računa o deset porodica, uglavnom starijim licima, samohranim majkama, o deci sa posebnim potrebama, sa socijalno ugroženim romskim porodicama... Kako nam je Miroslav rekao, ništa od toga ne bi bilo moguće da nema dobrih ljudi velikog srca, koji nisu slepi na tuđu muku i težak život.

BRIGA O GRAĐANIMA

12.000 dinara i onoga što je Vuka dobijala, hrane ili odeće, ništa drugo nisu imali. Više gladne nego site, u katastrofalnim životnim uslovima, Vuku i Kristinu je iduće godine zadesila nova nesreća.

- Đorđe je preminuo 2015. godine od posledica kancera debelog creva. Nakon nekoliko meseci, njih dve su se preselile u Gospođince u kuću skoro identičnih životnih uslova, bez struje i vode. Kristina se tu upisala i u osnovnu školu, a kola su dodatno krenula nizbrdo kada su krenuli Vukini zdravstveni problemi, česte glavobolje, oduzimanje ruku i nogu, to nam je bio alarm da se još više uključimo u njihov život. Da stvar bude još gora, gazda prostora u kojem su živele imao je neke druge planove za objekat i dobile su rok da se isele - objašnjava nam.

Mile ističe veliku pomoć i razumevanje Opštine Žabalj i svih meštana koji su se ujedinili i uključili na razne načine da pomognu Vuki i Kristini.

- Kako je priča dospela u javnost, svi su se uključili. Dve mame i jedna vaspitačica, Tijana. Dijana i Tijana su se obavezale da Kristinu svaka dva dana vode na kupanje, druge porodice su se podelile oko hrane, treće su obezbedile garderobu. Jednostavno, čitavo selo se diglo da im pomogne, što je veoma ohrabrujuće priča Mile.

Kristina je u prvi razred