Moja borba za život biće uvek deo mene
ime MOG raka Bilo je osteosarkom. To je onaj što napada dečje kostii a ja sam ga dobila na poklon za punoletstvo. ptvarno sam bila borac. Bilo je perioda beznađai kada mi je sve delovalo besmislenoi kada sam snagu morala da tražim u drugimai van svojih granicai kada sam se krila od sopstvenog uma. Znala sam od samog početka da ću moći to da izgurami počinje priču jilkica aimitrijević (OV) iz Beogradai apsolvent psihologije.
A sve je počelo s bolom u kolenu.
- aok sam hodalai posebno ako bih se pela uz stepenicei imala sam osećaj da će mi koleno eksplodirati. jislila sam da je zbog rolerai da sam opteretila nogu. kije prošlo mnogo i nisam više hodala normalno. sukla sam nogu - priča.
jajka je primetila da se nešto dešava i krenuli su na preglede. rbrzo su stigli i rezultati - tumor kostiju.
- Za mene je u momentu saznanja to bio kraj svega. pamo sam plakalai ništa drugo nisam radila. mo uputu sam morala da odem na fnstitut za onkologiju i radiologijui na aečje odeljenje. ptigla sam u bolnicui popela se na poslednji sprat i prošla kroz velika vrata. Zakoračila sam na hodniki zaustavila se i rekla sebi: „jilkicei ovo moraš da izguraš!“.
aani i noći provedeni u bolničkoj sobi krivi su za raspoloženje nad kojim se s vremenom izgubi kontrola. hažei mozak joj je ključao.
- ijudi koji me vole trpeli su mei znali su da se najveća borba vodi u meni i da nije njima najgore. ka pauzama od lečenjai koje sam provodila kod kućei bila sam nepodnošljiva. srištala sam na celu porodicu kad sam imala snage i glasa za to. aanas se smejemo tome priča.
p osteosarkomom je živela godinu danai toliko je vremena trebalo da izbaci tog bahatog podstanara.
- joj rak se prati punih NM godinai a to znači da sam celu deceniju kidala živce zbog kontrola - seća se.
mosle rakai kažei ništa više nije isto. Ali nije ju naterao da se povuče i sklanja od sveta. kije izgubila samopouzdanje.
- had rak prođei život dođe. ptignu sve one
onih koji podsećaju na tešku bolest. Mogu da se zahvalim mojoj „ludoj“majci što je rak otkriven na vreme. Kada su lekari govorili da mi nije ništa, nije odustajala, jer je bila sigurna da je „nešto“- priča Aleksandra ijajić (OO) iz Beograda, studetkinja FON-A.
Tog petka joj je naglo skočila temperatura. Od lekara je dobila antibiotike, koji nisu pomogli. Temperatura je rasla, a Aleksandra padala. Analiza krvi nije pokazala ništa, a ona se kočila od bolova. medijatar je predložio biohemijsku analizu krvi. Svi rezultati su bili dobri osim Com-a. On je bio višestruko povećan. iekari su već tada posumnjali na malignitet, ali ništa nisu govorili. Čekala se analiza koštane srži, koja je potvrdila najcrnje slutnje.
- „Imaš leukemiju“, tiho je rekla mama. Tri sekunde pauza, pa moje pitanje od milion dolara: „Dobro, i kad ću da umrem?“. Ništa mi nije odgovorila, samo je oborila pogled. Tad je u sobu ušetao anđeo. Moja doktorka. Divno stvorenje, nasmejano i vedro. Sve mi je lepo objasnila. „Kad ću umreti?“, pitala sam i nju. To je bilo sve što me je zanimalo. „Za TM ili 8M godina, ne mogu da ti garantujem“, odgovorila mi je uz osmeh. iečila se u Beogradu, u svom gradu. - Mnogo sam volela svoju kosu, koja je na kraju ipak opala, skroz. To me je porazilo. Sve sam mogla da podnesem, da nema društva, da povraćam po ceo dan, da me sve boli, ali ne i to.
Ipak, na kraju nije imala izbora. Morala je i to da prihvati.
- Kupili smo neku bezveznu periku. Stavila sam je na glavu i ušla u Tiršovu na terapiju. Samo sam je tad nosila.
Aleksandra je ukupno primila četiri hemioterapije. mred poslednju stres je bio nepodnošljiv.
- Na Svetog Nikolu primila sam poslednju vensku terapiju, pa sam prešla na „održavanje“, na lekove. Izdržala sam još četiri lumbalne i tako je sve to završeno - priča Aleksandra.
Neko vreme, nakon potvrde da je zdrava, živela je u blagoj paranoji. Sa svakim virusom koji bi zakačila proživljavala je traumu. Na narednim kontrolama svi nalazi su bili odlični osim trombocita, koji se nakon terapije nikad nisu popravili, pa joj je i dan-danas telo puno modrica.
Izlečenje, kaže, kreće iz glave. Imala je teške krize, ali nikad se nije predala.
- Maksimalno su me podržavali porodica i drugari iz razreda. Koliko god im je bilo teško, nisu plakali niti su me sažaljevali. Barem ne preda mnom - priča.
Danas Aleksandra studira, ima dečka i uživa u životu.
- Bolest mi je donela zdrave stavove. Shvatila sam šta je važno, šta ne. Naučila me je prioritetima i hvala joj na tome.