Umesto svadbu da mu pravimo, mi ga sahranjujemo
“PRE POLASKA NA put bio je kod nas, moj sin, njegov ujak, nudio mu je da ne ide, predlagao mu da radi kod njega. ,”Ujko, moram da idem”, odgovorio mu je. Mi smo mu poželeli srećan put, sve najbolje i više ga nismo videli. Umesto svadbu da mu pravimo, mi mu sahranu pravimo. Bolje mi stari da smo otišli.”
Slomljen tugom, Iva Đorić, deda po majci nastradalog Milana Lepojevića (28) iz Lužana, seća se poslednjih trenutaka sa unukom koji je nastradao u teškoj nesreći. On kaže da je Milan bio veoma vredan i da je znao da radi mnogo poslova.
-Milan je bio duša od čoveka, neiskvaren, mrava ne bi zgazio. Svakome je gledao da pomogne. Bio je vredan, što se kaže radnik za trojicu. Otišao je da radi jer je želeo sam da stvori nešto bolje, priča.
On kaže da je Milan bio jako vredan i da je pokušao
TUGAda ga odvrati od puta u Nemačku, te da se i Milan dvoumio.
Darko Đorić, Milanov ujak, kaže da je pokušao da ga odvrati od puta u Nemačku, te da se i Milan dvoumio.
- Šta ćeš tamo ujkin, pitao sam ga, dođi kod mene da radiš. On kaže: “Ujko, idem i za 15 dana ako mi ne daju pare kako su obećali, dolazim kod tebe da radim”. Tim rečima mi je rekao. Majka mi je na samrti, razmišljao se da li da ide zbog babe, dvoumio se dugo da li da ide ili ne. Nisam bio za to da ide, mogao je i ovde da zaradi. Kupio je i materijal da proširi kuću. Dečko je jednom bio kako treba, štedeo je da uloži u kuću da ima. Planirao je da se skući, želeo je sam da postigne nešto u životu. Želeo da ide u Nemačku i da se sam oproba, kao mnogi mladi ljudi. Da krivim nekog, ne mogu, to je sudbina priča u suzama. Članovi porodica nastradalih u suzama su pričali o njima, a kako kažu, svako od njih je želeo da obezbedi sebi bolju budućnost