Šta su od svojih honorara mogli da kupe slavni ruski pisci

Njihova dela i danas su popularna i rado čitana. Ipak, u vreme kad su pisana, zarade su varirale od skromnih do zavidnih količina novca. Šta je moglo da se kupi za honorar koji su pisci dobili za svoja najveća dela, poput „Ane Karenjine”, „Idiota”, „Evgenija Onjegina” u tadašnjoj Rusiji?

Veb-portal Arzamas nedavno je objavio procene šta bi ruski pisci mogli da kupe od honorara zarađenih od svojih remekdela. Ispostavlja se - mnogo toga. Tako je Fjodor Dostojevski za roman “Idiot” (1868) dobio 7.000 rubalja (u današnjem novcu to je 7 miliona savremenih rubalja ili nešto više od 100.000 dolara).

Za taj novac je mogao da kupi: imanje sa hrastovom šumom u Rjazanju, lake kočije sa četiri sedišta,

10 skupocenih ogledala od mahagonija, 10 komoda, 10 kilograma sapuna od anisa,

2 hrastova bureta, 30 flaša američkog ruma, 160 kilograma engleskog sira, kožna torba i flaša crnog mastila.

Poznato je da je Dostojevski bio kockar, tako da verovatno ništa od ovoga nije kupio i sav je novac otišao na podmirivanje dugova. Lav Tolstoj je za roman “Ana Karenjina” (1877) dobio tri puta više od kolege Dostojevskog.

Za 20.000 rubalja (što je približno oko 20 miliona današnjih rubalja ili preko 300.000 dolara), koliki mu je bio honorar, mogao je da kupi: kuću u Moskvi, imanje u Rjazanju, 1.000 skupocenih cigara, 30 fotelja od mahagonija, 10 pari čizama od teleće kože, 120 porcelanskih šolja, 150 kožnih aktovki, 2 sablje, 10 kilograma sveća, 4 velike dinje, 60 čeličnih brijača.

I pored tolikog novca, Tolstoj je bio asketa i nije voleo da živi na visokoj nozi. Sam je pravio čizme, a na njegovo imanje Jasna Poljana u Tulskoj oblasti sve te fotelje od mahagonija ne bi ni stale.

Između Dostojevskog i Tolstoja je Aleksandar Puškin koji je za roman “Evgenije Onjegin” (1833) dobio 12.000 rubalja (ako se preračuna na današnji novac to je 10,5 miliona rubalja ili 166.000 dolara).

Za ovaj novac mogao je sebi da priušti: 100 modernih košulja, 200 pari modernih rukavica, 80 kilograma čaja od suvih cvetova biljaka, mogao je na godinu dana iznajmiti prizemnu drvenu kuću u centru Moskve i platiti školovanje dvoje dece sa dnevnim boravkom. Puškin je, poput Dostojevskog, bio

LAV TOLSTOJ JE ZA ROMAN “ANA KARENJINA” (1877) DOBIO TRI PUTA VIŠE OD KOLEGE DOSTOJEVSKOG

PUŠKIN JE, POPUT DOSTOJEVSKOG, BIO STRASTVENI KOCKAR. OMILJENA IGRA MU JE BILA BRIDŽ, TAMO SU I NESTAJALE NJEGOVE PARE

I PORED TOLIKOG NOVCA, TOLSTOJ JE BIO ASKETA I NIJE VOLEO DA ŽIVI NA VISOKOJ NOZI. SAM JE PRAVIO I SVOJE ČIZME

strastveni kockar. Omiljena igra mu je bila bridž. Njegova strastvena stvaralačka priroda nagonila ga je da rizikuje, te je samim tim, ruski književni klasik često imao velike gubitke na kartama. Poznato je da je jednom kao ulog koristio čak i rukopis „Evgenija Onjegina“. Srećom, iako je dugo gubio tokom igre, sudbina je umešala prste i buduće remek-delo ipak nije dospelo u tuđe ruke.

Bajkovito remek-delo nalik na dvorac bilo je samo jedno od 50 predloženih rešenja za gradnju novog mosta koji je Londonu bio nužan, ali je morao da omogući da veliki brodovi i dalje uplovljavaju u tada najprometniju svetsku luku.

Most koji prelazi Temzu u blizini Londonske kule postao je jedan od simbola Londona. Ime je dobio po obližnjem Taueru (engl. Tower of London). Izgradnja je počela 1886. godine a most je otvoren 1894. Tauerbridž se ponekad poistovećuje sa Londonskim mostom koji se nalazi oko osam kilometara uzvodno. Tauerbridž je jedan od pet londonskih mostova koji su sada u vlasništvu i održavanju Bridž Haus Estejtsa, dobrotvorne organizacije koji nadgleda Londonska gradska korporacija. On je jedini od tih pet mostova koji ne povezuje grad London direktno sa obalom Sadarka, jer na severnoj strani izlazi na Tauer

Hamlets.

“Bilo je divnih i šašavih, stvarno kreativnih ideja”, kaže današnji upravnik Tauerbridža Kris Erli.

“nudili su spiralne puteve, kakve danas viđate u garažama s više etaža, sa svake strane reke i onda stvarno visoki most”, rekao je Erli.

“jedan dizajn, koji je daleko dogurao u razmatranju, predviđao je vrlo visoki most s vrlo dugom pristupnom saobraćajnicom. Problem je bio u tome što bi se konji koji vuku kočije umorili pre nego što bi stigli do vrha”, objasnio je.

Glavni problem izgradnje mosta na lokaciji nizvodno od Londonskog mosta bio je da nije bilo moguće izgraditi konvencionalan most jer bi se time zatvorio pristup većim brodovima u londonsku luku. jedino rešenje bila je izgradnja pokretnog mosta.

Inženjer Džon Vulf Beri i arhitekta Horas Džouns bili su autori pobedničkog dizajna,

KAKO JE NASTAO TAUERBRIDŽ

mosta koji se otvara po sredini, s dve velike komore u podnožju svakog tornja kako bi bilo mesta za privtežu koja se spušta kad se delovi mosta podižu.

Most se gradio osam godina. Otvorili su ga 30. juna 1894. budući kralj Edvard VII i kraljica Aleksandra.

Tada je koštao 1,6 miliona funti, što bi bilo 200 miliona funti po današnjoj vrednosti.

Kritičari su frktali, pišući da je most u stilu viktorijanske gotike neambiciozna imitacija, ali bez obzira na to, most je brzo postao obožavana znamenitost.

U prvoj godini, tada na parni pogon, most je podignut više od 6.000 puta. Danas, kada mu je pogon na struju, otvara se 850 puta godišnje, uglavnom za turističke brodiće koje o prolasku moraju obavestiti 24 sata unapred. Visok 65 metara i dug 244, most dnevno pređe 40.000 pešaka i više od 20.000 vozila.

VISOK 65 METARA

I DUG 244, MOST DNEVNO PREĐE 40.000 PEŠAKA I VIŠE OD 20.000 VOZILA

“I dalje ne postoji nešto slično u svetu. To su tri vrste mosta u jednom, viseći, nosivi i pokretni”, kaže Erli.

Most se sastoji od dve mostovne kule povezane na gornjem nivou sa dve horizontalne pešačke staze, dizajnirane da izdrže horizontalne sile zatezanja koje vrše suspendovani delovi mosta na kopnenim stranama kula. Vertikalne komponente sila u suspendovanim presecima i vertikalne reakcije dve pešačke staze nose dve robusne kule. Okretni zglobovi i upravljačke mašine smešteni su u osnovi svake kule. Pre njegove obnove tokom 2010, šema boja mosta datirala je iz 1977. godine, kada je bio obojen crveno, belo i plavo za srebrni jubilej kraljice Elizabete II. Njegove boje su kasnije vraćene u plavu i belu.

Most je u vlasništvu dobrotvorne organizacije koju nadgleda Korporacija Londona.

Visoka platforma za pešake je 1910. zatvorena da bi 1982. bila ponovo otvorena. Danas je ona u sklopu stalne izložbe koja se proteže i kroz obe kule i oslikava izgradnju i prošlost jednog od najprepoznatljivijih znamenja Londona.

Londonska luka je danas izmeštena nizvodnije te se most retko podiže, tek oko 500 puta godišnje, kako bi ustupio prolaz plovilima. Rečni saobrađaj i dalje ima prvenstvo što je 1996. godine gotovo izazvalo diplomatski incident kada je konvoj sa američkim predsednikom Bil Klintonom bio zaglavljen ispred mosta nekoliko minuta kako bi par turističkih brodova prošlo. Ovo nije jedini incident vezan za Tauerbridž. Godine 1952. jedan lodonski autobus je morao da preskoči sa jednog dela na drugi jer je most počeo da se diže u trenutku njegovog prelaska.

Podizanjem i spuštanjem mosta od 2000. godine se upravlja daljinski iz kompjuterskog centra. Sistem se nije pokazao previše pouzdanim.

Znamenita slikarka i književnica odrastala je u kući u koju su dolazili Đuro Daničić, prota Mateja nenadović, njegoš, knez Mihailo Obrenović...

Protekle nedelje u Beču je svečano otkrivena spomenploča Vilhelmini Mini Karadžić (12. jul 1828, Beč - 12. jun 1894, Beč), znamenitoj slikarki i književnici, ćerki reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića. agencije su prenele da su na otvaranju bili predstavnici gradskih vlasti, Srbije i dijaspore, da je projekat postavljanja i otkrivanja spomenploče realizovalo austrijsko-srpsko kulturno društvo koje nosi njeno ime, te da su ploču otkrili ambasador Srbije u austriji nebojša Rodić i episkop austrijsko-švajcarski andrej.

Vilhelmina (Mina) Karadžić-vukomanović bila je jedna od tri slikarke (pored Katarine Ivanović i Poleksije Todorović) koje su radile u Srbiji u 19. veku.

Vilhelmina (Mina) Karadžićvukomanović bila je jedna od tri slikarke (pored Katarine Ivanović i Poleksije Todorović) koje su radile u Srbiji u 19. veku

MARKO KRALJEVIĆ SA TOPUZOM

njeno slikarsko delo čini pedesetak radova, uglavnom su to portreti u ulju, akvareli i crteži kredom. Radove nije ni potpisivala, ni datirala. Portretisala je osobe sa kojima se sretala svakodnevno - rodbinu, likove, prijatelje, decu, goste... Slikala je i kopirala i religiozne motive. U njene najpoznatije slike ubrajaju se autoportret, Portret brata Dimitrija, Marko Kraljević sa topuzom, Mladi crnac, Grčki delija, Portret devojčice sa crvenom maramom, Ženski portret, Starac sa dugom kosom, Mladić s bradom...

Značajan i dragocen je njen književni rad. Između ostalog, prevela je knjigu „Srpskih narodnih pripovjedaka“na nemački jezik, a Vuk je taj prevod posvetio jakobu Grimu koji je napisao predgovor. Pisala je stihove i prozu, drugovala sa pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom. Kao erudita i žena od duha bila je u prepisci sa mnogim ličnostima svog vremena a deo tih pisama je preveden sa nemačkog i objavljen u knjizi „Pisma Mine Karadžić Vukomanović“.

UČENICA JERNEJA KOPITARA

Rođena je u Beču 12. jula 1828. kao jedno od trinaestoro dece Vuka Karadžića i nemice ane Kraus od kojih su, nažalost, svi sem nje i Dimitrija sa ovoga sveta otišli u detinjstvu ili ranoj mladosti. Dimitrije je stasao u kadeta Inžinjerske akademije u Klosterbruku a odrastali su u kuću u kojoj su se okupljale brojne poznate ličnosti srpske kulture toga doba, prijatelji i saradnici njenog oca, među kojima su Branko Radičević, Đuro Daničić, prota Mateja nenadović, njegoš, knez Mihailo Obrenović, Stevan Knićanin, slikari Uroš Knežević, aksentije Marodić, Steva Todorović, Dimitrije Tirol, patrijarh josif Rajačić, crnogorski knez Danilo... ali i i jakob Grim,

istoričar Leopold Ranke, Pavel Šafarik, ruski naučnik Sreznjevski, i mnogi drugi.

Biografi beleže da je osim nemačkog jezika rano naučila i francuski, a potom i italijanski, te da je od petnaeste godine počela da uči srpski, od devetnaeste engleski. Pohađala je časove slikarstva i klavira (muzici ju je podučavao Gustav Grosman), o njenom obrazovanju starao se i jernej Kopitar, koji joj je poklanjao knjige nemačkih, francuskih i engleskih pisaca. Likovnu umetnost usavršavala je u ateljeu Fridriha Šilhera, zatim kod živopisca Grubera. Bila je od velike pomoći ocu u sekretarskim poslovima i na putovanjima na kojima je nastojala i da obilazi galerije i muzeje u Veneciji (1847), Berlinu (1849. i 1854), Drezdenu (1854). Ostalo je zabeleženo da je želela da se usavršava u Petrogradu ali joj to nije pošlo za rukom jer nije dobila stipendiju.

O značaju onoga što je radila i uradila govori i činjenica da je već sa tridesetak godina ušla u Kukuljevićev „Slovnik umjetnikah jugoslavenskih“, nedugo zatim i u Vurcbahov (nem. Constantin von Wurzbach) „Biografski leksikon“, a početkom 20. veka našla se među 216 znamenitih Srba u delu „Znameniti Srbi XIX veka“andre Gavrilovića.

LJUBAV BRANKA RADIČEVIĆA

Udala se 1858, nakon što je u maju te godine sa roditeljima brodom doputovala iz Beča u Zemun - za aleksu Vukomanovića, profesora književnosti na beogradskom Liceju, bratanca kneginje Ljubice. Venčanje je bilo u Sabornoj crkvi, a aleksa je preminuo posle samo godinu i po dana braka. Sa sinom jankom, koji je imao samo tri meseca kada je ostao bez oca, krajem septembra 1860. godine iz Beograda odlazi u Beč.

Poznato je da je Mina bila velika ljubav čuvenog pesnika Branka Radičevića (1824-1853), smatra se da je to umnogome obojilo opus ovog poete, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“.

Mina je do njihove smrti brinula o ocu Vuku (1864) i majci ani Kraus (1798-1876). a sa Mininom smrću 12. juna 1894. je, pišu hroničari, ugašena loza Karadžića jer je njen sin janko - učesnik u srpsko-turskom ratu gde je dobio medalju za hrabrost - umro 1878. u Rusiji, kao i Minin brat Dimitrije Karadžić (1836-1883, Petrograd).

Sahranjena je u grobnici muža joj alekse na Tašmajdanu, a početkom 20. veka njihove kosti zajedno sa sinovljevim su prenete u Savinac kod Gornjeg Milanovca, gde su sahranjene u kripti porodične crkve Vukomanovića.