Pozvali smo na zagrljaj i zajedništvo, a ne na otuđenost i mržnju prema drugome

Darko Dožić i Marija Šćekić učinili su prošle subote ono što malo kome polazi za rukom da usred haosa svi zastanu i gledaju u njihov ples. Naime, u istom trenutku, u njih su gledali policajci, desničarski ekstremisti i učesnici Parade ponosa, koji nisu verovali šta se odvija pred njihovim očima.

Uprvi mah, niko nije mogao da shvati šta se dešava, jer, ko bi zaboga igrao tango i to u takvom trenutku? Ispostavilo se još jednom da igra pobeđuje sve, te su Beograđani radoznalo i opijeno posmatrali kako Darko i Marija plešu najlepši ples na svetu - tango.

Darko Dožić, vlasnik plesne škole “Tango naturale” iz Beograda, otkrio nam je kako je došlo do plesa i kakve je reakcije izazvala njegova i Marijina minijatura ispred kordona.

- Naš ples pred kordonom policije je svako protumačio na svoj način, gledajući ga kroz svoju prizmu... Šta smo mi hteli da poručimo? Hteli smo da ti momci ispred nas, svi ostali koji su stidljivo gledali sa strane i svi do kojih dođu vide jedan drugi svet. Svet na koji možda nisu navikli. Kreativnost, susret u zagrljaju, podršku, inspiraciju, istraživanje sebe i drugoga stvarno važne stvari na koje većina gleda kao na manje važne stvari. Da osjete da ples nije nešto što neki tamo rade tek kada završe ono “ozbiljno”, ono “bitnije” - otkriva nam Darko.

Sam tango, objasnio je kao nešto što nam je danas, možda, više nego ikada potrebno.

- Tango čuva i predstavlja ozbiljno važne stvari koje su svima nama nasušno potrebne. I žandarmu i LGBT aktivisti i antivakseru i antiglobalisti... Svima koji su tog dana imali svoja okupljanja. I svim slučajnim prolaznicima koji su se te subote teže kretali gradom. To nije bilo zauzimanje strane u nekom sukobu. Čak ni prkos prema sistemu u klasičnom smislu. Bilo je to predstavljanje nečeg “trećeg” - transcedencija poretka u kojem žive ovaj i ovakav sistem, kao i većina odgovora i prkosa koji mu upućuju izazove. Jednostavno - promena igre. Promena pravila igre - otkriva nam Darko.

Kako kaže, svima koji su se tad zadesili na ulicama Beograda, nad glavom je trebalo da stoji upitnik koji se odnosi na temu - kako danas živimo i šta nam je stvarno bitno u životu.

- Provokacija? Da. Ali nežna provokacija. Poziv da svi razmisle o tome šta bi bilo kada ulice ne bi bile zagušene, bučne arterije uznemirenog grada u kojem većina juri ne znajući tačno zašto i gde, već mesto na kojem se živi naša čarobnost, sve ono što mi kao ljudska bića možemo biti. Provokacija poretku. Provokacija konzumerizmu koji rađa duhovno lenje ljude podložne svim vidovima manipulacije. Provokacija netrpeljivosti. Provokacija zavađenosti. Nežna provokacija. Provokacija koja ne rađa neku drugu stranu ili mržnju neke druge strane kaže Darko.

Na pitanje da li je njihov ples isprovocirao nekoga i kako su reagovali okupljeni, ispričao nam je jednu anegdotu vezano za one koji su se okupili da protestuju protiv Parade ponosa.

- Na kraju je krenuo aplauz, a jedan od okupljenih je uzviknuo: ”Tako je! Muškarac i žena, a ne dva muškarca!” Ja sam jednako glasno odgovorio svima: ”Nije to bila naša poruka. Došli smo da pozovemo momke na novi upis!” Naravno da nijesmo imali očekivanje da se neko od policajaca pridruži novoj početnoj grupi. Upis je bio šala ali i simbol! Simbol nove prilike koja se iznova ponavlja - prilike da se uđe kroz vrata iza kojih ostaje stari svet lažno važnih stvari, nerazumevanja i razdvojenosti - kaže kroz smeh.

Njegova i Marijina zamisao je bila da mora drugačije i da se više ne delimo na ove i one.

- Hteli smo da pokažemo mesto na kojem se možemo sresti, a ne mesto na kojem se treba razdvojiti. Mesto na kojem bi se svi mogli zagrliti ako bi se više bavili onim što nas spaja i što nam je svima zajedničko, a ne isključivo svim onim u čemu se razlikujemo. Mesto na kojem ljudi različitih svetonazora (p) ostaju “samo” ljudi. Malo li je biti samo čovek? Pozvali smo u zagrljaj i zajedništvo, a ne na otuđenost i mržnju prema drugome i nepoznatome. Ko god bio taj drugi i ko god nam bio nepoznat - zaključio je Darko na kraju razgovora za “Blic”.

Hteli smo da pokažemo mesto na kojem se možemo sresti, a ne mesto na kojem se treba razdvojiti

n