DEDA AVRAM, čovek koji nas je spasao najveće bede

Digitalni mediji su prethodnih nedelja brujali o dr Dragoslavu Avramoviću, srpskom ekonomisti koji je ovaj narod, pre nepunih 28 godina, spasao prave bede - uspeo je da pobedi drugu najveću hiperinflaciju u svetskoj istoriji.

POŠTO JE SMENJEN SA MESTA GUVERNERA NARODNE BANKE DEDA AVRAM SE PRIKLJUČIO OPOZICIONOJ LISTI „ZAJEDNO“ALI SE POVUKAO IZ ZDRAVSTVENIH RAZLOGA

Povod za pominjanje popularnog Deda Avrama, kako ga je narod zvao, bila je 28. godišnjica usvajanja Zakona o denominaciji dinara, kojim je januara 1994. godine uveden novi dinar.

Ali priča o dobu hiperinflacije i vremenu u kome je novac za samo nekoliko sati postajao bezvredni papir počinje dve godine ranije.

Te 1992. godine Srbiji su uvedene sankcije Ujedinjenih nacija, zemlja je ostala izolovana što je, uz rat koji je besneo na teritoriji Jugoslavije, gotovo potpuno urušilo ekonomiju u narednom periodu. Procvetao je šverc i trgovina na crno, nestašica robe u prodavnicama bila je sve očiglednija, benzine se kupovao u plastičnim flašama od švercera na ulici, a sve je pratila inflacija koja je iz meseca u mesec rasla sve većom brzinom.

OPŠTI KOLAPS

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, kaže da je hiperinflacija 1993. godine u Srbiji bila jedna od dve najveće ikada zabeležene inflacije u svetu, što dovoljno jasno govori u koliko teškom stanju je bila naša zemlja.

- Srbija je devedesetih godina doživela takav kolaps koji se nije odnosio samo na ekonomiju nego uopšte na životni standard, smanjenje broja zaposlenih, ratna razaranja, straha ljudi od mobilizacije, otpuštanje ljudi sa posla. Prosto, reč je o jednoj deceniji za koju bi najbolje bilo da se nikada više u istoriji ne ponovi. Često studentima govorim da je ta decenija verovatno najgora decenija još od početka 19. veka kada je Srbija počela da ratuje protiv Turaka - priča za „Blic“prof. Savić.

Naš sagovornik objašnjava da inflacija najpre počinje polako, te se ubrzava, nažalost, kao kancer koji hrani sam sebe.

- Svakog dana je sve više novca u opticaju, sve više se štampa novca, a on sve manje vredi. Naravno, cena namirnica raste i posebno kurs nemačke marke koja je rasla svakodnevno. I to je uzaludna trka u kojoj ustvari najviše gube građani - ističe profesor Savić.

Hiperinflacija je bujala, a tokom 1993. godine u Jugoslaviji su u opticaj uvedene čak 24 nove novčanice! Upravo prema procenama Dragoslava Avramovića u novembru 1993. dnevna inflacija je bila skoro 18 odsto, a u januaru 1994. dnevna inflacija je bila skoro 62 odsto!

Kako kaže dr Savić, inflacija je tada bila na godišnjem nivou 365 milijardi procenata, a sve se desilo za veoma kratko vreme, za oko pola godina.

- I pre toga se bivša Jugoslavija suočavala sa stopom rasta cena, odnosno sa određenom inflacijom, ali ona je bila najviše do dvadesetak procenata, a najčešće jednocifrena. Početkom devedesetih godina dok smo još bili u zajedničkoj državi, situacija je bila relativno stabilna u smislu da je životni standard bio pristojan. Nemačka marka kao određeni paramatar je najpre 1989. godine bila 7 dinara, pa je 1990. otišla na 13 dinara - navodi prof. Savić.

To je, smatra naš sagovornik, bila poslednja godina normalnog života i normalnog stanja u srpskoj ekonomiji.

- Onda je počeo građanski rat na prostorima bivše SFRJ, pa su uvedene sankcije od strane Evropske unije, zatim su nam sankcije uvele Ujedinjene nacije što je značilo da Srbija nije mogla da uvozi i izvozi robu, Srbija nije imala pristup međunarodnom kapitalu, nismo mogli da trgujemo sa tradicionalnim partnerima, čuvane su granice zemalja oko Srbije. Bilo je to stanje u kojem je moglo da se trguje jedino putem šverca priča on.

TRAGIKOMIČNE SITUACIJE

Kako dodaje, postojale su određene devizne rezerve koje su uglavnom korišćene za nabavku lekova i nafte, dok je sve drugo predstavljalo veliku oskudicu.

- S druge strane, ratovi koji su se dogodili na prostoru bivše SFRJ su poprilično koštali Srbiju. Srpski budžet se vrlo brzo tanjio i naša zemlja više nije mogla da obezbedi sredstava za normalne potrebe kao ni za troškove rata. Mnoga preduzeća nisu radila i nije plaćan porez ni doprinosi, što je značilo da je budžet Srbije bio sve tanji i tanji. Onda se prešlo na politiku finansiranja kroz štampanje novca, a bez obzira što ljudi nisu plaćali poreze i doprinose, to im se ispostavilo kroz rast cena. Kad dobiju platu ljudi požure ili da to pretvore u marke na crnom tržištu ili da kupe robu koja im je najpotrebnija. Iako smo danas nezadovoljni, to vreme ne može da se poredi ni u kom smislu. Danas izgleda nemoguće da se tako moglo živeti, ali tako je bilo - priča prof. Savić.

Inflacija je stvarala apsurdne, često tragikomične situacije. Recimo, u većini tadašnjih firmi plata se delila na ruke, u kovertama. I obično se delila poslednjeg dana u mesecu, kada bi se ispred kancelarije računovodstva stvorio red zaposlenih. Onaj prvi u redu bio je u naj

Inflacija je stvarala apsurdne, često i tragikomične situacije

boljoj poziciji jer bi, odmah pošto uzme kovertu, izašao na ulicu i za celu platu, recimo, kupio 30 nemačkih maraka. Ali onaj poslednji u redu, koji bi samo kojih pola sata kasnije dobio svoju platu u koverti - koja je, recimo, bila ista kao kod onog prvog zaposlenog - ne bi mogao da kupi više od 20 maraka, toliko je brzo rastao kurs nemačke marke.

Bilo je i ovakvih situacija, kafanskih, pa se danas prepričavaju kao anegdote.

- U to vreme ljudi su još dosta sedeli po kafanama. Naravno, običaj je da svako poruči po turu pića. Ako sedi četvoro ljudi, recimo, popiće četiri ture, na primer, za tri sata. Onaj prvi koji plati mogao je to da uradi jednim čekom. Onaj poslednji morao je da ispisuje dva jer je kafana u međuvremenu podigla cene prateći skok marke na ulici - seća se Beograđanin Z.N (65) tog doba.

EKSPERTSKA GRUPA

Pretila je socijalna katastrofa i država je morala da reaguje. Formirana je ekspertska grupa sastavljena od ekonomista, a u njoj se našao i dr Dragoslav Avramović, cenjeni ekonomista sa bogatim iskustvom u inostranstvu, dugo je radio u Svetskoj banci.

On je predložio jednostavno rešenje - denominacija dinara, uvodi se paritet prema nemačkoj marki i to u odnosu 1:1, što znači da je jedan dinar vredeo jednu nemačku marku, a sve na osnovu deviznih rezervi u iznosu od 150 miliona nemačkih maraka. Tada je odštampano 150 miliona dinara. Tako je krajem januara 1994. krenulo novo vreme jugoslovenskog dinara.

- To nije program koji je u potpunosti osmislio Dragoslav Avramović, odnosno njegov tim, već su pre toga postojali programi u zemljama u kojima naravno nije postojala tolika inflacija, ali je postojao model po kojem su borili protiv rasta cena. Program koji je primenjen u Izraelu poslužio je kao model kako da se „preko noći“obori hiperinflacija i da se nekako uđe u mirnije stanje razvoja objašnjava profesor Savić.

On objašnjava da je početna tačka ovog programa bila čvrsta monetarna kontrola što je značilo da nema nikakvog štampanja novca.

- Taj program je vrlo brzo eliminisao crno tržište, nije više bilo zamene deviza, zaustavio je u potpunosti rast cena i dao je solidne rezultate u oporavku srpske privrede, povećanju BDP-A, počeli su da se vraćaju ljudi na posao. Naravno, sankcije su još bile prisutne, sve do Dejtonskog mira iz 1995. godine - napominje on.

Naš sagovornik ističe da je Avramovićev program dao vrlo dobre rezultate u prvoj polovini 1994. godine, ali je nažalost već u leto te godine delimično napušten štampanjem novca za kupovinu tržišnih viškova.

- Srpska državna kasa je bila prilično prazna, država je tada tradicionalno, posebno u uslovima sankcija, otkupljivala višak žita, što je bilo prirodno i normalno da ljudi imaju hleba da jedu. Tako je prvi put taj program „probijem“štampanjem novca sredinom ’94. godine. To naravno nije dovelo do velikih problema i nije se moglo govoriti o hiperinflaciji, ali je počela umerena inflacija - navodi prof. Savić.

Kada je sklopljen Dejtonski mir skinut je jedan deo sankcija, što je, kako kaže sagovornik, dalo šansu Srbiji da počne normalnije da funkcioniše.

- Potom je ’97. godine prodat 51 procenat srpskog Telekoma za 750 miliona dolara, i taj novac je najvećim delom iskorišćen za povećanje penzija, da se pomogne privredi, što je dalo nešto bolje rezultate nego u prethodnom periodu. Još je ’99. godina praktično bila katastrofalan završetak te najgore decenije u novijoj srpskoj istoriji, jer smo doživeli bombardovanje, razaranje, ljudske i materijalne žrtve - podseća on.

Srbi k‘o Srbi, kad je opasnost minula, zaboravili su Deda Avrama, kaže ekonomista Ljubodrag Savić

Avramovićev program delimično je napušten leta 1994. zbog otkupa tržišnih viškova žita

EFIKASNI REZULTATI

Profesor Savić ističe da ipak nije bilo realno da Avramovićev projekat da bolje rezultate budući da srpska privreda praktično nije postojala, osim nekoliko velikih javnih preduzeća.

- U oceni tog programa treba biti pošten i reći da je zaista preko noći presekao jedno nenormalno stanje koje praktično više nije bilo održivo jer smo svi zapravo bili manje-više na prosjačkom štapu. Ovaj program je zaista to presekao preko noći. Imali smo sreću sa tim programom i sa gospodinom Avramovićem da savladamo hiperinflaciju - kaže dr Savić.

On podseća da je Dragoslav Avramović došao u Srbiju iz Svetske banke, i uz respektabilne godine života, imao značajan autoritet.

- S druge strane, gospodin Avramović je bio vrlo skroman čovek. Ništa nije tražio zauzvrat, nije se razmetao pozicijama što je svojstveno našim ljudima koji naglo postanu popularni i moćni. On je, dakle, bio jedan narodni čovek i mislim da je dobro razumeo i Srbe i situaciju u kojoj se našao. Došao je sa zavidnim iskustvom i, rekao bih, sa solidnom pozicijom u međunarodnim krugovima čija podrška je bila potrebna Srbiji - navodi Savić.

Kako dodaje, Srbija pre Avramovića nije imala nikakvu strategiju da se izvuče iz krize. Kako kaže, kada u tom trenutku dođe neko sa autoritetom kakav je imao Dragoslav Avramović, sa poštovanjem među narodom ali i među političarima, onda je potpuno jasno zašto je Avramović imao vetar u leđa u prvom trenutku.

- Međutim, Srbi kao Srbi... Kada je taj program dao rezultate i više nije postojala opasnost kao što je bila ’93. godine i kada smo nekako „iščupali“, onda Deda Avram Srbiji više nije bio potreban. To jeste tužno, ne verujem da su tako mislili građani, ali jesu političari koji uvek sebi prigrabe sve zasluge. Po nekim svojim osobinama i ponašanju, gospodin Avramović me podseća na Patrijarha Pavla, što naravno nije uporedivo. Avramović je mogao lepo da živi u Americi, ali je ipak došao u Srbiju, što jasno govori da je imao dobre namere i da je došao zaista da pomogne Srbiji - zaključuje prof. Savić.