U glavnoj ulozi: kineska radnička klasa
Moj utisak, koji verovatno nije moguće primeniti na celu Kinu, je da su radnici u fabrikama u Kini izrabljivani onoliko koliko koncept kapitalizma podrazumeva, kaže reditelj Mladen Kovačević.
Dokumentarni film “Srećna nova, Jivu” reditelja Mladena Kovačevića, koji je sinoć otvorio festival “7 veličanstvenih”, samo na prvi pogled bi mogao delovati kao još jedna tipična saga o kineskoj radnoj snazi i mukotrpnom radu u fabrikama gde se proizvodi roba za čitav svet. Kovačević svoju priču postavlja u ovde ne toliko poznat grad Jivu, gde se nalazi čak 600 fabrika božičnih i novogodišnjih ukrasa. Način na koji srpski dokumentarista prikazuje život ljudi u ovim fabrikama upravo ih oslobađa od banalnih klišea, te prikazuje njihovu svakodnevnicu na topao, emotivan, esencijalno humani način.
Tim povodom razgovarali smo sa rediteljem Mladenom Kovačevićem.
Sam izraz „Srećna nova, Jivu“, svojom konstrukcijom asocira na obraćanje nekoj osobi?
- Ako bih pokušao da dam jednostavno objašnjenje, ovakvim naslovom se obraćam likovima u filmu, radnicima grada Jivua, i pošto je naslov na kraju, tako se opraštam sa njima. Iz takvog naslova se krije sentimentalnost koja je neodvojiva od Nove godine i Božića, i moj vrlo lični odnos sa likovima filma, a preko njih i sa gradom Jivuom.
NEKE FABRIKE U JIVUU SU HLADNE, NEKE NISU, ALI I U OVIM HLADNIM SE ZALJUBLJUJU I RASKIDAJU, NEKO NEKOME NEDOSTAJE, NEKO ČEZNE ZA NEČIM
Kina je prevelika, raznovrsna, neravnomerno razvijena
Kada „zapadnjak“snimi film o kineskom gradu ili Kini, uvek se negde provuče i implicitno očekivanje da će biti nekakvog geopolitičkog komentara ili „stava“o tamošnjoj kulturi, društvenom uređenju ili politici. Kako ste se vi nosili sa tim izazovom?
- Znao sam da ne dolazim u Kinu sa agendom, sem da snimim jednostavan film o svakodnevnici fabričkih radnika u savremenoj Kini, njihovom intimnom životu, i da tako ponudim što direktnije iskustvo jednog dela Kine. Nisu me interesovali ni stereotipi, ali ni kurioziteti. Okruženje Jivua, premisa o 600 fabrika
Neću pogrešiti ako kažem da rad u fabrikama nigde nije lak
koje proizvede novogodišnje i božićne ukrase za manje-više ceo svet, i ovakav naturalistički pristup pripovedanju, ostavljaju dovoljno prostora da gledalac razmatra društveno-političke teme vezane za Kinu i njen odnos sa ostatkom sveta, kao što bi takve teme razmatrao da je lično posetio Kinu. Ovaj film je politički na vrlo indirektan način.
Postoji jedan kadar u kome dvoje ljudi u fabrici razmatra ideju da bi trebalo malo pojačati rad, ali istovremeno izražavaju bojazan da ne preopterete radnike, što se ne uklapa u naše uobičajene predrasude o današnjem kapitalizmu. Da li snimljeni kadrovi zaista odgovaraju realnosti?
- U pomenutoj sceni razgovaraju menadžer i vlasnik fabrike, i ne mogu da budem siguran da li bi izgovorili tako nešto da mi nismo snimali. Međutim, ako se pažljivo pogleda scena, ona počinje dijalogom o radniku koji uzima slobodne dane jer mu je žena bolesna, i dilemom koliko mašina će zbog toga morati da prestane da radi. Tako da i ako isključimo mogućnost da me
nadžer i vlasnik imaju empatiju prema radnicima, u kontekstu efikasnosti proizvodnje njihova briga o tome da ne ugrožavaju zdravlje radnika obimom posla – što oni bukvalno kažu, može da bude iz vrlo pragmatičnog interesa, koji je svakako iskren. Moj utisak, koji verovatno nije moguće primeniti na celu Kinu, je da su radnici u fabrikama u Kini izrabljivani onoliko koliko koncept kapitalizma podrazumeva. Život radničke klase je težak. Film se završi scenom u kojoj se dve sestre muče da sa krpa speru boju od ukrasa, i poslednja replika je “Umorna sam”.
Filmom provejava i sentimentalni ton, govori se o ljubavima, nedostajanju...
- Neke fabrike u Jivuu su hladne, neke nisu, ali i u ovim hladnim se zaljubljuju i raskidaju, neko nekome nedostaje, neko čezne za nečim. Melanholija kao dominantna emocija u ovom filmu pojavila se zbog toga što su radnici Jivua migranti u svojoj zemlji, i nedostaju im ili rodni gradovi, ili prijatelji i ljubavnici iz fabrika u kojima se radili ranije, nekima je Jivu postao dom, ali mnogi su tu privremeno, a mladi sanjaju i planiraju drugačiju budućnost na nekom drugom mestu. Takve emocije kao da su pojačane kada je život težak. Istovremeno naša empatija je veća, pa i njihove emocije doživljavamo jače.
Deluje kao da kineski radnici ipak imaju opušteniju atmosferu na poslu u odnosu na, recimo, ono što znamo o radnicima u mnogim drugim evropskim fabrikama. Da li se, ipak, može izvući neki zaključak o kineskoj verziji modernog kapitalizma?
- U Jivu-u, veliku razliku pravi vrsta proizvodnog procesa i veličina fabrika. Takva atmosfera koju opisujete je u manjim fabrikama, koje su praktično zanatske radionice. U većim fabrikama često su prisutna i plastična isparenja, ili isparenja industrijskih boja, i tu je mnogo manje prijatno. Teško mi je da donosim generalne zaključke o Kini. Kina je prevelika, raznovrsna, neravnomerno razvijena. U fabrikama u kojima sam ja bio, zaista postoji nekakva porodična atmosfera. Njihovi odnosi u fabričkom kolektivu svakako se drugačiji, bliskiji su. Takođe, često nemaju fiksnu platu, već zarade u zavisnosti od toga koliko proizvedu, pa ih niko ne primorava da rade brzo ako to sami ne žele, pa i radna atmosfera često deluje opuštenije. Ali i takav koncept je problematičan, jer neki onda rade previše. Siguran sam da neću pogrešiti ako kažem da rad u fabrikama nigde nije lak.
RADNICI JIVUA MIGRANTI SU U SVOJOJ ZEMLJI, I NEDOSTAJU IM ILI RODNI GRADOVI, ILI PRIJATELJI I LJUBAVNICI IZ FABRIKA U KOJIMA SE RADILI RANIJE