Te proklete pare

Kod nas je postalo sasvim normalno da se sve, apsolutno sve, radi za pare. I ne samo normalno, već preporučljivo i pohvalno. rspešan je onaj čovek Eili ženaf koji se obogatio ma na kakav način. Takav Etakvaf ceni se najviše, poštuje se, i pomalo od te osobe zazire.

Onaj što se u srbiji novcem razmeće izaziva opštu naklonost, divljenje i udvorištvo. Ništa drugo se ne vrednuje kao što se vrednuje materijalan imetak. Najbitnije ko koliku kuću ima, kakav automobil vozi, gde letuje i kako se oblači. Sve ostalo je daleko manje važno ili, često, totalno nevažno. Irelevantno.

S bogatstvom uvek ide i moć. Bogati su istovremeno i moćni. I mnogi im na tome zavide. I oni bi, iznad svega, želeli da budu bogati i moćni. I tako u beskonačnom, i besmislenom, lancu bogatstva i moći. Kapital je postao jedini smisao života. Parama će se rešiti sva životna pitanja, veruje veliki broj ljudi. E, neće. za to vam dobar stojim.

Razume se, nije sramota pošteno zaraditi, steći i posedovati. Mada, iskreno, takvi su primeri retki. Onaj što ima više no što mu treba, lepo bi bilo da nešto od tog svog imetka pokloni. Gde se kod nas izgubio običaj zadužbinarstva i dobročinstva? I dan-danji pamtimo Kapetan Mišu, Kolarca, Igumanova, Nikolu Spasića ili Luku Ćelovića ne zato što su bili prebogati nego zato što su za sobom ostavili monumentalne darove svoome „otečestvu“.

A kako izgleda naš savremen tajkun? Evo njegovog foto-robota.

To je muškarac od četrdesetak godina, koju manje ili koju više. Neopterećen knjiškim znanjem, u najboljem slučaju sa diplomom neke stručne škole, on krije poreklo njegovog bogatstva kao zmija noge. Kako god, oslonjen je i povezan i sa vlastima i sa obaveštajnim službama. Veoma je mogućno da je, u ranijem periodu, u njima bio zaposlen i otud započeo svoju meteorsku karijeru. Za njega ne važi ni zakon, ni obzir. Stanuje u raskošnoj vili, novoizgrađenoj i prepunoj kaćiperskog nameštaja, neukusnih dragocenosti, kamera i elektronskih uređaja sa neizostavnim bazenom i toplom vodom u njemu. Obavezno vozi „mercedes“, „audi“ili tzv. „bembaru“. Ponekad i, recimo, „porše kajen“. Nosi se gizdavo i snobovski, u „kiton“odelu, „čerč“obući i „roleksom“na levom ručnom članku. Redovan je posetilac teretana, kladionica i koncerata folk zvezda. Telo mu je bitnije od uma. Njagova venčana žena je lepotica podvrgnuta uzastopnim hiruškim intervencijama estetske vrste, odevena u vrišteću garderobu najprestižnijih svetskih dizajnera. Ne progovara bez njegove dozvole i živi na njegov račun. Istovetno vredi i za njegovu ljbavnicu. Rečnik mu se sastoji od maksimum hiljadu reči od kojih su većina koještarije i psovke. Zato deluje strogo, autoritativno i samouvereno. Mrzi Amerikance, ali je naročito pponosan na svoj najnoviji „ajfon“. Od stranih jezika ne govori nijedan. Omiljen inostrani grad mu je Dubai. Skupo je i lepo, zar ne?

A kako stojimo s narodom? I običan svet bi sve učinio, i sve čini, zbog para i za pare. Čast, dostojanstvo, nezavisnost duha, lični integritet, to su prevaziđene kategorije, prevaziđene i retrogradne. Za bednu milostinju, zaposlenje, najsitniju privilegijicu, naš je čovek spreman da se odrekne svakog uverenja i pristane na svako poniženje. Iz konformizma, okreće glavu od nepravde, ćuti na očiglednu zlouporebu, ne buni se i povinuje se. Nema ni kične, ni savesti. Novac je zakon, brate Srbine! Daj mi para, pa sa mnom radi šta hoćeš. Samo daj para. Ako ne daš više, i pet hiljada je dovoljno. Biću ti zahvaan do groba, klicaću ti i diviti ti se do imbecilnosti. Jer, ovde je sve na prodaju. Kupuju se diplome, položaji, uvaženja, popularnost. Sve. Idoli su nam kafanske pevačice, estradne zvezde, poznati sportisti. Čeznemo da nam deca krenu njihovim stopama, da se i oni obogate, a s njima i mi.

Čovekoublje, rodoljublje, plemenitost, to su nam puke monete za potkusurivanje. A od svih moneta, najmiliji nam je evro mada, intimno, mrzimo Evropsku uniju. I Evropsku uniju i Evropu.

Sa takvim naopakim pogledima, vrednostima, ubeđenjima, korača se stranputicom. Stranputicom u bespuće. A ljudi nam umiru, odlaze, kopne... Gasimo se i odumiremo. Ali, dok nas još ima, „Davaj para, Gospode! Davaj što više!“„Šta ćemo s dušom, nesrećniče?“

„Za dušu, pita? Hahahahah! Dušu smo već odavno đavolu prodali. I da ti kažem nešto. Dobru smo cenu dobili. Baš dobru. Hahahahah!“