Bolest se vratila, ali je njena snaga volje nepobediva
„Karcinom ne znači da je došao kraj. Posle lečenja sledi novi način života i drugačiji pogled na svet“, poručuje Zdenka Vujković (42), hrabra majka dvoje dece koja od 2010. godine vodi borbu protiv karcinoma. Prvi put se izborila, međutim, bolest se vratila 2019.
Zdenku upoznajemo u centru Subotice, pred početak „Trke za zdravlje“održane minule subote povodom Međunarodnog meseca borbe protiv raka dojke, koju zajedno sa zdravstvenim ustanovama organizuje UG „jedna uz drugu“za podršku ženama obolelim i lečenim od karcinoma dojke, gde je angažovana kao sekretar. nasmejana i vedra, Zdenka je odmah pristala da govori o svemu kroz šta je prošla, a o čemu mnogi ćute jer smatraju bolest previše intimnom, dok je njeno mišljenje da o tome treba pričati!
SUOČAVANJE SA BOLEŠĆU
ali, tada, pre 11 godina za Zdenku kao da je svet stao. njene ćerke su imale tri i sedam godina, tek što su u porodici izašli iz pelena, sokova, kašica. Bila je spremna za vreme na igralištu, za sricanje slova, a ne za hemioterapiju, kaže. Kada je napipala čvor na dojci, prvo joj je rečeno da je u pitanju dobroćudni tumor koji će ako ne izvade prećiu zločudni i da treba da uradi biopsiju. Međutim, bolest je već bila prešla u malignu.
- Roditeljima nisam ni rekla, samo da idem na biopsiju, čak ni kada sam dobila potvrdu da je zloćudno. Želela sam da ih zaštitim od stresa, ali verovatno su shvatili kada sam krenula na hemioterapiju. Sa mužem nisam puno pričala o tome, u mojoj glavi je to bila samo faza i bolest sa kojom ću se lako izboriti. Kao da nisam želela da se udubljujem u ozbiljnost bolesti. Kovertu sa rezultatima, prvi put, nisam ni otvorila odmah da ne kvarim dan, ali muž je otvorio. nisam shvatala u tom trenutku da sam onkološki pacijent, čak ni da onkologija postoji, niti sam znala kome da se obratim. Krenula sam u borbu, a drugi put je već bilo drugačije... Bilo je straha i da li je to moj kraj, ali rekla sam boriću se zbog svoje dece, muža, roditelja, zbog sebe – kaže Zdenka Vujković. STRAH, SUZE, Pitanja...
U svojoj ispovesti ističe da se nakon prve dijagnoze vodila mišlju da je „mlada, ima malu decu i da nije vreme da bude bolesna“.
- Objašnjeno mi je da postoje dve opcije, da se uzorci pošalju u Kamenicu ili u Mađarsku. Odlučila sam se za Mađarsku. nalaz je potvrdio da je u pitanju kancer dojke. Srećom, dolazim tada kod moje najbolje doktorice, dr Štrbac Dragice. Kreće borba… U Kamenici mi je urađena totalna mastektomija dojke. Svaku hemioterapiju sam teško podnela, povraćala sam, nisam imala apetit, ležala sam u krevetu bez snage, plakala, pitala se zašto baš ja? - priča Zdenka.
Priseća se straha, pitanja šta će biti sa njenom decom, a pomisao da se mlađa ćerka neće sećati mame je bila najbolnija. Pomisao da će ih podizati bake ili druga žena je razdirala.
NOVA BORBA
Posle svih terapija vratila se normalnom životu, počela je da radi. Odlazila je redovno na kontrole i bila je zdrava je sve do 8. marta 2019… Za Dan žena, ide, kao i svake godine, u Kamenicu na mamografiju.
- Uglavnom idem sama, a na tu kontrolu je došla sa mnom drugarica. Sećam se, čekamo u
RAK DOJKE NE BIRA, OD NJEGA OBOLI VIŠE OD 4.500 ŽENA GODIŠNJE U SRBIJI. U SVETU SVAKE GODINE OD KARCINOMA DOJKE OBOLI 2,2 MILIONA ŽENA, A VIŠE OD 680.000 NJIH PREMINE
čekaonici, proziva me sestrica i kaže da doktor hoće da uradi i ultrazvuk. Znala sam da su nešto našli. Morala sam hitno na biopsiju – kaže Zdenka.
U čekaonicu se vratila s osmehom na licu, ali sa bolom u duši, u srcu, u celom telu. Drži se, jaka je, nije želela da plače, ali nije uspela da zadrži suze.
- Plačem ja, plače drugarica! - seća se ona. Hirurg potvrđuje sumnje, opet kancer. Rekla je: “Dobro, idem u borbu, sve znam šta me čeka, ali ne znam šta će biti kraj. Samo da ne bude crvena, to mi je stalno bilo u glavi.”
Brzo se oporavlja nakon operacije, samo su čvor izvadili. Ovog puta je dobila 12 “Taxola”, 18 “Herceptina”, tri godine “Zoladex” inekcije i lek “Arimidex”.
Za razliku od crvene AC hemioterapije, Taxol je podnela dobro, nije bilo težih nuspojava, nije se osećala sjajno, ali – prošlo je…
“U KAMENICI MI JE URAĐENA TOTALNA MASTEKTOMIJA DOJKE. SVAKU HEMIOTERAPIJU SAM TEŠKO PODNELA, POVRAĆALA SAM, NISAM IMALA APETIT, LEŽALA SAM U KREVETU BEZ SNAGE, PLAKALA, PITALA SE ZAŠTO BAŠ JA?”, PRIČA ZDENKA
“KOVERTU SA REZULTATIMA PRVI PUT NISAM OTVORILA ODMAH DA NE KVARIM DAN, ALI MUŽ JE OTVORIO. NISAM SHVATALA U TOM TRENUTKU DA SAM ONKOLOŠKI PACIJENT, ČAK NI DA ONKOLOGIJA POSTOJI, NITI SAM ZNALA KOME DA SE OBRATIM”, KAŽE ZDENKA
Maksimalna podrška
Sa ove distance kada se seti svega kroz šta je prošla pre deceniju, shvata da joj je bilo teško, ali tada to nije shvatala. Za izvore podrške imala je samo letke u bolnici, nije imala ni internet. Sada je mnogo lakše, pogotovo što su uz nju članice “Jedna uz drugu”, i ona uz njih. Udruženje joj mnogo znači i volela bi da to shvate svi za koje je stekla utisak da se stide da pričaju o svojoj bolesti.
Uz nju je uvek svim srcem i besprekornom stručnošću i znanjem dr Dragica Štrbac, kod koje koje kada uđe u ordinaciju zna da nije samo broj i ime na kartonu, već osoba kojoj se posveti maksimalno. To nije samo u njenom slučaju, već je dr Štrbac posvećena svakom pacijentu. A to je lekovitije i od terapije!
Bolest Koja Kosi Živote
Prema rečima načelnice Centra za promociju zdravlja pri Zavodu za javno zdravlje u Subotici dr Nade Kosić Bibić, rak dojke je vodeća maligna bolest kod žena svuda u svetu. Jedna od četiri maligne bolesti kod žena je karcinom dojke.
- Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije i GLOBOCAN 2020. u svetu svake godine od karcinoma dojke oboli 2,2 miliona žena, a umre više od 680.000 žena. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, u Srbiji je 2018. godine registrovano 4.638 novootkrivenih slučajeva karcinoma dojke, od toga 4.561 žena i 77 muškaraca. Iste godine je 1.691 žena i 29 muškaraca je preminulo - navodi dr Kosić Bibić.
Na osnovu podataka, rutinski prikupljenih, u 2020. godini je u Subotičkoj bolnici lečeno 112 žena zbog raka dojke, a svaka druga je u dobi radno aktivnog stanovništava (52,7 odsto).
Savremeni brakovi traju sve kraće, a uspehom se smatra ako sa partnerom u zajednici provedete i deset godina. Da su veze nekada bile mnogo jače najbolje dokazuje jedan bračni par iz Lunovog sela kod Požege. Milojka i Momir Milivojević...
U RINAskoro će napuniti čitav vek postojanja na ovom svetu i uprkos skoro čitavom stoleću, ljubav ih, kažu nije napustila. Ovih dana proslavili su čak 71. godinu srećnog braka i romanse koja je počela u prvoj polovini prošlog veka i to u jednom školskom dvorištu. Još uvek pamte dan kada je u školskom dvorištu ograđenom prošćem započela njihova romansa i vreme kada su pregrmeli teške, ali i lepe dane boreći se da obezebede egzistenciju za svoju decu.
- Oženio sam se sa 19 godina, majka mi je bila bolesna, i trebalo je da idem u vojsku, te da bi neka ženska ruka mogla da pomogne, rešio sam da je oženim. Možda je ona mogla da se uda i bogatije, ali, mi smo se kao deca u školi zavoleli - priča Momir za RINU.
Ova školska ljubav traje i dan danas potvrđuje ovaj par. Upravo je to razlog što su se u njihovom dvorištu nakon sedam decenija ponovo začuli zvuci harmonike.
- Momira se sećam iz školskih dana, bio je dobar, a vragolast - priča Milojka sa osmehom na licu i dodaje da nije neku školu završila, jer ih je u obrazovanju prekinuo rat.
Milojka i Momir kažu da su „ratni mladenci”
“Možda je ona mogla da se uda i bogatije, ali, mi smo se kao deca u školi zavoleli”, priča Momir i đaci, bili su slični po uspehu u školi, mada je kažu ona znala bolje pesmice i dobro ih recitovala.
Milojka je od supruga starija jednu godinu, a Momir sa dečačkim osmehom kaže da je ona na dobitku, jer ga je osvojila.
- Sećam, se dana kada smo išli na vašare i kad stanem da razgovaram sa drugom devojkom, ništa joj ne promiče - kazao je Momir.
Kažu da se sećaju velike svadbe, a pre braka se nije prilazilo blizu, majke su u to vreme bile stroge za svoje ćerke.
- Moj otac je bio rešen da se oženim, moralo je tako, jer sam bio tri godine u vojsci, te da se za to vreme ne bi nešto promenilo, morali smo da se venčamo pre vojske kako bi naša ljubav opstala i bila sigurna. Nisam hteo da je varam - istakao je Momir.
U to vreme svadbe su bile ogromne, mnogo svatova i rodbine, komšiluk, selo puno. Tadašnji svatovi odavno su se preselili na onaj, a ovi današnji tek su stizali na ovaj svet.
Zorka Rajevac je jedino dete ovih vrednih planinaca koji su kažu napravili samo jednu veliku grešku u svom veku što nisu imali još potomaka.
- Ovde sam odrasla, imala lepo detinjstvo i predivne požrtvovane roditelje. Da je bilo još dece, oni bi isti bili. Moji roditelji su veoma radni, pošteni, voleli su se, lepo su se slagali.
“Momira se sećam iz školskih dana, bio je dobar, a vragolast”, kaže Milojka
Ova kuća je zarađena radničkom rukom, dok je stara kuća nasleđena od oca. Moj deda je bio pametan, imao je troje dece, znao je da kad mu se sin oženi, treba da počne da radi, mnogo su radili, te su zato ostali sa jednim detetom plašeći se da li će moći da prehrane decu - priča Zorka.
Njihova ćerka Zorka ističe da su se njeni roditelji uzeli iz ljubavi. Majka je iz bogate porodice, dok je otac malo siromašniji, ali bio je dobar momak, Milojka je znala da odabere.
- Inače, moj deda je odškolovao četvoro dece i svi su sa fakultetskom diplomom, mene, svog brata doktora i dvoje moje dece, jer je moj suprug umro mlad, morao je malo da pomogne. Ali, moram da kažem da mi je mnogo žao što nemam brata ili sestru, ja sam takav čovek, za mene ne bi bio loš brat ili loša sestra.
U svakom slučaju, ponosna sam na svoje roditelje - zaključila ćerka Zorka.
Komšija Radosav ne seća se Milojkine i Momirove prve svadbe, ali na ovoj drugoj „zlatnoj” naručio je nekoliko pesama, a možda ove ne bi ni bilo da ih na veselje nije nagovorio njihov sinovac Dragoljub, koji je u šali rekao da im nije bio na prvoj, a na ovoj može.
MILOJKA JE OD SUPRUGA STARIJA JEDNU GODINU, A MOMIR SA DEČAČKIM OSMEHOM KAŽE DA JE ONA NA DOBITKU, JER GA JE OSVOJILA
MILOJKA I MOMIR KAŽU DA SU „RATNI MLADENCI” I ĐACI, BILI SU SLIČNI PO USPEHU U ŠKOLI, MADA JE, KAŽU, ONA ZNALA BOLJE PESMICE I DOBRO IH RECITOVALA
joj je delovala privlačno, a onda je, nesluteći, spoznala sve lepote ovog zanata.
– Mi smo imali privatnu firmu. Kad sam prestala da radim tamo, prijavila sam se na biro za nezaposlene. Oni su me pozvali i ponudili da naučim grnčariju. Tada sam imala četrdeset godina. Uglavnom radim suvenire i ukrasnu keramiku – priča oduševljena što je prihvatila obuku i savladala ovaj posao od kog danas živi.
od ideje Do Dela
ali, godine nisu prepreka da ovaj posao radi do perfekcije. Ceo postupak sama dovede do kraja. Skladne boje obogaćene su cvetovima, čipkom, ukrasima i svim što Biljana može da izmašta. Dobro joj ide i sa livenjem.
– Ovo su kalupi od gipsa. On se napuni tečnom glinom do vrha, sve dok ne dobije željeni oblik. Za stono kandilo stoji oko sat i po. Kada dobije željeni oblik vadi se i ukrašava po želji. Zatim se peče jednom na 700, 800 stepeni, peče drugi put i premazuje glazurom ako je potrebno – priča Biljana, koja sada ima i svoju radnju.
upornost i talenat
Sve je tu, od saksija, svećnjaka, činija, pa do poruka blagoslova na zidu doma koje se rade pločastom tehnikom.
– Ja sam radila i pločastom tehnikom. To se radi tako što se napravi pogača od gline, zatim se seku delovi i spajaju – objašnjava ova maštovita žena.
Jedan od najstarijih zanata radi sa puno ljubavi i to se vidi u svakom predmetu.
- Predivan osećaj, predivan, zaista. Divno je. To je stvarno pravo uživanje i nema nikog ko je probao i pokušao, a da mu ne odgovara. Svima se sviđa – priča Biljana.
Bilo je lupanja, bacanja, nervoze i smeha, ali su upornost i talenat odneli pobedu, baš kao uvek kada se odabere pravo zanimanje.
Grnčarija je oduvek privlačila Biljanu, a kada je ostala bez posla prijavila se na biro za nezaposlene, i tada su ponudili da krene na obuku za grnčariju
Pre nego što ga je neku noć san savladao, setio se Tp-godišnji aragačevac kad je hteo da se ubije. aa mu je bede, samoće, tmine, tišine bilo preko glave pa naumio sebi da presudi. mosle čudan usnio: ldozgo sa lvčara, odozdo od manastira, eto ih i sa gelice i od Markovice, u aučaloviće stižu buljuci ljudi. A selo puno življa, njegovih komšija, oživele avlije, njive, šljivici i sokaci. pvi namernicima pokazuju gde je njegova kuća, čuli za nju, odoše joj da je vide.
- mrve vesti o ustanku naroda gugoslavije protiv okupatora otišle su u svet u leto NV4N. godine preko talasa ilegalne radio-stanice Ch hmg koja je radila na ovom mestu - kao zapeta puška bio spreman da zausti šta izbledelim slovima na zidu njegove kuće piše, a posle sve natenane objasni.
ke dade mu se ni u snu da se obraduje. qaman što raskrili kapiju pred tolikim svetom, kad - probudi se starina. Možda i bolje, razmišljao rasanjen u trošna četiri zida, što se u tom trenu u javu vrati. hako bi narod, kroz glavu mu se motalo, kad čuje i vidi doživeo i državu koja „štiti“njegovu kuću, i njega, domaćina bez struje i kupatila.
PUSTO SELO
Šareni se jesen u aučalovićima podno lvčara, milina proći kroz ovaj deo aragačeva, pomislio bi neupućen u prilike srpskog sela zlata košta život u tom miru, otima se narod za parče zemlje u toj divoti. pamo, osim Ćirovića u njegovom zaseoku niko drugi ne živi. kajbliži komšija mu je dva kilometra. hatkad se, mada sve ređe, pouzda u slabašne noge, pa mu ode da mu ovaj rekne je li ikoga sreo, šta pričaju ljudi i navraća li ko od onih što se odseliše da obiđu dedovinu. musti aučalići kao pusti snovi. lne kuće u brdu napravili vikendaši. lne u udolini ostale prazne.
qu i tamo poneki planinar, biciklista, vernik koji naiđe iz manastira pvete trojice, nabasa
na oadomirai a on ga željan razgovora svrati. močne s pričom da je njegova kuća pravljena pre vek i po i da ju jei iako je već imao jednu tu poredi predratnih godina njegov deda kupio od crkve.
- Čim 1941. poče rati dedu sidosava Ćebića odvedoše kemci u zarobljeništvo. Baba aarinka osta sama u drugoj kućii a komunist iz ovog kraja oatko Šibinac i Timotije oadojičić dosetiše se da bi im ova prazna dobro mogla doći da deluju iz potaje. r njui pet dana pošto puče prva ustanička puškai dopremiše radio-stanicu. mutem nje akademik mavle pavić i radio–telegrafista pedek hostovski pustiše u etar vest da je u gugoslaviji počeo ustanak protiv okupatora - pričao nam što i svakom drugom oadomir Ćirović.
SKRIVENA STANICA
ma bržei da ga nezgodnim pitanjem koja ta kuća danas nameće ne prekinemoi o njoj nastavio. dovorio da je stanicai skrivena pod snopove šaše u volovskoj zaprezii dovezena iz Čačka po naredbi istaknutog revolucionarai kasnije narodnog herojai oatka jitrovića.
- pve vesti o ustanku u gugoslaviji u svet su tog leta odlazile iz moje kućei sve dok nije odlučeno da se radio–stanica prebaci u iisu kod fvanjice. kemci za nju nikada nisu saznalii mada ih je bilo na pet kilometara odavde. joja baba je skrivanje komunista i stanice naplatila tadašnjih RMM dinara - širio je ruke starac i vitlao štapomi više od sreće što ima s kim da pričai manje iz ponosa na prošlost kuće.
aa je kao i svaka druga sirotinjskai seoskai u kojoj živi usamljenik bez potomakai pa da i razumeš trule grede i stolarijui naprsline nad vratimai oronulu fasadu i stepenište. gedino što odudara je krovi a njega je oadomir od penzije manje od 1P.MMM dinara uspeo da prepokrije novim crepom. Ali objekat je od 1969. pod zaštitom državei a ko gai kako i od čega štiti kad je dopušteno sve da propadne – oadomir ne ume da objasni. pkoro da se i slova u utisnuta na spoljne zidove u slavu kuće više i ne vide.
„NEMCI ZA STANICU NIKADA NISU SAZNALI, MADA
IH JE BILO NA PET KILOMETARA ODAVDE. MOJA BABA JE SKRIVANJE KOMUNISTA I STANICE NAPLATILA TADAŠNJIH 500 DINARA“, PRIČA ĆIROVIĆ
GODINU DANA BEZ STRUJE
mre tri godine su mu isključili struju. Trpeli bmp-ovci dugovei trpelii sve dok u aučaloviće nisu poslali makaze. kije Ćirović znao odakle da plati jer penziju tada nije imaoi a snaga ga je izdala da bi od poljoprivrede mogao ponešto ćariti. dodinu dana je bio u mraku dok nije stekao pravo na penziju. ltad struju vuče kablom dugim OMM metara iz kuće u komšiluku i njenoj vlasnici plaća utrošak.
- hako živiš sami pitaju. kavikao sami velim. aošlo mi bilo kad nisam imao struju uzmem pavitu i da se obesim. aojadili mi bili samoćai mrak i gluve noćii zagrevanje vode na šporetu i kupanje u koritu. kiti sam ovde imao koga da sretnem i sa njim prozborim kojui niti odakle da čujem šta se gde dešava. hao da sam bio sam na ovom svetu. mosle odustahi setih se da Bog ne prašta samoubicama - iskri iz očiju starca.
NADA ZA LEPŠU STAROST
ppasila ga dobra volja žene. pad mu je lakše. bm svetloi em glas iz televizora.
aa je ruku digao na sebe mrtvog bi ga našli lučanski odbornici Čedomir Živanović i jiloš dojković koji navrate da ga obiđui pitaju za zdravlje i pruže mu od ruke koji litar uljai kafui šećeri brašnoi osnovno. pad njih dvojicu i lpštinu iučane drži za reč što mu obećaše da mu renovirati kućui dovesti strujui možda napraviti kupatilo. f nada se lepšoj starosti.
Ako išta može biti lepo u samoći. mola onih komšija što je onomad usnioi sa ovčarskih se preselili na nebeske padine. jnogima od njih Ćirović je iskopao rake. fz grobljai kažei nije izilazio. pad više neme kome ni da kopa.
Oko 14 odsto svetskih korala nestalo je između 2009. i 2018. godine usled klimatskih promena, prekomernog ribolova ili zagađenja, navodi se u izveštaju Svetske mreže za praćenje koralnih grebena. To ukazuje na naučnu procenu štete na koralnim grebenima, nastalu usled porasta temperatura.
POMOR RIBE I PRITA U KALIFORNIJI
Veliko curenje nafte iz podvodnog naftovoda nedaleko od obale južne Kalifornije prouzrokovalo je masovni pomor ribe i biljnog sveta. Registrovan je veliki broj uginulih riba i ptica, a stručni timovi, zajedno za Obalskom stražom, ubrzano postavljaju prepreke i plutajuće barijere u pokušaju da spreče da nafta stigne do močvara i Ekološkog rezervata Bolsa Čika.
KUĆNI PAPAGAJI ŽUDE ZA PRIRODOM