Nije da padneš u nesvest, ali...

reditelj Deni VILNEV je retka filmska sorta. Tako retka da bi ga trebalo zaštititi kao ugroženu vrstu u sedmoj umetnosti. Pod njegovom dirigentskom palicom rađali su se komercijalni i voljeni naslovi „Prisoners“, „Sicario“, „Arrival“, umetnički i stilski neprocenjivi „Blade Runner 2049“, „Enemy“i od danas zvanično blokbasteri. Jer ne postoji adekvatniji opis za adaptaciju romana Frenka Harberta u rukama Denija Vilneva nego blokbaster. Astronomski budžet, velika i zvučna imena, i na kraju krajeva adaptacija jednog od najpopularnijih naučnofantastičnih romana. Odlaganje filma godinu dana zbog pandemije i nerealna doza hajpa, što bi rekli u narodu „dževa“, pre svetske premijere utrli su možda put za nemoguću misiju. Nemoguću jer teško da je svako iz bioskopa večeras izašao prezadovoljan. Prst se može upirati na ovo ili ono mesto u dva i po sata audio-vizuelne ekstravagance, ali jedna stvar se ne može osporiti - Deni Vilnev je majstor režije čiji rad izgleda skuplje nego što zaista košta, a koštao je kao Svetog Petra kajgana (skoro 200 miliona dolara).

Peskovita budućnost Harbertovog romana i Vilneovog filma protkana je imperijalističkim i kolonijalističkim idejama. Psihoaktivna supstanca melanž ili od milošte začin najvrednija je roba u ovom univerzumu. Ispunjava večiti san smrtnika produžava životni vek i omogućava međuzvezdano putovanje. Jedini problem je što postoji samo na jednoj planeti - Arakisu. Ali, rajski vrt, a za neke zlatna koka, i njeni stanovnici iscrpljeni su od pustošenja njihovog bogatstva. Kada padne noć i umine vrelina peščane zemlje, Harkoneni predvođeni baronom Vladimirom Harkonenom besumučno troše i mrcvare ovaj kutak raja. Pohlepna vrsta, bogatija od samog cara, kao pijavica sisala bi krv Arakisa sve dok planeta ne padne u večni mrak, ali iznenadno naređenje cara povuklo je vojne snage i mašineriju. Možda je uzurpator nestao, ali mir nije.

Dolazak loze Atreida na Arakis, predvođena vojvodom Letom kog prate supruga i sin Pol, ne prolazi ni najmanje glatko. Naslednik plemićke porodice koga progone vizije iz budućnosti, mitovi i legende na Arakisu o dolasku pandana Mesije i velikog vođe otvaraju vrata priči epohalnih razmera koja prevazilazi ideju tlačenja, političkih previranja, legendi i folklora, ostavljajući prostor za vizionarske i natprirodne ideje.

„Dune“se može analizirati iz dva ugla. U jednom kutku ovog ringa štriklira sve kvadratiće željenog blokbaster ostvarenja. Maestralno režiranu i stilizovanu minimalističku scenografiju koju, ruku na srce, ne ispunjavaju uvek vrhunske koreografske akcione scene. Ali, tempo toka radnje i način na koji narativ otvara svoje karte, dva i po sata filma čini izuzetno pitkim filmskim štivom koje je lako svarljivo i te kako primamljivo za gledanje. Odlična i uigrana glumačka ekipa Timoti Šalome, Rebeka Ferguson, Oskar Ajzak i neprikosnoveni Stelan Skarsgard su trešnja na ovoj skupocenoj torti. O vizuelnom pečatu Denija Vilneva nepotrebno je polemisati jer posle „Arrival“i „Blade Runner 2049“, ovo je sigurno njegov najlepši film koji je zaista napravljen za bioskopski doživljaj i nije zamišljen da se konzumira ni u jednoj drugoj formi.

U drugom uglu ringa su problemi koji mogu i ne moraju biti, uslovno rečeno koska ili stepenica koju je malo teže preskočiti. Oni koji se prvi put susreću sa „Dune“bez nekog prethodnog znanja o romanu ili filmu iz 1984. godine biće suočeni sa viša muka kako bi pohvatali sve konce ovog naizgled žućkasto-sivog, ali narativno šarenog sveta.

Naime, „Dune“Denija Vilneva u toku dva i po sata najviše započinje priču i ostavlja je da pluta u tankom vazduhu u poslednjoj sceni nego što joj daje da se ljulja na ivici provalije ne bi li ponovo dovukao publiku u bioskope za nekoliko godina da vidi šta se događa kada se okliznete. Istina je da je „Dune“zamišljen kao filmska trilogija, ali bez obzira na to, mlakušna karakterizacija Pola Atreida (Timoti Šalome) i nedotaknute okolne priče oko njega, njegovog odrastanja i načina na koji ga je podizala majka ostaju na istom mestu na kojem film i počinje. Film kao celina najviše deluje kao dve dugačke epizode skupocene serije nego kao celovito filmsko ostvarenje, pa se ne treba začuditi zašto će se mnogi zapitati kada krene odjavna špica - Šta? Ovo je kraj?

Denijev film počinje pod nazivom „Dune Part One“(Dina prvi deo), a više deluje kao uvodno poglavlje priče, što je veoma hrabro od filmske ekipe kojoj nastavak zavisi od komercijalnog uspeha prvog dela. U najgorem slučaju, što se najverovatnije neće desiti, da „Warner Bros“odluči da ne nastavi snimanje nastavka, ljubitelji filma bi ostali prepušteni ovom načetom filmskom delu. Možda je najgore od svega što će se za nastavak čekati najmanje tri godine - što dovodi do pitanja da li će ovo malo parče veće torte zaista uspeti da održi želju publike do neke 2024. ili 2025. godine pogleda nastavak ili će naprosto ispariti u vazduhu kao prašina Arakisa. Ako nikom ništa, Deni Vilnev je to zaslužio jer možda nas nije bacio u nesvest, ali izazvao je vrtoglavicu.

TEMPO TOKA RADNJE I NAČIN NA KOJI NARATIV OTVARA SVOJE KARTE, DVA I PO SATA FILMA ČINI IZUZETNO PITKIM FILMSKIM ŠTIVOM I TE KAKO PRIMAMLJIVIM ZA GLEDANJE

PESKOVITA BUDUĆNOST VILNEOVOG FILMA PROTKANA JE IMPERIJALISTIČKIM IDEJAMA. PSIHOAKTIVNA SUPSTANCA MELANŽ ILI OD MILOŠTE ZAČIN NAJVREDNIJA JE ROBA U SVETU

Glumac kaže da ako smo u miru sa sobom i svojim najmilijima, obaveze nas ne mogu poremetiti. On ističe da je potpuno srećan jer radi posao koji voli i živi baš onako kako je to Tesla govorio.

Dramski umetnik Nenad Jezdić svojim glumačkim bravurama svakom liku daje poseban pečat, pokušavajući da ga oboji tako da se razlikuje od onog predhodnog. Od komičnih do dramskih uloga, Jezdić, osvaja publiku kako u pozorištu tako i na televiziji i filmu. Uspešno balansira između privatnog i poslovnog života, rada u poljoprivredi, ali i na daskama koje život znače.

- To je sudbina. To moraš da prihvatiš. To je naš posao. Život je takav da si stalno u jurnjavi. Ne treba roptati, nego treba sa nekom elemenatarnom relaksiranošću, ali ne opuštenošću pristupiti tome- rekao je za “Blic” Nenad Jezdić.

Glumci su uvek u stresu, pa na pitanje koliko to utiče na zdravlje, psihu, Jezdić odgovara:

- Ne znam odgovor da dam. Mi živimo takvim životom jer nismo svesni potencijalnih posledica. Ali, ako je čovek u miru sa sobom i sa svojim najmilijima i najneposrednijim okruženjem, onda njemu posao i obaveze ne mogu ništa. Pogotovu ako čovek radi posao koji voli. A ja radim posao koji volim. izuzetno ga volim. Baš se osećam ispunjenim, radnosnim i srećnim. Nedavno sam sa jednim drugarom pričao. Kada bi me sada neki vrhunski autoritet istine i spoznanja postavio ispred sebe i kada bi me pitao da li sam srećan, ja bih mu odgovorio: da.

Jezdić otkriva šta su elementi njegove sreće.

- Da se biva kadar stići, uteći i na strašno mesto postojati. (smeh) U jednom trenutku sam putovao sa jednog snimanja na drugo pa sam morao da prespavam u Banjaluci, pa odatle da odem u Sloveniju, pa da se ponovo

GLUMA JE IGRA ZRELIH LJUDI

vratim u Banjaluku, pa za Beograd. I kada sam na toj poslednjoj etapi ušao u hotel, čitao sam Tesline misli, koje su bile ispisane što u sobama, što u hodnicima. Jedna od njih je glasila: “Čovek je stvoren da radi, da trpi i da se muči. Ko tako ne čini mora propasti”. Ajde svi da radimo i da malo trpimo i da se mučimo u skladu sa svojom spremnošću. Da se prihvatimo muke prema sebi i po sebi.

S obzirom na to da glumci često govore da su zadržali dete u sebi da bi mogli da se bave glumačkim poslom, pitali smo Jezdića, da li je i on jedan od njih.

- Nema deteta. Nismo mi neki infantilni ljudi. Ja ne robujem tim predrasudama. Ovaj posao je igra. Igra u onom jednom zrelom, malo drugačijem tumačenju. Ne ona bukvalna u smilu žmurke, jurke, lastiša, fudbala... To je igra. I ovaj naš razgovor ima meru igre. To kada dobiješ tuđu ideju, potku u tekstu i kada treba da oživiš neki lik, ti mora da se igraš. Da bi to bilo živo, da bi to delovalo. Ako se deca igraju, ja nikako ne želim da igru ugušim u sebi. Ali je ovo igra nekih zrelih ljudi. Dečja igra je nevina igra, ali glumačka igra je plemenita. Jedna intelektualna i meni jako bliska i draga smatra Jezdić i dodaje:

- Uvek ću između pojma gluma i igra, izabrati igru. Gluma u sebi ima neki pežorativan kontekst. Jedan kontekst sumnje i skepse. A igra je igra. Igraš se. Ovaj posao traži igrače. Kao i svaka igra ozbiljna. Ti kada vidiš vrhunskog fudbalera, pa on prosto igra vrhunski fudbal. On ne šutira vrhunski loptu, nego se igra loptom.

Na pitanje da li je danas loše biti čovek, apropo filma “Nije loše biti čovek”, Jezdić kroz smeh odgovara:

- Videćemo u novembru, kada su zakazazli premijeru filma.