BILJANA SRBLJANOVIĆ

UTISAK ELITE

ELITI NIKAKO DA SINE DA MOŽDA NEŠTO POGREŠNO MISLE I RADE, DA SU MOŽDA ONI TI KOJI TREBA DA SE MENJAJU

FENOMEN EMISIJE „UTISAK NEDELJE“, U NAŠEM UOBIČAJENOM MANIRU, NEPRAVEDNO OTPISUJEMO KAO PREVAZIĐEN I MRTAV. TO JE EMISIJA KOJA JE ŽIVA PUNIH TRIDESET GODINA, ŠTO SE TEŠKO MOŽE REĆI ZA BILO KOJU DRUGU, NA SVIM TELEVIZIJAMA...

...Utisak ima nepromenjeni format sve ove decenije, on je glomazan i previše se oslanja na kvalitet gostiju, a ne na izbor i ozbiljnost generalnih tema, što je ujedno i najveći problem. Vremena su se menjala, „Utisak“pretrpeo sve i svašta, više puta je ukidan, premeštan sa kanala na kanal, a da se nikada ni najmanje nije promenio, što neki smatraju da je njen najveći kvalitet. Posebno oni koji je stvaraju.

Sistem vrednosti u kome su istrajnost i nepromenljivost na najvišoj ceni, deo je našeg kulturnog modela u kom će se osoba najnormalnije pohvaliti da nikada ne menja mišljenje, bez obzira na to koliko je to mišljenje dokazano pogrešno ili neuobičajeno glupo. Ipak, ta emisija još postoji i još je merilo nečega u nekoj, kakvoj-takvoj, zajednici. Kad prezrivo kažu - to je samo krug dvojke, i da je samo to - a nije, njega čini manjina koja ipak zna da se nametne društvenom diskursu. Nije malo. Nije ni mnogo, i to je suštinski problem.

Dugo nisam gledala ovu emisiju, ili mi je bilo dosadno, ili naporno, to gordo gizdanje neverovatno nebitnih ljudi (u koje ubrajam i sebe), što stvarno misle da je mnogo važno to što nastupaju u „Utisku“, izaziva mi nelagodu i neprijatnost. Ima nečeg tužnog u gledanju jednih te istih gostiju, godinama i godinama, a to im niko nikad ne kaže, a pogotovo ne oni sami sebi - aman više! Ideja da se nekim TV programom može oblikovati stvarnost, ta umna zaglavljenost u devedesetim, kada je voda u koaksijalnom kablu zaista mogla da blokira slobodni protok informacija, sentimentalno me seća na mog pokojnog oca koji je, kad je kupio prvi video rikorder, stalno proveravao - je l’ sigurno mogu da gledam prvi, a da snimam drugi program? Može, tata. Može. Sve može što platiš.

Danas se sva opoziciona aktivnost svela na borbu za pristup nacionalnoj televiziji, i sav neuspeh, baš kao i devedesetih, pripisuje se tome što nisu na RTS-U. Paternalistički pogled na “zaostalu” Srbiju, koja, kao, van Beograda nema dotok informacija, a imamo duplo više mobilnih priključaka nego živih stanovnika, takođe je deo nepromenjenog sistema mišljenja koju realnost nije ni okrznula.

Zato postoji i dalje ova emisija, isti format programa iz bukvalno prošlog veka, i zato elita veruje da je taj program važan. „Utisak“je tako postao označilac sveukupne krutosti “intelektualnog” diskursa, jednog tragičnog insistiranja na istim političkim tehnikama, istim prizivanjem apstraktnih revolucija, istim uzaludnim pokušajem da se ponovo “dogodi narod”, al’ sad da bude neki drugi, bolji, lepši, pametniji narod, a ne onaj njihov narod, onaj loš. To denuncira stanje svesti, biološke godine, spoznajne manjkavosti, pa i duhovne lenjosti, cele jedne možda ne prevelike, ali veoma važne grupacije ljudi, koju nazivamo elitom.

I kao što za ove tri decenije gledaoci „Utiska nedelje“nisu savladali veštinu utišavanja zvuka na televizoru prilikom uključivanja u program, tako ni elite, ponosne na to što se ne menjaju, ništa nisu naučile. Ta zaglavljenost u nepromenljivim gubitničkim strategijama, bes i ljutnja na sve koji ne misle kao “mi”, prezir, arogancija, ponižavanje, sarkazam, gluvi dijalog koji se iscrpljuje u podsmevanju i cinizmu, postao je tragičan.

I kako ti uključeni gledaoci uporno odbijaju da “smanje televizor”, jednako uporno istrajava i višedecenijska gluva komunikacija autorke emisije sa sopstvenom režijom, što još slikovitije govori o tome zašto nikad nigde nismo ni stigli. Ako u slavnoj emisiji, koja pretenduje da bude važan politički činilac, punih trideset godina nisu uspeli da, bez problema iz režije jave voditeljki da li ima ili nema uključenja, je l’ imamo nekog na vezi, je l’ se čujemo, ne čujemo vas, molim režiju da mi pojača i slično, kako to, i na osnovu čega, isti ljudi imaju ambiciju da poduče, pouče, bogami izgrde i ponize glasačke mase. Trideset godina, elitni politički sadržaj nije našao način da savlada makar rudimentarni sistem znakova semafor, gest rukom, napiši na papiru, uhvati se za uvo, šapni, razderi se, baci se na pod i umri, mislim, dogovori se bukvalno BILO ŠTA, samo da se jednom sporazumete. I nikom da padne na pamet da možda

greše nešto.

Tako isto eliti nikako da sine da možda nešto pogrešno misle i rade, da su možda oni ti koji treba da se menjaju, umesto što arogantno, nadobudno, s prezirom i gađenjem čekaju glasače da se konačno popnu na elitni nivo. n