Nikad nisam video ludu kravu, a ludaka među ljudima sam se nagledao

Ruku na srce, ne možemo se požaliti da za života nismo bili bogati užasima. Lepih stvari je bilo tu i tamo, ali ih se slabo i sećamo od silnih užasa - kaže proslavljeni pisac i akademik Duško Kovačević.

bilo je to u petak, nešto iza podneva u beogradskoj Kombank dvorani nakon konferencije za novinare na kojoj je proamovisan

spot „Lepe laži“, muzika iz njegovog novog filma „Nije loše biti čovek“koji će, kako je rečeno, imati premijeru 7. decembra.

Muziku potpisuje Momčilo Bajagić Bajaga, tekstopisac je naravno Kovačević, izvodi Lena Kovačević, učestvuju i muzičari s kojima inače sarađuje, a ulogu pevača, pop zvezde Ranka Belog igra Gordan Kičić.

„Laži, srce moje, tebi laži lepo stoje...“, deo je refrena, a pomenuti umetnici na konferenciji nisu krili uzbuđenje i veliko zadovoljstvo filmom, i muzikom koja ga prožima (biće izdat i CD), a na pitanje „Blica“o (ne)povezanosti lepih laži i postistine, te podsećanja na pređašnji hit iz radionice Bajaga – Duško, pod nazivom „Pada vlada“, Kovačević kaže:

- Tokom protesta koji se kod nas, eto, dešavaju svako malo, „Pada vlada“je pevana onoliko, u nekim kafanama je bila zabranjena. Mislim da „Lepe laži“neće biti cenzurisane. U sklopu centralnog dela priče je i socijalna drama o čoveku koji je sa 50 godina ostao bez posla, i pokušava to da reši... Što se istine tiče, mnogi nisu verovali kad sam pisao „Sabirni centar“, pa sad revidiraju stavove...

A pre početka konferencije, uz pozdravljanje, na neformalno pitanje „Blica“znamo li šta danas uopšte znači biti čovek, Duško Kovačević reče:

- Teško je reći. Ali, pre dolaska ovamo saznao sam da sam izgubio još jednog prijatelja. Samo tokom ove godine dvadesetak ih je otišlo na onaj svet. I kad gledam ovaj plakat za film i naslov shvatam da tu fali reč – živ, nije loše biti živ čovek.

Nakon konferencije na kojoj je bilo više reči o muzici u ovom filmu sa elementima drame, komedije, nadrealnog... – u čijem središtu je i priča o pedesetogodišnjem profesoru klavira koji istražuje okolnosti pod kojima je nestao njegov kum, rok zvezda Ranko Beli, a budući da nema podršku okoline, razvija prijateljstvo sa psom – Duško Kovačević u razgovoru za „Blic“govori o filmu, duhu vremena, saradnji sa ćerkom...

U filmu ste se, kažete, inspirisani čuvenom dilemom ima li života posle smrti, bavili i pitanjem: ima li života pre smrti. Pa, ima li?

- Kako za koga i kako se ko snalazi. U poslednje vreme taj naš život je poprilično težak. Sve smo mogli očekivati da će doći sa godinama i neminovnošću koju donosi protok vremena izuzev ovog užasa. Ruku na srce, ne možemo se požaliti da za života nismo bili bogati užasima. Lepih stvari je bilo tu i tamo, ali ih se slabo i sećamo od silnih užasa počevši od ratova, nemaštine, jada i bede tokom devedesetih, pa NATO bombardovanje gratis, častili su nas, pa taman malo dignusmo glavu a onda naišla velika ekonomska kriza, pa smo mislili pregurasmo nekako i to, a onda se pojavio neki tihi glas da se tamo negde daleko pojavila

nebična bolest. I kako nas je bog dao ljudi brže-bolje poverovaše to je u Kini, Kina je daleko... Međutim, danas pričamo da je ceo svet u tom paklu. Bojim se da će iz ovoga u godinama što dolaze ostati dve velike nesreće.

A to su?

- Jedna je ekonomija, čujem da se već crta hrana da bi se popunili izlozi jer nema energenata. Druga je na planu psihijatrije. Ljudi će mnogo više nego što su, a jesu poprilično, popustiti sa živcima.

Kao što vidimo na sve strane su nesnosne podele, užasavajući ekscesi... Svako ima pravo da odluči kako će da okonča život, ali iz mog iskustva i ljudi iz mog okruženja, jedna od najgorih mogućnosti je da te ubije respirator... Imate mostove, tavane, vešajte se, skačite, nemojte na respirator.

To je dugo i užasavajuće umiranje. Nemojte da se gore negde kajete što ste tako napustili svet.

Kad smo kod podela, sad već davno napisali ste knjigu o dvadeset srpskih podela...

- Naivno! (smeh) Nesmotreno sam se zaustavio na dvadeset. Šta ćete, mlad čovek, šta zna šta su podele, uzme pa se zaustavi na dvadeset... Sad bih mogao da nabrojim još dvadeset da ne trepnem, ali ako krenemo u tu priču, bojim se nećemo je za života završiti.

U filmu „Nije loše biti čovek“igra i Lena, kako je režirati ćerki?

- Sa drugačijom pažnjom nego u radu sa profesionalnim glumcima, uz koje sam i rastao i sazrevao. Ali, ja sam bio oprezan (smeh) pa sam, čuvajući ovo malo živaca što mi je ostalo, Leni ostavio samo nekoliko replika, odnosno četiri, pet rečenica od kojih su dve otpale, tako da ona radi ono što zna najbolje - a to je da peva. Ovo jeste i muzički film, ima pet-šest pesama. Priča o nesrećnoj ljubavi koja se završava pomalo iracionalno.

I, između ostalog, o čoveku koji je sa pedeset godina ostao bez posla, što je, kako ste rekli, nažalost opšte mesto realnosti i što na svoj način ubija ....

- Čovek koji sa 50 godina ostane bez posla, on, kao u ovom filmu, ode u park i pokuša da se obesi. Jer u tim godinama ne možete da menjate ono što znate da radite, ne možete da počnete život iz početka. Pedesete godine su doba kad čovek kreće da sumira i rezimira, ako nešto i menja čini to u sklopu nekog svog koncepta i temelja na kome je. A mi smo svedoci da je tzv. tranzicija samo obavestila ljude da su iščupani iz korena, pa nek sami vide ko će u koji park.

ČOVEK KOJI SA 50 GODINA OSTANE BEZ POSLA, ON, KAO U OVOM FILMU, ODE U PARK I POKUŠA DA SE OBESI

Pratite li ekološke probleme i teme?

Ekologijom se privatno bavim celog života. Ekologija je kućno vaspitanje

- Da. Ekologijom se privatno bavim celog života. Ekologija je kućno vaspitanje. Da nikad ne bacite maramicu, papir, pikavac na ulicu, da ako vodite psa u šetnju brinete o tome. Nema te službe koja će očistiti grad ako milion ljudi baci samo po jedan otpadak. Tu počinje borba a onda je stepenovanje ekologije do mere da se betoniraju reke, uništavaju šume, zagađuje inače plodno tle... U mom kraju posečene cele šume hrastova. Planina Cer se zove po drvetu koje na njemu raste, koji je vrsta hrasta. Rođaci su mi pričali da je sa dobrog dela planine drvo isečeno i prodato Italijanima i još nekim strancima. Zapravo, najkraće, sve što nam se događa je logična posledica. Odrastao sam na selu, bio sam od one dece koja su čuvala krave. Nikad nisam video ludu kravu, a ludaka među ljudima sam se nagledao. A onda kreću bolesti: lude krave, svinjski grip, ptičji grip... Silne životinje su optužene za naše greške i nedela. Mi smo ih uništili, zarazili, razboleli i pošto jedemo njihovo meso onda se razbolimo onim čime smo ih mi zatrovali. Tako da ovo što se događa je mali odgovor prirode na to kakvi smo.

n