SPISAK ŽELJA „BOLJI ŽIVOT I SREĆNI LJUDI“

Istraživali smo šta birači očekuju od stranaka i političara

Izbori u Srbiji biće održani za nešto više pet meseci, a broj opozicionih stranaka koje se odlučuju za ulazak u trku svakim danom sve je veći. Sve one, kao i vlast, žele pobedu, a jedan od načina da je ostvare je i da se izbore za neodlučne birače koji nisu zanemarljiva skupina.

Pitanje od milion dolara, međutim, je šta ti “čekači” žele i šta bi moglo da ih izmami na izbore dobar program, harizmatični lider kojem će poverovali da će ih povesti u bolji život? Ili im, jednostavno, ništa im od toga nije važno, pa će, šta god stranke servirale, igrati na siguricu i dati glas onome za koga su ubeđeni da će preći cenzus.

Neka od poslednjih istraživanja pokazuju da je neodlučna čak trećina birača.

Prošle godine na terenu je bilo drugačije, na prošlim parlamentarnim izborima, onim koji su održani 21. juna, pravo glasa imalo je 6.584.376 upisanih u birački spisak, a ostvarilo ga je 3.221.908 birača. To znači da je bilo 51 odsto onih koji su se odlučuli da ostanu od kuće i ne glasaju.

Kada se sve sagleda, jasno je da bi ključ pobede 3. aprila, kada se održavaju izbori, mogao da bude baš u neodlučnima.

Kako doći do njih? Šta stranke vlasti i opozicije treba da im ponude? Program već sve stranke imaju, pred izbore nas njime i bombarduju.

Opozicioni “Ne davimo Beograd”, na primer, već je krenuo u kampanju i uveliko nastupa sa pričom o ekologiji, zaštiti životne sredine... S druge strane, vladajuće stranke guraju priču o ostvarenim rezultatima, planovima za naredni ciklus vlasti, ali i podsećanjima na “prekršaje” svojih prethodnika.

Da li je to dovoljno? Hoće li time kupiti one kojima se obraćaju?

Doktorand na Fakultetu političkih nauka Boban Stojanović kaže za “Blic” da birači žele bolji život.

- Moji saradnici i ja programe stranaka zovemo spisak želja “Bolji život i Srećni ljudi”. Sve stranke imaju dobre, solidne porograme, i činjenica je da među njima i nema prevelike razlike. Ali, to nije ono što birači traže. Oni ne veruju u programe. Oni traže i gledaju iz opšte percepcije, u onog koga percipiraju kao relativnu poštenu osobu koja će uraditi nešto posle čega će se bolje živeti - napominje Stojanović.

Nekima je, nastavlja

Sve stranke imaju solidne programe i činjenica je da među njima i nema prevelike razlike. Ali, to nije ono što birači traže, kaže Boban Stojanović

doktorand, stalo do čistijeg grada, pa će zato možda njihov glas otići stranki koja to propagira, a ne zbog, recimo, programa u 30 tačaka koji ta ista stranka nudi.

- Druga je stvar sa biračima vlasti. Delom, oni glasaju jer ne žele da se vraćaju na pređašnje stanje, odnosno ono koje je vladalo dok SNS nije bila na vlasti - kaže.

Ipak, ponekad se dešava da ni harizmatični lider ne privoli birače. To su oni slučajevi kada birač odluči da ne želi da “baci” svoj glas pa se posle dosta vaganja odluči za onu stranku za koju misli da će preći cenzus.

Aktivira se rezervni plan B, koji je sigurniji izbor.

Vredi li se onda za neodlučne boriti? Vredi, procenjuje za „Blic“politički analitičar Đorđe Vukadinović.

- Neopredeljeni nisu homogeni, to je raznorodna grupa, koja ima malo toga zajedničkog, osim toga da nisu konkretno politički opredeljeni. Socijalno, psihološki, politučki su različiti i svi ih odmah svrstavaju u opozicioni tabor, što je pogrešno. Isto tako je pogrešna kalkulacija da svi oni čekaju mesiju, mada ima i onih koji to žele. Nisu svi čekači novog lica, ima i razočaranih u sve, koje nikakav program, niti ličnost ne mogu izvući na glasanje - kaže Vukadinović.