Džimove intelektualne vratolomije
„On je mrzeo konformizam i uvek zauzimao iskrivljen pogled na stvari“, seća se njegova baka. „Pokušavao je da nas šokira. Obožavao je to da radi. Govorio je stvari za koje je znao da će nam biti neprijatne
DŽIM JE UVEČE sedeo sam kod kuće. Sklopio je knjigu koja mu je držala pažnju nekoliko sati i ispustio dubok uzdah. Narednog jutra ponovo je počeo da čita istu knjigu. Ovoga puta prepisivao je omiljene pasuse u spiralno uvezanu svesku koju je počeo stalno da nosi sa sobom.
Ta knjiga bio je roman Džeka Keruaka „Na putu“, o bit generaciji, objavljen istog meseca kada su se Morisonovi doselili u Alamedu, septembra 1957. Džim je knjigu otkrio nastupajuće zime, otprilike u isto vreme kada je jedan kolumnista iz San Franciska svetu podario novi pogrdni pojam: bitnik.
Glavni štab bitnika čitavog sveta nalazio se u Nort Biču, kraju San Franciska, na samo četrdeset pet minuta vožnje autobusom od Alamede. Subotom su Džim i Fad imali običaj da neumorno šetaju glavnom ulicom Nort Biča zaustavljajući se da prebiraju po knjižari “Svetlosti grada”, u čijem izlogu je stajao natpis „Zabranjene knjige“. Jednom je Džim ugledao jednog od vlasnika knjižare, pesnika Lorensa Ferlingetija. Džim ga je uzbuđeno pozdravio, a Ferlingeti mu je uzvratio pozdrav. Džim je zbrisao.
Ferlingeti je bio jedan od Džimovih omiljenih pesnika, uz Keneta Reksrota i Alena Ginzberga. Ginzberg je ostavio najsnažniji utisak jer je bio živi uzor za lik Karloa Marksa iz Keruakove knjige „Na putu“, „žalostivi poetični blefer mračnog duha“. Bila je to slika koja se Džimu zakucala u mozak.
Džim je bio opčinjen i Dinom Morijartijem, „herojem dugih zulufa sa snegovitog zapada“, čija energija je Keruakovom romanu davala naboj poput amfetamina. On je bio jedan od onih Keruakovih ljudi „koji su ludi, ludi za životom, za razgovorom, ludi od želje da budu spaseni, željni svega istovremeno, Ljudi koji nikad neće zevnuti ni reći nešto banalno, već koji gore, gore, gore kao fantastični vatromet i rasprskavaju sekao pauci preko zvezda, a u sredini prsne modra svetlost i svi zadivljeno viknu: ’Uuuu!’“
Džim je počeo da podražava Morijartija, uključujući i njegovo „hi-hi-hi-hi“smejanje.
Vreme je sporo proticalo u Alamedi. Džim je povremeno „slučajno“padao u bazen mornaričke baze, slušao stalno iznova svoje ploče Oskara Brenda i Toma Lerera i uletao u svađe s majkom.
Klara je bila „drekavica“, a kada stvari nisu išle po njenom, pretila je ukidanjem džeparca. Džim joj se smejao, a jednom prilikom, kada je ljutito jurnula na njega, zgrabio ju je, rvački oborio na pod i izvadivši hemijsku olovku žvrljao po njenoj ruci. „Ne boriš se pošteno“, vikala je ona. „Ne boriš se pošteno!“
Oboje starih Morisonovih bili su antialkoholičari, a mada je Pol gajio slabost prema trkama pasa, preovlađujući stavovi u udobnom domaćinstvu starog dela grada bili su krajnje strogi. Džim ih je izvrgavao ruglu. Oglušivao se o njihova preklinjanja da se ošiša, da se obrije, da se presvlači i odlazi u crkvu. Zapretio im je da će dovesti „crnačko devojče“u kuću, a po svojoj sobi je ostavljao prazne flaše belog vina. Ponekad danima nije progovarao. Pojavljivao se i nestajao iz njihovih dnevnih običaja u obliku dima.
„On je mrzeo konformizam i uvek zauzimao iskrivljen pogled na stvari“, seća se njegova baka. „Pokušavao je da nas šokira. Obožavao je to da radi. Govorio je stvari za koje je znao da će nam biti neprijatne. Mi ga jednostavno nismo razumeli, niko od nas. Džimi je imao tako mnogo strana ličnosti. Sagledaš jednu, a onda primetiš drugu. Nikada nisi mogao biti siguran šta zaista misli.“
Džim se neprimetno prošetao kroz prvu akademsku godinu, zanemarujući sve vannastavne aktivnosti. Ocene u prvom semestru nisu bile spektakularne: jedna odlična i dve vrlodobre ocene, jedna dobra i jedna dovoljna. Mnogo zanimljiviji su rezultati testova ličnosti koje popunjavaju svi brucoši. Na osnovu njih, Džim je procenjen kao impulsivan, veseo, sklon uzbuđenjima, protivan poslušnosti i samokontroli… međutim, paradoksalno, takođe su ga procenili i kao stidljivog, ali zainteresovanog za otvorene diskusije i razmišljanja… krajnje kritičnog prema društvenim institucijama… sklonog samosažaljenju… i iznenađujuće „mačo“s obzirom na sklonost literaturi i sposobnostima ka pisanju i komunikaciji kakve su pokazivali njegovi rezultati iz srednje škole u Aleksandriji.
Džim je bio vičan virtuoznim intelektualnim vratolomijama. Kada bi ga neko od prijatelja posetio u njegovoj sobi, imao je običaj da izaziva. „Odaberi neku knjigu sa police, bilo koju…“Glas mu je zvučao prpošno, ali pogled beše spušten ka tepihu spavaće sobe, kao neki stidljivi mađioničar. „Odaberi bilo koju knjigu, otvori je na početku bilo kod poglavlja i kreni da čitaš. Ja ću žmuriti sve vreme i reći ću ti koja je to knjiga i ko je njen autor.“
Džim bi mahnuo rukom prema stotinama knjiga naslaganih po nameštaju i svuda pored zidova. Nikada nije promašio!