ŠETNJA SA RAJKOM PETROVIĆEM KROZ “SLOBODNU ZONU” OTISAK STVARNOSTI U SVETU SEDME UMETNOSTI
Festival obuhvata 62 celovečernja igrana i dokumentarna filma u preko deset selekcija - kaže Rajko Petrović, direktor i selektor festivala “Slobodna zona”.
SUBOTA, SUNČANO PODNE… Iako bi se, kako obavešteni upućuju, iskustveno moglo reći da slobodnh zona suštinski nema, ipak je ima. Barem jedna. A gde bi drugo do li u umetnosti, konkretno u svetu filma…
Reč je, naravno, o poznatom festivalu “Slobodna zona” posvećenom angažovanom filmu, koji je prostor za debate, promociju, preispitivanje i razumeva ljudskih prava, društvenih pojava i problema u svetu i regionu, a koji se ove godine odvija od 4 do 9 novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Uz podnevno svetlo i prijatno prohlađen đus, direktor i selektor Rajko Petrović, u šetnji kroz predstojeću, sedamanaestu „Slobodnu zonu“za „Blic“govori o programima, filmovima, festivalu...drugim rečima; o otisku stvarnosti u svetu sedme umetnosti.
Borba Davida i Golijata
- Kao festival angažovanog filma „Slobodna
zona“obuhvata i fokusira filmove koji koji govore nešto o svetu u kome živimo, kaže između ostalog na početku razgovora.
I, potom dodaje:
- Naravno svi su pažljivo selektirani na osnovu svojih kinematografskih i umetničkih kvaliteta. Ali ono što je ključno od kada postoji jeste nastojanje da to budu filmovi koji su izrazito aktuelni. I ove godine je tako. Čak su tu i neki filmovi koje bi mogli tematski da povežemo sa onim što se događa kod nas u zemlji ili u regionu.
Razume se da se nametnulo pitanje, a koji su...
- Recimo dokumentarni film „Zlato Johanesburga“Frederika Gartena, reditelja koga publika zna po filmu „Izbačeni“koji je govorio o problemu hausinga i ceni porasta nekretnina na globalnom planu. U ovom filmu govori o baki iz Južnoafričke republike koja se bori protiv velike svetske korporacije koja je zatrovala, uništila tu sredinu u koju je došla. Ta situacija ima sličnosti sa kod nas aktuelnim ekološkim problemima sa Rio Tintom, sa firmom Linglong u Zrenjeninu... A u okviru je selekcije „Zelena zona“čija tema je ekologija i tzv. zelene politike koje su integrisala i desno i levo orjentisane partije. Dakle, ukratko, borba Davida i Golijata.
Na usputno pitanje ima li nade u takvoj borbi, kaže:
- Smatram da svi ljudi koji se bune čine to zbog sebe, svojih svetonazora, svog sistema vrednosti... Konkretno, kada je reč o ekološkim problemima, mislim da s punim pravom bune građani širom sveta. I kod nas. A da li imaju izgleda .... To se nikad ne zna do kraja. A i kada se čini nemoguće, moguće je. Nikad ne znate šta može da odluči ishod neke borbe bez obzira da li je to borba bake protiv velike, multinacionalne kompanije, ili naših pokreta protiv Riotinta ili neka sportska utakmica...
Priručnik za vojnu okupaciju
Jedna od tema kojom se bavi ovogodišnja „Slobodna zona“je i odnos prošlosti i budućnosti, uticaj prošlosti na budućnost, njihovo prelamanje u sadašnjosti...
- Više filmova na ovaj ili onaj način je o tome. Recimo „Prve 54 godine: skraćeni priručnik za vojnu okupaciju“izraelskog reditelja Avija Mograbija, svetski vrlo značajnog dokumentariste, u selekciji „EU zona“. Između ostalog doneo je svedočenje izraelskih vojnika o okupaciji palestinskih teritorija na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze. Film u kome se prelama ono što je bilo, ono što je danas, znamo da je to pitanje izraelsko palestinskih odnosa uvek i nama interesantno i zato što i mi imamo nerešeno pitanje Kosova. Zatim, film, takođe u toj selekciji, - „Povratak u Remis“. Poslednjih godina smo, i u raznim filmovima, pratili porast i uspeh desnih političkih opcija i uvek se otvaralo pitanje – šta se događa sa levim partijama i pokretima, zašto su u krizi, u čemu je problem. Jedan od autora koji se temeljno bavio pitanjem detektovao u čemu je problem sa levicom je Didier Eribon. On je napisao knjigu „Povratak u Remis“– kroz koju možemo da pratimo ceo taj raskol koji potoji danas u svetu i nerazumevanju zašto radničke klase širom sveta glasaju za desnicu, a ne za one koji bi trebalo da ih ideološki reprezentuju - a Žan Gabrijel Piro je, inspirisan knjigom, snimio dokumentarni film posvećen radničkoj klasi, uključio i arhivske materijale koje je našao u Francuskoj, odnosno napravio i svojevrsan dokument gde hronološki može da se posmatra šta se događalo sa radničkom klasom u Francuskoj, a može se povući i paralela sa onim što zbiva širom sveta poslednjih pet i više decenija.
Pominjemo da je politika oduvek krojila
ljudske živote, čime se naravno bavila i sedma umetnost, a da je u našem vremenu na globalnom nivou postala gotovo totalitarna čak i razvijenim demokratskim društvima ....
- Ta tema je obuhvaćena sa više filmova među kojima je i ostvarenje autorke Šanon Velš „Zabavi je došao kraj“- govori o kompanijama koje se bave dostavom hrane. Viđamo svakodnevno ljude na biciklima, motociklima, u automobilima, koji raznose hranu pod firmom tih kompanija... Njihovi prihodi su sada na godišnjem nivou preko 5 biliona dolara, i reč je o jednoj od delatnosti koja se najviše razvija a posebno je, znamo, dobila uzlet tokom pandemije korona virusa. Ovaj dokumentarac otvara pitanja šta se događa sa ljudima koji rade za njih, koji razvoze hranu. Da li su im regulisana prava, na koji način, da li je to neka nova radnička klasa, kakav je odnos tih kompanija prema uposlenicima... Nije li to deo onoga što neki sociolozi i filozofi najavljuju - da klizimo u digitalni feudalizam. Zatim, film „Izgubljeno ostrvo“(Svetlana Rodina, Laurent Stoop), snimljen je na ruskom ostrvu Ostrov u Kaspijskom moru, gde je nekada postojala produktivna ribarska zadruga, a sada je ribolov i vađenje crnog kavijara zabranjeno pri čemu nema ni gasa, ni struje, ni mogućnosti za druge delatnosti. Stanovništvo se znatno smanjilo, preostali žitelji ipak idu u krivolov, a policija ih hapsi, kažnjava... Film se bavi i odnosom ljudi prema politici i političarima koji im kroji život.
Ako ručaš s njim
Govoreći dalje o filmovima, selekcijama, naslovima, selektor veli:
- Mislim da je važno da pomenemo film „Najlepši dečak na svetu“(Kristina Lindström, Kristian Petri). Ove godina se obeležava pet decenija od premijere Viskontijevog filma „Smrt u Veneciji“, mi smo zajedno sa Kinotekom organizovali i retrospektivu Viskontijevih filmova tokom festivala. Ovaj film govori o čuvenom, prelepom dečaku koji je igrao u slavnom Viskontijevom filmu inspirisanom delom Tomasa Mana, i o svemu onome što se njemu desilo posle tog velikog globalnog uspeha. I sad ga vidimo u poznim godinama i gledamo kakve je ta velika, svetska slava ostavila posledice po njegov život. Film na koji bi skrenuo pažnju je i nemački dokumentarac „Profesor Bahman i njegovi časovi“. Imamo čitav sektor posvećen obrazovanju i radu sa mladima, više selekcija, 12 filmova koje su radili mladi ljudi u produkciji „Slobodne zone“, 6 filmova doku-festa iz Prizrena... Kao kruna celog tog edukativnog segmenta je „Profesor Bahman i njegovi časovi“. Reč je o profesoru koji radi sa migrantima u Nemačkoj, u jednoj malom inustriskom mestu prepunom mograntskih porodica koje dolaze iz celog sveta. Znamo da je Nemačka primila najviše migranata u ovoj novim talasima poslednjih godina. Profesor Bahman je razvio jednu posebnu metodologiju rada sa njima, a ta deca su različitog uzrasta, imaju različite nivoe znanja nemačkog jezika.
Pominjemo da festival otvara „Drumski trkač:entoni Bordejn“Morgana Nevila o pustolovu koji postaje popularan, a zatvara film o princezi Dajani...
- Uvek težimo da za otvaranje imamo filmove o nekim ličnostima koje su nam zanimljivi, za koje mislimo da dele vrednosti do kojih drži „Slobodna zona“. Bordejn je bio čovek van svih šablona, normi, bez ikakvih predrasuda... Prošlo je tri godine od smrti tog velikog kuvara, svetskog putnika, pustolova, popularnog televizijskog lica, pisca… Učio nas je da ne verujemo u branč, jer je besmislen, a da uvek treba da se ophodimo s poštovanjem prema onima koji nam pripremaju i serviraju hranu, da ne verujemo uvek u ono što vidimo na TV, da zagledamo ljude oko sebe i da čoveka preko puta sebe možeš dobro upoznati ako ručaš s njim. Festival zatvaramo filmom „Spenser“, što je Dajanino devojačko prezime, dakle pre nego što je ušla u kraljevsku porodicu. Ovo je film o vikendu kada je ona donela odluku da se razvede. Kroz taj vikend vidimo harizmu i specifilnost koju je imala, tinjajuće odnose unutar kraljevske porodice .... Ovo je treći ili četvrti film čileanca Pabla Larajna koji „Slobodna zona“prikazuje, što treba pomenuti jer je on postao jedan od najznačajnijih svetskih reditelja, a prikazivali smo njegove filmove dok je bio na samom početku. Taj film svetsku premijeru ima 5. novembra a naša publika će moći da ga vidi samo četiri dana kasnije, 9. na zatvaranju festivala.
„Najlepši dečak na svetu“je film o čuvenom, prelepom dečaku koji je igrao u slavnom Viskontijevom filmu i o svemu onome što se njemu desilo posle tog velikog globalnog uspeha
Ostvarenje „Zabavi je došao kraj“govori o kompanijama koje se bave dostavom hrane... Njihovi prihodi su sada na godišnjem nivou od preko pet biliona dolara
Trpčevski je podario i nekoliko biseva: najpre je improvizovao lokalni narodni biser „U tem Somboru“
Uz par taktova „Odjeka“Vasilija Mokranjca, najlepše klavirske muzike XX veka (u interpretaciji Dušana Trbojevića, kome je delo i posvećeno), započele su devete Somborske muzičke svečanosti, naš najstariji muzički festival, koji je upravo pijanista Trbojević i utermeljio 1961. i kojem se ove godine obeležava i desetogodišnjica od smrti.
DIREKTORKA KULTURNOG CENTRA Vesna Šašić i umetnički direktor Festivala Mihajlo Zurković pozdravili su prisutne goste, posebno đake somborske muzičke škole, koji revnosno, svake godine prate sve koncerte. Onda je u znaku veoma osmišljenog programa, naslovljenog „Somborske premijere“nastupio odlično uvežbani Kamerni orkestar „Muzikon“, osnovan pre samo četiri godine, ali pod vođstvom sjajnog koncert-majstora Miloša Petrovića (jednog od najtalentovanijih đaka iz plejade velikog učitelja Dejana Mihajlovića) sa našim izvanredno talentovanim pijanistkinjama, sestrama Bizjak, koje već dugi niz godina ostvaruju uspešnu i solističku i kamernu karijeru u Parizu, a od 2002. nastupaju i u klavirskom duu, potvrđujući misao Kandinskog da je „duša klavir sa mnogo žica“. Prvi deo programa bio je u znaku klasike, a drugi u „iskušenjima“muzike XX veka. Posle predivnog Mocartovog Divertimenta KV 137 u Be-duru, sa obiljem i lepote i tzv. manhajmskih uzdaha, „Muzikon“je, pokazujući istančan osećaj za tempa „pratio“Lidiju i Sanju Bizjak u Koncertu za klavir četvororučno (takođe u Be-duru) Mocartovog savremenika češkog kompozitora Leopolda Koželuha, koji je prvih dvadesetak godina živeo u Pragu, a potom se preselio u Beč, gde je posle Mocartove smrti postavljen na njegovo mesto dvorskog kompozitora, uz duplo veću platu. Pored opera („Napuštena Didona“, „Judita“) napisao je i 25 baleta, 30 simfonija, brojne instrumerntalne koncerte i kamerne kompozicije, a sestre Bizjak muzicirale su idealno, ne samo u smislu savršene sinhronosti, nego i divne idejne podudarnosti, uspostavljajući u laganom stavu skladno responzorijalno pevanje sa sordiniranim gudačima i ne skrivajući radost muziciranja.
U drugom delu premijerno je izveden Koncert za klavir četvororučno opus 32 ser Malkolma Arnolda, engleskog kompozitora XX veka, koji je pored devet simfonija (kao i Betoven), napisao i brojne koncerte, kamerna i horska dela. Najviše je ostao upamćen po muzici za film „Most na reci Kvaj“, za koju je 1957. godine nagrađen Oskarom. On je imao reputaciju neprijatnog, često pijanog i veoma promiskuitetnog čoveka; ipak, ništa od toga ne oseća se u ovoj muzici punoj boja, koje mestimično zabljesnu Berliozovski, Malerovski, Bartokovski, pa i džezerski – resko, oporo, ali rečito.
Koncert je završen najpoznatijim Bartokovim Divertimentom za gudače koji je od kompozitora poručio švajcarski dirigent i impresario Pol
Zaher. Ovo neoklasično delo koje povremeno podseća na končerto groso, sa oštrim kontrastima, fugatima (u finalu i sa troglasnom fugom) oslanja se na ciganske uplive, a u drugom stavu, koji stoji na ivici atonalnosti, uključeno je 14 različitih oznaka metronoma u samo 74 takta
muzike! Bravo za „Muzikon“koji je bez dirigenta bio u stanju da to predstavi!
Omaž Dušanu Trbojeviću
Drugi dan bio je u znaku omaža Dušanu Trbojeviću. Najpre je u svečanoj sali Kulturnog centra „Laza Kostić“
za koju niko ne zna gde je, čak ni taksisti, četiri prof dr iznosili svoja sećanja na velikog pijanistu, zaljubljenika u muziku i divnog čoveka. Modelator ovog susreta bila je pijanistkinja i muzikolog Snežana Nikolajević, a glumački dar pokazala je teoretičarka Gordana Karan, čitajući odlomke iz Trbojevićeve knjige „Moja muzička kazivanja“, koja je ovom prilikom i promovisana. Najdinamičnije je iznosila sećanja na „čika Duška“pijanistkinja Dubravka Jovičić, koja ga je upoznala još u ranom detinjstvu (jer se družio sa njenim ocem, slavnim gitaristom
Jovanom Jovičićem) i gde ju je zbunio pitanjem neuobičajenim za njen tadašnji uzrast: „Da li vidiš umetnost u sebi ili sebe u umetnosti?“
Duškovo „najmlađe dete“bila je poslednja njegova studentkinja na Fakultetu u Podgorici Milena Despotović, danas je direktorka somborske Muzičke škole „Petar Konjović“i setila ga se po izuzetnoj vitalnosti i strasti za muziku koja ga nije napustila ni u poznim godinama.
Na večernjem koncertu u divnoj sali Gradske kuće nastupile su naše sjajne pijanistkinje: Rita Kinka je još kao tinejdžerka na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine u Beogradu dobila nagradu za najbolje izvođenje „Odjeka“Vasilija Mokranjca. Tada je njeno viđenje i snimljeno. Sada, sa psihologijom zrele i u svakom pogledu ostvarene osobe – „Odjeke“predstavlja drugačije, ustreptalije, emotivno i izražajno još bogatije. To je čitav kaleidoskop najraznoivrsnijih umetničkih preobražaja i autora i interpretatora. Sanja Bizjak uronila je u „tonsku čednost“ranoromantičarske klavirske palete Franca Šuberta u njihove šesnaestinske meandre i gotovo milujuću nežnost, a naš najstariji klavirski duo Vesna Kršić i Snežana Nikolajević, koje još od studija muziciraju zajedno i koje su svojim umećem pokrenule mnoge da se u ovom kamernom žanru udruže i isprobaju, interpretirale su čudesne, duboke nemire Svetislava Božića („San gospodara svetlosti“– koji je posvetio Nikoli Tesli) i Apoteozu za dva klavira Dušana Trbojevića. Na kraju druge večeri Festivala Somborsko pevačko društvo na čelu sa dirigentom Milanom Radišićem premijerno je izvelo Trbojevićevo „Veče na školju“po tekstu Alekse Šantića, sa dugom lirskom introdukcijom klavira, uspostavljajući pravu muziku atmosfere, nežnu i plavetnu.
Dug Betovenu: Simfonija za 80 prstiju
Mladi profesori somborske muzičke škole „Petar Konjović“– Milica Marković, Miroslav Popović, Marija Obrenović i Lea Porobić interprtetirali su Uvertiru „Koriolan“iz 1807, napisanu za austrijskog pesnika Hajnriha Kolina, koji je smatran za Šilerovog naslednika. Ljubav i rodoljublje proželi su iskonska Betovenova osećanja i učinili da ona po snazi muzičkih misdli preraste u čitavu (simfonijsku) poemu. U aranžmanu Teodora Kirhnera čuli smo i jednu od najlepših Betovenovih simfonija, sedmu po redu, koju je s pravom veliki Vagner uz susednu Osmu nazvao „apoteozama igre“, a sam autor i ovde je, na najbolji način potvrdio sopstvena razmišljanja da „prava umetnost ostaje za večnost“. Inicijalnu kapislu za jedan od najrečitijih Betovenovih laganih stavova dala je saosećajno i muzikalno početnim akordom Lidija Bizjak, kojoj su se na sličan način, enormnom muzikalnošću priključili i Mihajlo Zurković, Tea Dimitrijević i Dejan Subotić, vodeći čudesno radosnom (a mestimično i suptilno-tajnovitom) tipično Betovenovom eksplozivnom finalu. Na kraju koncerta svih osmoro pijanista na dva klavira interprtetirali su Lavinjakov (galopski) Marš.
Crno-belo ogledalo
Na nedeljnom promenadnom koncertu čuli smo odlični italijanski Klavirski duo Markeđani (od kojih je Serđo Markeđani ostao upamćen jer je na Somusu 2014. godine odsvirao sva Šopenova nokturna. U Beogradu sam ih slušala još u prošlom veku u interpretaciji zagrebačkog pijaniste Vladimira Krpana). Sa svojim fah-kolegom i zemljakom Markom Skjavom krenuo je sa Bahovom muzikom (BWV 208, „Ovce mogu bezbedno pasti“) ponudivši božanski mir i osećaj dodira „harmonije sfera“... U Mocartovoj Sonati KV 358 ispoštovali su dvostruku dosledno ponovljenu ekspoziciju i u početnom i u finalnom stavu, asocirajući na reči našeg Nobelovca Ive Andrića koji je za muziku genija iz Salcburga rekao u oduševljenju – „lepota u lepom; igra nota od koje čoveka izdaje dah“... Interpretirali su i najlepšu fantaziju napisanu za klavir četvororučno – Šubertovu u ef-molu, sa obiljem oprečnih osećanja. Komponovao ju je 1828, koja je bila i poslednja godina njegovog krhkog 31-godišnjeg života i posvetio ju je svojoj učenici Karolini Esterhazi u koju je bio zaljubljen, ali ona mu nije uzvratila osećanja. Delo je tek posle njegove smrti objavio Anton Dijabeli;
traje dvadesetak minuta i sadrži četiri povezana stava... Čuli smo i šest Mađarskih igara Johanesa Bramsa, koje su prvobitno i bile napisane za klavir četvororučno, a kasnije ih je kompozitor orkestrirao. Italijanski duo odsvirao ih je strasno, sa romantičarsko-ciganskim patosom, mada oni u suštini sviraju meko i nežno, bez dinamičkih i bilo kakvih drugih forsiranja, jasno donoseći stilske karakteristike dela iz različitih epoha...
Iz Rosinijeve opere „Svraka kradljivica“održala se do današnjih dana jedino sjajna, bravurozna Uvertira i nju smo i čuli u upravo takvom zasenjujuće vratolomnom izvođenju.
U duhu Rosinijevih komičnih remekdela, u jednom trenutku, jedno od mnogih (a ipak usamljenih) nota pijanista Seržo Markeđani je odsvirao nosem, kao što je to učinio i Mocart za opkladu kada je tvrdio da može da odsvira tri međusobno veoma udaljene note istovremeno – pa je srednju „odsvirao“nosem! Ipak, na kraju, kako su i započeli i završili su svoj program članovi italijanskog dua Markeđani sa muzikom veličanstvenog Johana Sebastijana Baha koji i jeste alfa i omega svega...
Veče velikih solista
I najzad – finale Somusa – naslovljeno je sa „Veče velikih solista!
Već je postala praksa ovog Festivala da na njemu učestvuje i jedna mega-zvezda; ovoga puta to je bio pijanista Simon Trpčevski, umetnik koji je ostvario svetsku karijeru, čija je interpretacija potpuno fascinantna, a muzikalnost – zapanjujuća. Mislim da svira i u češalj ili u list – doveo bi publiku do oduševljenja. A svirao je Šopena – četiri mazurke iz opusa 24, sa tipičnim rubatima, sa gotovo Mocartovski nežnom pedalizacijom, osmišljavajući specifičnim tušeom svaku notu upravo kako je opisao Teofil Gotje slušajući najvećeg poljskog kompozitora i najvećeg poetu klavira u svetskoj istoriji muzike: „Kada Šopen dodirne dirke kao da ih je okrznulo krilo anđela“.
U ciklusu pesama Fransisa Pulanka „Veridba za smeh“pružio je izrazito visokom sopranu Jani Jovanović podsticajnu i sadržajnu kamernu saradnju, uspostavljajući kroz različita tempa i različita raspoloženja. U najlepšoj violinskoj sonati romantizma (po mom) Cezara Franka – u preradi za flautu i klavir pratio je Simonidu Rodić, koja je učila kod našeg najboljeg flautiste – Ljubiše Jovanovića, koji je nezaboravno svirao ovu Frankovu sonatu. Originalna verzija je bila posvećena slavnom violinisti i kompozitoru Eženu Isaiju, koji ju je dobio kao poklon ujutru na dan svog venčanja i izveo ju je na sopstvenoj svadbi. Pored virtuoziteta violinskog parta, delo karakteriše i izuzetno zahtevna deonica klavira, gde je Simon inicirao brzinu tempa i dinamičke valere na počecima stavova, nadovezujući ih gotovo ataka, ne dozvoljavajući flautistkinji ni da uzme dah, bar između stavova. On je gotovo čitavu svoju deonicu svirao napamet, a čini mi se da je isto tako do tančina prostudirano poznavao i deonicu flaute.
Blagodarnoj i veoma kulturnoj somborskoj publici kojoj su se zahvalili na početku završnog koncerta i direktorka Festivala Vesna Šašić i umetnički direktor Mihajlo Zurković – Simon Trpčevski je podario nekoliko biseva: najpre je improvizovao lokalni narodni biser – „U tem Somboru“, potom je na zahtev publike i zapevao uz sopstvenu klavirsku imaginaciju i najzad, na kraju meseca oktobra interpretirao „Oktobar“iz „Godišnjih doba“Petra Čajkovskog u najlepšoj i najosećajnijoj klavirskoj postavci koju sam ikada čula.
U duhu Rosinijevih komičnih remekdela, u jednom trenutku, jedno od mnogih (a ipak usamljenih) nota pijanista Seržo Markeđani je odsvirao nosom, kao što je to učinio svojevremeno i Mocart za opkladu
Već je postala praksa ovog festivala da učestvuje i jedna megazvezda; ovoga puta to je bio pijanista Simon Trpčevski, čija je interpretacija potpuno fascinantna, a muzikalnost zapanjujuća