SUOČAVANJE SA SAMIM SOBOM
I na ličnom nivou, ali i na onom širem: primirje ili mir se ostvaruju sada, a ne sutra, jer sutra za sobom ostavlja smrt - kaže proslavljeni reditelj.
Domaće publika je u prilici da u biskopima pogleda novi film hrvatskog reditelja Zrinka Ogreste “Plavi cvijet”, apsolutnog pobednika prošlogodišnjeg međunarodnog filmskog festivala u Puli. Nagrađen je Zlatnom arenom za najbolji film i režiju, a Vanja Ćirić je dobila priznanje za najbolju glumicu. Ova priča o porodici, ljubavi, sebičnosti i samoći, podstiče gledaoce da se dugo zagledaju sami u sebe.
Koliko ste se ovog puta dotakli jedne, naoko obične teme,
govori o životu i problemima s kojima se susreće jedna sredovečna, razvedena žena, majka adolescentkinje
koja se tiče svih nas?
- Da, bavim se nečim što je svima ili barem većini blisko: porodični odnosi, prigušene emocije, prolaznost... Učinilo mi se da se u bremenitom vremenu u kome živimo, u kome nam se nameću sadržaji i problemi koji bi kao trebali biti ključni za svakog pojedinca (pandemija, klimatske promene, ratni i međunacionalni sukobi, seksualno nasilje) vrište s naslovnica pisanih i elektronskih medija, gotovo programski poništavaju habitus svakog ljudskog bića, ono elementarno što nas čini i definiše kao ljude, a to je porodica i sve ono s čime se sudara i što zapravo preti da je razori.
Koliko će se publika prepoznati u priči vaše junakinje?
- Reč je o životu i problemima s kojima se susreće jedna sredovečna, razvedena žena, majka adolescentkinje. Priča je s jedne strane naoko jednostavna, u mnogim elementima bliska svima, međutim ima svoju transcendentnost i želju da gledaoca suoči sa samim sobom, da ga „zaustavi“i navede da promisli o temeljima smisla vlastitog života.
Koliko je vaš film svima opomena da život prolazi jako brzo?
- Ne bih voleo da je opomena, čini mi se da bih se kao autor postavio u vrlo pretencioznu pa i nečasnu ulogu da ikoga opominje, jer sam po svemu sličan onima kojima se ovim filmom obraćam. Film pre ima potrebu da nas natera da zastanemo na trenutak, promislimo, „obrišemo“optiku kojom gledamo svet i dešavanja oko sebe i zapitamo se – šta je zapravo bitno za naše živote. Kad bismo dopustili samo pola sata takvog vremena dnevno, učinili bismo puno da budemo bolji ljudi. Možda naivno verujem kako bismo time ponajviše priuštili svetu, u kome živimo, da bude lepši i bolji.
Koja je poruka vašeg filma?
- Pre bih govorio o smislu filma, ne o poruci: juče i sutra ne postoje, čoveku je darovano sada i ako to sada propustimo, mogli bismo grdno žaliti. Nedovoljna svest o tome izvor je svih ljudskih trauma i problema. I na ličnom nivou ali i na onom širem: primirje ili mir se ostvaruju sada, a ne sutra jer sutra za sobom ostavlja smrt.
Ovo je drugi film koji radite u koprodukciji sa Srbijom. Kakva je bila saradnja sa Lazarom Ristovskim?
- Moje saradnje i s Filmskim centrom Srbije i s Lazarom, i kao glumcem i kao koproducentom, vrhunski su profesionalne i ljudski lepe. U mom prethodnom filmu „S one strane“, Lazar je tumačio glavnu mušku ulogu i kreirao, po mom mišljenju, jedan od svojih glumačkih vrhunaca. Voleo bih ponovo sarađivati s njim kao glumcem, a žalim što ne živimo u nekim bogatijim i na brojne načine sređenijim sredinama pa da mogu snimiti film u kome on neće biti koproducent već puni producent. Mislim da bi to u stvaralačkom smislu jako puno donelo i njemu i meni.
Film ima potrebu da nas natera da zastanemo na trenutak, promislimo, „obrišemo“optiku kojom gledamo svet i dešavanja oko sebe i zapitamo se – šta je zapravo bitno za naše živote
Smatrate li da je ekspanzija novih serija pomalo ugušila snimanje filmova?
- Mislim da serije kao takve ne guše film. Poplava novih medija i načina kako se danas konzumiraju audiovizuelni sadržaji, učinili su da gledanje filma u bioskopu danas gubi onaj značaj koji pamtimo odranije, a zbog čega ponajviše gubi igrani bioskopski film.
Pripremate li novi film?
- Pripremam, ali brojne sitnice treba uraditi da bi do filma došlo. Zato ne zamerite što ne volim da najavljujem išta pre nego što sam siguran da ću to imati priliku i da realizujem. ■