Beograd je prva stanica na evropskoj turneji
Osećam kao da pripadam Srbiji, da ste vi moj narod. Prošli smo kroz trenutke radosti, kao i trenutke velike nevolje i tuge. A to se nikada ne zaboravlja - kaže čuveni Jorgos Dalaras koji će održati veliki koncert 17. maja u Beogradu, na otvaranju 23. Gitar art festivala.
JORGOS DALARAS, JEDAN od najvećih pevača tradicionalne rebetiko muzike svih vremena, peti put će nastupati u Beogradu, gradu koji voli, pred publikom koju voli. Izvešće brojne bezvremene hitove iz karijere duge više od 40 godina i odvesti nas na putovanje u Grčku kroz buzuki i rebetiko na gitari... U intervjuu za “Elevejt”, inflajt magazin Er Srbije, slavni umetnik podseća da je prošlo dosta vremena od poslednjeg susreta sa publikom na Gitar art festivalu, ali ističe da su uspomene koje je tada poneo jake i dirljive.
- Kada nastupam u Srbiji, osećam se kao da nastupam u Grčkoj i srećan sam što ću imati priliku da prvi put predstavim svoje nove pesme u Beogradu. Zajedno sa grupom neverovatnih solista, kao i divnim glasovima Aspasije Stratigu i Violite Ikari, izvešću pesme za koje znam da ste ih voleli godinama, pesme voljenih kompozitora koje sam upoznao tokom mog muzičkog putovanja, kao i pesme mog prijatelja Gorana Bregovića. Beograd je prva stanica na evropskoj turneji i prvi koncert na kojem ću izvesti nove pesme.
Odakle potiče ta ljubav i da li osećate da vam je uzvraćena?
– Volim srpski narod, vašu muziku, temperament i u teškim trenucima sam bio blizu vas i delili smo agoniju i bol koji je vaš narod osećao tokom rata. Osećam vašu ljubav i osećam bliskost sa vašom muzikom. Cenim srpski narod. Hrabri ste, iskreni i dobri prijatelji. Braća.
Objavili ste 85 solo albuma i proda li gotovo 20 miliona ploča, brojke koje predstavljaju nedostižan rekord kada je reč o prodaji muzičkih albuma u Grč koj. Šta mislite, koja je tajna vašeg us peha?
– U tome nema tajne, osećam veliku i nezaustavljivu ljubav prema muzici, poštujem svoju publiku i stalno učim. Nikada ne zaboravljam koliko je bitno imati odlične soliste i jake muzičare uz sebe na sceni.
Pevali ste i sa Mikisom Teodorakisom, Stingom, Pakom de Lusijom, Brusom Springstinom i Goranom Bregovićem... – Bila mi je čast i zadovoljstvo da sarađujem sa ovim odličnim umetnicima, legendama iz različitih delova sveta. Nedavno sam u Atini imao priliku da prisustvujem koncertu mog dragog prijatelja Gorana Bregovića i osećao sam se kao da smo juče bili zajedno na sceni. Ali takođe sam srećan kada delim binu sa novim umetnicima i novim glasovima.
Zahvaljujući vama, pesma “Mi Mou Thi monis Matia Mou” postala je jedna od najlepših grčkih balada. Da li ćete je pevati na predstojećem koncertu i šta ta pesma za vas znači?
– Znam da volite tu pesmu i sada ću podeliti jednu priču sa vama. Kada sam upoznao Gorana u Beogradu, posetili smo jedan restoran. Mala grupa muzičara koja svira duvačke instrumente prišla je našem stolu i počela da svira “Mi Mou Thimonis Matia Mou”. Svi smo bili dirnuti u tom trenutku i ja ga pamtim kao jedan od najsnažnijih trenutaka mog života. Jer, još jednom sam imao priliku da vidim vrednost jedinstvenog jezika muzike koji ujedinjuje različite ljude i čini ih braćom.
Kako objašnjavate rebetiko, kakva je to muzika?
– Rebetiko je za mene nasleđe, moj otac je bio sjajan buzuki svirač koji je imao i odličan glas. Moje prve muzičke uspomene čine te pesme. To je grčki bluz, to je moja priča, priča o patnji za zavičajem od kada su izbeglice došle iz Azije i nastanile se u Pireju i mnogim drugim delovima Grčke donoseći sa sobom i ove neverovatne pesme. Rebetiko čini snažan deo mog života i života svih Grka. Ne treba zanemariti činjenicu da su i danas mladi muzičari njime inspirisani i da komponuju nove pesme zasnovane na ovoj formi.
Rođeni ste u Atini, gradu kojem se sva ko rado vraća. Da li možete da nam ot krijete omiljena mesta?
– Mi smo srećni što živimo u Atini jer imamo to čudo koje se zove Akropolj i novi muzej Akropolja, koji se ističu kao najsnažniji spomenici kulture u svetu. Tu je naše more, atinska i pirejska obala, ove male pirejske taverne koje imaju svoje priče.
A u Beogradu?
– Bio sam tamo toliko puta i sakupio mnogo lepih uspomena iz svih pozorišta, sa koncerata i malih scena na kojima vaši muzičari nastupaju i izvode vaše prelepe tradicionalne pesme. Uvek se setim velikog parka iznad reke gde se održavaju šahovski turniri na otvorenom (Kalemegdan), vaših magičnih knjižara u kojima se krije blago i priča o velikoj naciji.
BLISTAVO ŠTIVO ZA sva vremena iznova je zasijalo pred čitaocima, sada u izdanju “Lagune”. A delićem svog, i snažnog i trajnog, vedrog takođe, sjaja, čak i kada tmina teme guši u grudima, obasjalo je i beogradsko veče 19. aprila u knjižari “Delfi SKC”, kada su pred mnoštvom zainteresovane publike o blistavom i strašnom govorili; Bekimova supruga, a naša poznata glumica Branka Petrić, Božo Koprivica, Tanja Mandić Rigonat, Veran Matić (koji je kao čelnik “Samizdata B92” objavio prvo izdanje), onlajn iz Amerike se uključio i Uliks Fehmiu, a odlomke je čitao Milan Marić koji je na kraju rekao: ”Nama budućim generacijama je Bekim Fehmiu ostavio ogledalo. Danas u ovom naletu razdvajanja, lažnih boraca i ovih koji nam konstantno ugrožavaju slobodu, njegov odnos prema životu i prema sebi pre svega, je kao opomena”.
Veče za pamćenje…
Ruku na srce nisu za zaborav ni trenuci nakon promocije u obližnjem kafeu, u kojem je Branka s obrazloženjem “neizostavno moram da častim” okupila prijatelje, a kojom prilikom se uz pominjanje raznih dogodovšitna, između ostalog, pričalo i o Bekimovoj neodoljivoj muževnosti, Branki koja je kao mlađa bila san mnogih muškaraca…
- Nije to bilo baš tako na početku. Kad smo se sreli, upoznali, krenuli, bili smo siromašni, nekako neugledni, ali puni zanosa, s ushićenjem smo gledali u umetnost, u budućnost… - rekla je.
Istina, velika se rasprava povela oko toga ko je kog glumca koliko i kada obožavao, o ponekoj ulozi i predstavi, s puno pijeteta su njene dugogodišnje prijateljice, ne štedeći reči hvale za sina joj Hedona, pominjale kako je rekao ”tata je pravi samuraj”, žustro se raspravljalo o izboru čokoladne i/ili voćne poslastice...
Košuljica
No, vratimo se “Blistavom i strašnom”. Književni znalci, između ostalog, ističu literarnu vrednost, kao i dokumentarizam ove knjige u kojoj je Bekim pisao o detinjstvu i mladosti - od rođenja 1936. u Sarajevu, života na Kosovu, do 1955, kad je primljen za člana drame Prištinskog pozorišta. Ona je i svojevrsno ogledalo vremena, kao i druga - objavljena nakon njegove smrti u koju se 2010. otisnuo svojevoljno i malo je reći dostojanstveno, dajući čak i neizmernoj tuzi oreol čovekoljublja i uzvišenosti - na čijim je stranicama svedočio o izuzetnoj karijeri, svakovrsnim iskustvima, razlozima prestanka rada u glumačkoj umetnosti, svojim svetonazorima…
“Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936, u 6.30 po podne, u Sarajevu, u ulici Nova mahala br.6”, zapisao je Be
6YHWORVW MH RJOXYHOD
“Predvečerje. Nebo je sivonarandžasto. Crkva Gračanica. Ljudi u koloni ulaze i izlaze. Ljube ikonu. Na kupole crkve sletele su crne vrane. Iznad njih, drugo ogromno jato krešteći i grakćući leti i kružeći čini nebo još crnijim. Na horizontu, krvava crvena brazda razdvaja zemlju od neba. Graktanje nad Gračanicom je zaglušujuće. Noć. Stojim na prostranoj terasi u potkrovlju Dijine kuće. Lišće se ne miče. Sa visine posmatram. Dole, na raskrsnici kod Tauk bašte, pet specijalaca. Vidi im se samo žar cigareta kad uvlače dim. Iz daljine dopire smrad sumpora. Azotara. Na grad je legla čudna teška tišina! Svetlost je ogluvela!”
Bekim Fehmiu “Blistavo i strašno”