Raspućin i deca
3LĢHPRISUSTVOVAO SAM OVDE u kraju jednom zanimljivom razgovoru u kojem je učestvovalo sedam-osam aktera: jedan odrastao čovek i tako otprilike, šestoro-sedmoro dece, samo sam jednu devojčicu video, uglavnom dečaci.
Taj tip je jurodiv, liči na nemačku varijantu Raspućina. Svi ga u kraju znaju, i on zapodeva razgovor sa svima, i vidi se već po drugoj rečenici da je „lud“, mada on to suštinski i nije baš toliko: on je uglavnom „lud“pred drugima (susretao sam ga, osim u kraju, i u gradskom prevozu, i isto je terao svoje lude komunikacije sa saputnicima). Kad razgovaraš s njim u četiri oka, međutim, imaš utisak da si u neposrednom kontaktu sa osobom koja ima veliku moć i čije se misli i osećanja intenzivno zrakasto šire, kao kod neke duhovne morske zvezde.
Visok je preko 190 cm, gromada, malo se i raskrupnjao poslednjih godina, plavokos nekada, sada beo kao rimski senator. Ima nečeg izrazito fizički zdravog u njemu, i zato, recimo, ne izaziva podozrenje kod majki i otaca, jer on i sa decom zapodeva te razgovore, kao i sa mladima, sa svojim vršnjacima (ima negde između 55 i 60 godina), pa i sa starcima.
Nailazim ja odozdo i ugledam njega između nekih smreka, omorika, šta li je ono. I on govori ovako:
„Deco, prebrodićemo sve prepreke, a ako ih ne prebrodimo mi, prebrodiće ih Bog. A ako ih ne prebrodi Bog, prebrodiće se same!“
On govori izrazito gromkim glasom i uvek ga čuješ izdaleka. Mene ujutro često budi, ali mi ne smeta taj njegov glas.
I tako on priča deci.
Utom jedno dete kaže, ali onim, nekako, pitomim, domaćim, kućevnim glasom, s tim što ima i ličnu pamet, pa povezuje šta je kod kuće naučilo s onim što sad neposredno čuje:
„Za Boga ne postoje prepreke! Da postoje prepreke, ne bi bio Bog! Juče je bio Vaskrs!“
Plavi na to, prilično spremno, izgovara rečenicu: „E, deco moja! Za svakoga postoje prepreke! I za same prepreke, deco, postoje prepreke!“
Tu ja već prolazim pored njih, neću da zastanem da me nemački Raspućin ne bi uvlačio u razgovor sa brankićima kockicama, prolazim, ali načuljio uši, osvrćem se pomalo, hoću da čujem sve.
„A je l’ ti znaš da je Bog stvorio đavola?“, pita drugi jedan dečak, koji je stajao do onog prvog. „Đavo je bio Bogu kao dete, a onda se naljutio na njega i postao đavo.“
I deca krenu nešto da krešte, piskaju, i ja prođem, i onda već izdaleka čujem Nemca kako nešto dalje propoveda, ali ne čujem šta.