Strip Antologija junaštva i čojstva

Grafički romani “Do pakla i nazad” i “Zapis”, za koje je scenario napisao Marko Stojanović, a crteže uradila velika grupa eminentnih autora, nose takvu poruku da bi morali da budu uvršteni u biblioteke svake škole u Srbiji. Posredi je novi način predstavljaja golgote kroz koju je prošla naša vojska i narod u Velikom ratu. Zapravo, ovo su istorijski priručnici - u slici i reči.

POSLE TOLIKO GODINA provedenih u novinarstvu, navikao sam na neverovatne priče. Svašta sam direktno i indirektno preturio preko leđa, s obzirom na to da sam po vokaciji sportski novinar, teme su uglavnom bile radosne, one koje duh čovekov drže iznad vode. Pobede, rekordi, zapaženi rezultati... Naravno, bilo je i teških tema, mahom vezanih za neuspehe pojedinaca, klubova ili reprezentacije. Zatim i “crnjanci” sa teškim povredama ili kada neko otputuje sa ovoga sveta, pogotovo prerano. Nokauti su, nekako, bili u opisu posla, a kako je vreme teklo, sve sam ih bolje podnosio. U mimohodu sam oplemenjivao život svojom, posle sporta, najvećom ljubavlju. Stripovi i grafički romani su bili nešto što me dodatno formiralo kao čoveka. Svačega sam se nagledao i u tom svetu. Pa, ipak, ništa me nije pripremilo za nešto što se zove “Do pakla i nazad”. Mislio sam da sam, što se tiče devete umetnosti, skoro sve video. A, onda...

Onda je u moje ruke dopao grafički roman “Do pakla i nazad”. Scenarista naš čovek, Leskovčanin Marko Stojanović, inače profesor u školi. Moram da priznam da sam se postideo što se ranije nisam prihvatio ovog štiva, s obzirom na to da je ono prisutno na našem tržištu još od 2018. godine. Ali, rekle su onomad neke mudre glave “nikad nije kasno”.

Kada sam pročitao poslednju stranicu i zatvorio album, kroz moju glavu tutnjao je rolerkoster. Bio sam i tužan i srećan u isto vreme. Ponosan. Mada prilično uzdrman. Plakao sam. Dvaput. Najpre, posle kratke priče “Cokule i potkovice”, a zatim me dotukla priča “Drugi”. U prvoj, dobrovoljac Milutin je, zajedno sa svojim vernim konjem Šarom, prošao kroz sam pakao Prvog svetskog rata. Delili su Milutin i Šara, kao Kraljević

Marko i Šarac, dobro i zlo. Uglavnom je to bilo zlo, ali uspevala su ova dva drugara sve da izdrže. I kuršume i glad i zimu... Teško ranjenog Milutina njegov verni at doneo je do bolničara i spasao mu život. Na kraju, vraćaju se kući, gde Milutina dočekuju žena i deca, koji nemaju šta da jedu i napola su mrtvi od gladi. Milutin je primoran da okonča svom najboljem prijatelju život, kako bi se njegova porodica prehranila i preživela. Kakav udarac... Izgleda da je učesnike projekta pogodila upravo ta priča, s obzirom na to da je svojevrsni nastavak “Zapis” zapravo posvećen Milutinu i Šari, gde se upoznajemo sa širom pričom.

Nema na ovim stranicama dovoljno mesta kako bih na pravi način odao priznanje poduhvatu Marka Stojanovića i njegovih saradnika. Na mestralan način su prikazali stradanje srpsko u Velikom ratu. I duh naše vojske, koji niko i ništa nije moglo da slomi. I u najtežim momentima, bilo je mesta i za šalu. Događaji su opisani izvanredno, kao i veliki broj najznačajnjih ličnosti iz Prvog svetskog rata, po čemu se jasno vidi da je Stojanović rudario ko zna koliko i po istorijskoj građi. Mišić, Stepanović, Putnik, Šturm, Bojović, Kralj Petar Oslobodilac, Princip, Apis... I mnoge junačine, bezimene, koje su doprinele da Srbija i danas postoji, posle više od 100 godina od završetka najkrvavijeg rata u istoriji, u kojem je jedan od najvećih stradalnika, ako ne i najveći, bio srpski narod.

Ovde ću se zaustaviti što se tiče opisa ovog štiva od zlata jer bi svako trebalo da bude u obavezi da pročita “Do pakla i nazad”. Ponajviše mlade generacije koje će, uz vizuelni prikaz, lakše prihvatiti i shvatiti golgotu kroz koju je prošla Srbija pre sto i kusur godina. Da uzmu u šake ovu antologiju junaštva i čojstva, ceniće život i budućnost svakako kudikamo više.

- Album “Do pakla i nazad”, koji se pojavio tačno na stogodišnjicu potpisivanja primirja u francuskom Kompenju 11. novembra 1918. godine delo je inspirisano nedovršenim stripom velikana srpskog stripa Nikole Mitrovića Kokana (1933-1997), osnivača Leskovačke škole stripa. On je pred smrt želeo da uradi istoimeni strip koji je video kao “Epopeju srpske vojske u Prvom svetskom ratu” i nekako sam to doživeo kao njegov amanet meni, njegovom učeniku, za čije se ispunjavanje stekao uslov sa približavanjem 100 godina od završetka Prvog svetskog rata - kaže za “Blic” scenarista Marko Stojanović.

Kako je zapravo nastala ova dirljiva priča?

- Sa ekipom crtača, među kojima su bili Milan Drča, Milorad Vicanović Maza, Sabahudin Muranović Muran, Srđan Todorović, Nebojša Remeljej, Dušan Božić, Dragan Stokić Rajački i mnogi drugi uradili smo niz priča koje su pratilo sve ključne tačke Prvog svetskog rata - od Sarajevskog atentata, preko upada Austrouagara u Mačvu, bitaka na Ceru, Mačkovom kamenu i Kolubari, preko odbrane Beograda, plave grobnice na Krfu i Vidu, proboja Solunskog fronta pa do života ratnih invalida posle rata. Time smo davali jedan opšti pregled čitavog sukoba, nešto što na ovim prostorima niti jedan strip nije uradio, a za njegovu istorijsku utemeljenost jamčili su Aleksandar Uzelac, koji je doktorirao istorijske nauke u Beogradu, i Perica Hadži-jovančić, koji je isto učinio na Kembridžu. O umetničkoj strani ovog stripa stripa pisao je naš najeminentniji strip teoretičar Slobodan Ivkov. Što se mene ticalo, to je bilo to. Ispunio sam Kokanovu želju i ispravio koncepcijske i druge omaške jednog drugog domaćeg strip serijala o Velikom ratu - međutim, nisam imao pojma šta sledi. Dragan Stokić

- objašnjava branilac Filipa Koraća i dodaje da su nakon toga otišli u policiju.

- Kako je njemu još ranije određen pritvor, u istrazi, jer se pretpostavilo da se do njega ne može doći, on je zadržan u Remetincu dodao je Preglej i naglasio da njegov klijent neće biti izručen Srbiji.

BEKSTVO

Iako ga bezbednosne strukture označavaju kao desnu ruku Luke Bojovića, ali i bliskog saradnika “škaljarskog klana” Filip Korać je u Srbiji slobodan čovek. Do februara 2020. godine bio je na crvenoj poternici zbog sumnje da je organizovao ubistvo Blaže Đurovića, koja je ukinuta zbog “nedostatka dokaza”. Uprkos tome, Korać već godinama nije zvanično kročio na tlo Srbije, a sumnja se da je pobegao vrlo brzo pošto se rat između škaljarskog i kavačkog klana zahuktao, a ljudi bliski njemu i Luki Bojoviću redom ubijani.

Koraćev beg poslednjih godina samim tim dodatno baca sumnju na to da se on “predao jer je želeo da reši situciju”, a bezbednosne strukture pokušavaju da utvrde da li je razlog predaje dublji. Samim tim, postoje tri scenarija zbog kojih je Korać otišao iza rešetaka i to prvi put u svom životu.

ČUVANJE GLAVE

Filip Korać godinama unazad je najtraženija živa meta u podzemlju. Njegovu smrt želeo je kavački klan, ali i porodica Šaranović koja je bila u sukobu sa Lukom Bojovićem. Korać je zbog toga, kako se sumnja i pobegao, a godinama je na sve načine uspevao da izbegne da ga pronađu.

O tome koliko su kriminalci želeli Koraća mrtvog govori i detalj iz istrage protiv Veljka Belivuka i Marka Miljkovića koji su odsekli glavu Koraćevom saradniku Goranu Veličkoviću Goksiju. Oni su tada, o čemu svedoče i fotografije koje su razmenjivali na obezglavljenom telu Veličkovića krlju napisali “Korać p***”. Iako su klanovi sa kojima je Korać u sukobu znatno oslabljeni, na slobodi se i dalje nalazi vođa kavčana Radoje Zvicer. Da li je Koraću Zvicer bio za petama ili je Korać našao novi i sigurniji način da zaštiti svoj život za sada nije poznato.

ALIBI

Kao jedan od razloga zbog kojih bi se Korać tako lako predao bezbednosne strukture vide i Koraćevo pripremanje albija za potrese u podzemlju.

- Izvesnije je da je saznao šta je moguće da će se narednom periodu odigravati u podzemlju, i moguće je da mu u tom smislu boravak iza rešetaka treba kao alibi - smatraju u bezbednosnim krugovima.

Velja Nevolja i Marko Miljković želeli su da likvidiraju Filipa Koraća, međutim desna ruka Luke Bojovića pobegla je iz zemlje nekoliko godina ranije

PREDAJA - NOVO HAPŠENJE

Treći, za sada najmanje realan scenario jeste da je predaja Koraća najava za neko novo i veće hapšenje kriminalaca u regionu, a možda i njihovih saradnika koji su im obezbeđivali lažne papire, javljali za policijske racije, istrage...

Kako je Korać saznao da je za njim raspisana poternica, jer ona je bila u tajnosti, nije poznato, kao ni to da li je možda Koraćeva predaja priprema za neko novo, veće hapšenje? ■

JEZIVO UBISTVO DOGODILO se u četvrtak, 28. aprila, na Novom Beogradu u Bloku 44, kada je nepoznati muškarac ušetao u kafić “Ritual” i likvidirao vlasnika Luku Žižića (37). Uprkos sigurnosnim kamerama koje su snimile trenutak ubistva, kao i ubicu kome je nakon zločina skinuta maska, učinilac zločina još nije pronađen, a policija i Više javno tužilaštvo i dalje intenzivno tragaju za njim.

Komšije likvidiranog Žižića još su u šoku i o zločinu neće mnogo da pričaju. Na vratima lokala okačena je umrlica. Žižić je sahranjen u nedelju u rodnom mestu.

Na mestu gde se kafić nalazi već sa ulice primećuje se kako donedavno popularno mesto za okupljanje Beograđana u kraju više ne prima goste. Katanac je na ulaznim vratima, sve je prazno i nema ljudi na nekada punim klupama ispred lokala. Na samim ulaznim vratima zalepljena je umrlica, a na njoj fotografija Luke Žižića. Sudeći prema njoj, njegova sahrana održana je 1. maja, i to u rodnoj Crnoj Gori, tačnije na mesnom groblju u Miloševićima.

Ubica kružio oko kafića, trotinet sakrio u žbunju

Kako za “Blic” objašnjavaju poznanici ubijenog i radnici u blizini kafića u