MIROSLAV OLENJIN DŽENKINSOVA MISA ZA MIR

PROŠLOG VIKENDA SAM SE UVERIO DA I U ZABITOJ AUSTRALIJI, PA I JOŠ ZABITIJEM PERTU, ČOVEK MOŽE DA DOŽIVI NESVAKIDAŠNJE MUZIČKO ISKUSTVO...

...Da ne kaže neko da u Australiji nema kulture, taman posla! Ima ovde izložbi, predstava i koncerata koliko vam srce želi. Država sve to dotira pa su prosečnom građaninu vrata kulture širom otvorena, bilo kao gledaocu ili kao učesniku. Evo, recimo, suprugin brat Dejvid, urbanista, ima lep hobi - horsko pevanje. Prošle subote nas je pozvao u Vintrop Hol, pri Univerzitetu Zapadne Australije, da prisustvujemo izvođenju dela Karla Dženkinsa “Čovek pod oružjem / Misa za mir”. A to opet kao deo svečanosti vezanih za ovdašnji Dan borca, tj. “ANZAC Day”. Helen i ja pristanemo (da se Dejvid ne uvredi) iako karte nisu bile jeftine, a ni oblast Krouli nije baš blizu nas... Istini za volju, pošto živimo u Batleru, na krajnjem severu Perta, ništa ionako nije blizu nas.

Dvorana Vintrop Hol i okolne zgrade univerziteta nikad se nisu koristile za bogosluženja ali i pored toga deluju vrlo “katolički”. Zdanje nalik na katedralu broji već celih 90 godina. Mermerno stepenište vodi u predvorje gde nas sa ostalima dočekuje osoblje u svečanim uniformama. Imate ulaznice i uverenja o vakcinaciji? Hvala. Produžite napred. Dvorana je pravougaona, sa visokom tavanicom. Unutrašnjost joj krase izduženi lučni prozori sa svake od strana i ogroman kružni vitraž na pročelju, ispod kojeg su cevi verovatno najvećih orgulja koje sam video u životu. Redovi sedišta su se brzo popunjavali. Svet malo bolji, što bi se reklo, svi doterani, namirisani, uglavnom u godinama.

Helen i ja nađemo naša mesta i tamo zateknemo još nekoliko Dejvidovih prijatelja. A on, stoji u horu od oko pedeset njih, u drugom redu zdesna. Mi mu mašemo, odmahuje i on nama. Orkestar dotle podešava instrumente. Violine, čela, tromboni, doboši. Dirigent je neki mlađi prikan jarko žute kose.

Isprva se čuju vojničke trube kako objavljuju jutarnji zbor.

Ili možda dozivaju preživele na bojištu? Sledi delikatan zvuk flaute, praćen udaraljkama i horskim pojanjem. Stihovi su na francuskom a pesma je srednjovekovna, “L’homme armé”. Koračnica... Ide čovek pod oružjem, čuvaj ga se, čuvaj... od čoveka sa oružjem se treba čuvati, treba strahovati! Ritam se zatim menja, hor sad peva na turskom. Radi se o turskoj baladi iz Prvog svetskog rata, “Čanakale”, a odnosi se na mesto blizu Galipolja odakle su najpre pokupljeni mladići da brane otadžbinu od savezničke invazije u proleće 1915. Majko, kažu stihovi, polazimo na dušmana... neki od nas su zaručeni, neki oženjeni... Ali nećemo se svi vratiti... o, moja mladosti!

Nakon toga - nešto još neobičnije. Tajac. Na binu izlazi čovek “bliskoistočne pojave”, da upotrebim ovdašnji izraz, i držeći glavu rukama peva muslimanski poziv na molitvu. Gledam u program, piše da je to izvesni doktor, imenom Zulkamar Gilani, pretpostavljam doktor verskih nauka. Koristi svoj dubok, prodoran glas. Publika ga nagrađuje stojećim aplauzom. Da, tragedija rata potpuna je samo kad se ispriča sa obe strane barikada. Hor i muzičari (simfonijski orkestar iz Frimentla) nastavljaju sa “Kirijem”, pa onda sa “Sanktusom”.

Gromka, potresna melodija, podseća na Mocartov “Rekvijem”. Tu zaboravih na leđa koja su me mučila danima, na neudobnu stolicu i maske koje smo svi u publici morali da nosimo. Kažem sebi da bih voleo da sve ovo potraje.

I potrajalo je. Ali se i završilo, vraćanjem na početnu temu, ovog puta sa stihovima na engleskom. Bolji je mir nego uvek rat, bolji je mir! Amin! Amin! Ovacije. Na šetalištu univerziteta čekamo Dejvida. Već se smrklo i zahladnelo. On se konačno pojavio, u crnom odelu i sjajnim cipelama, umoran ali srećan. Čestitamo mu, tapšemo ga po ramenima. On nam namiguje i diskretno pokazuje na ženu u tesnim farmerkama koja prolazi iza nas - jedna od solistkinja, mislim da je pevala mecosopran. Pod reflektorima je izgledala kao boginja, u dugoj haljini i sa nestvarno kristalnim glasom. Pri rastanku kažem Dejvidu da sam sa uživanjem ispratio svaku notu i da ću kod kuće malo proučiti pozadinu ovog dela. Tako sam i uradio, pa evo: Karl Dženkins je 78-godišnji velški kompozitor i instrumentalista koji je tokom duge karijere sarađivao sa poznatim muzičarima poput Eltona Džona i Majka Oldfilda. Misu “The Armed Man” sastavio je od raznih tradicionalnih i duhovnih melodija i objavio 1999. posvetivši je, zanimljivo, žrtvama sukoba na Kosovu. Od tada do danas je njegovo delo izvedeno preko tri hiljade puta. A vi ga možete naći na Jutjubu, u različitim varijantama, pri čemu vam preporučujem ono u izvođenju Jerusalimskog hora iz 2018. Dakle, mir vam! Salam! Šalom! Peace!

Tragedija rata potpuna je samo kad se ispriča sa obe strane barikada