Boemska duša Miše Avdalovića
Ima pesnika kojima se ne dâ etablirati u poredak što ga kroje ljudi, takozvana sabraća po peru. A i što bi – istini gledano u oči, čovek čoveku retko čini dobro – gordost i sujeta, zavist i mržnja. Ljudski postupci i dela pre su krugovi pruta po vodi nego
Jedino Nebo zna koju smo i kakvu putanju iscrtali pomerajući svoju senku na Zemlji. Jedan od pesnika moje generacije često mi dolazi u sećanje, a kod zvanične književne bratije – pao u zaborav. Potpuno bačen u zapećak, nema ga nigde, ne postoji, rekli bi puni sebe napuvani žreci javne scene. No, ne pije to vodu, vreme je čudo, ono iznosi zrno istine, koju je još i Njegoš okitio desetercem: „Vrijeme je majstorsko rešeto.“
“LJUBAVNA PJESMA”
Uvrstio sam Mišu Avdalovića u „Antologiju srpske poezije (1847-2000)“, tu mu je mesto. U prolazu pored zgrade Matice srpske, po izlasku antologije (2012), profesor i književni kritičar Slavko Gordić mi iskreno reče: „Dobro je što si u antologiju uvrstio Gojka Janjuševića i – Mišu Avdalovića“. Reče, kao da ga je malo taknulo to što nikad stiže ni slovce napisati o svome zemljaku.
Avdalović je rodom iz Hercegovine, iz Nevesinja – rođen 1954. godine. Živeo svega četrdeset sedam leta. Prođoše, evo, dve decenije od njegovoga odlaska sa ovoga sveta. A mnogi se nisu još ni rodili i ko zna da li će ikad. Pre nepuna tri veka jedan pisac (Tomas Pejn) s drugog kontinenta reče ono što važi i danas u svakom našem sokaku: „Oni koji su napustili ovaj svet i oni koji još u njega nisu stigli, dalje su jedni od drugih više no što i najbujnija mašta smrtnika može sebi da predstavi.“
Mišo Avdalović bio je rođeni pesnik, sa ukletim crnim užetom oko vrata. Jedan od najtalentovanijih u Novom Sadu, i uopšte. Rano ga beše uhvatio boemluk, i to žestoko. Nešto ga je karmički vuklo ka tome. Možda i sâm pesnički poziv – po njegovom boemskom rezonu – sa glavom na panju, ali i fatalna (neostvarena) ljubav s jednom nesvakidašnjom studentkinjom Mađaricom, prelepom crnkom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sa grupe nemačkog jezika i književnosti.
Avdalović je nastupio na 14. Brankovom kolu, 14. septembra 1985. godine. Na Stražilovu održana pesnička tribina „Pevam, sele, što god `oću“: Rajko Petrov Nogo, Boško Ivkov, Vjera Benkova, Jovan Dunđin, Tiodor Rosić, Marija Šimoković, Milorad Grujić, Slavko Matković, Natalija Dudaš, Rale Nišavić, Zoran Gaši i – Mišo Avdalović.
Na Stražilovu mu je bio, videlo se, najvažniji susret sa zemljakom Nogom. Mišo bez objavljene knjige, a Rajko sa mnogim nagrađenim, i slavan. Kad Rajko govori poeziju, to je drugačije od ostalih, kao kakav vrač – u metanoji. To je i Mišu oduševljavalo, postavljalo na svoje, pa je nastojao mladu pesmu što uverljivije da izgovori, jer – Rajko ga sluša. I uspevao je, nije to bila ničija kopija, nije ličio na neke pesnike iz kamenite Hercegovine, koji ne mogu da se otrgnu od zvučnog uticaja svoga autentičnog zemljaka. Čuli smo originalnu antologijsku Mišinu „Ljubavnu pjesmu“, i potom dug aplauz.
“KAMEN U SRCU”
Bio sam recenzent Avdalovićeve prve, i jedine, knjige pesama „Kamen u srcu“, objavljenoj u „Stražilovu“(1986). Pisao sam o toj knjizi u „Dnevniku“1987. godine, pored ostaloga rekao: „Ova knjiga je jedna od retkih prvih koja nije omašila. Otkrila je talentovanog pesnika pred kojim, miljkovićevski rečeno, stoje mnogi izazovi „mastila i krvi“. Kao argument izrečenom neka posluže stihovi iz pesme „Zenica“: „U ogledalu zatežem lice./ Topim dvodnevnu bradu/ vitim listićem čelika./
U njegovom ljutom jezičku/ oganj je obležao /gvozdene kosti zemlje.“
Mnogo godina kasnije, skoknuvši do Beograda, susreo sam, gle, setnog i umornog Mišu u parku tik uz autobusku stanicu. Nosio je pod pazuhom debeli rukopis što je ličio na iskrzanu kupusaru. Veli, idem kod Rajka u BIGZ, nosim mu svoj roman, imaš li koji dinar? Počastim ga i tako se rastanemo. Ne znam šta je bilo s tim rukopisom i da li više uopšte postoji.
Pre koju godinu, u knjizi „Pesme o mladosti“(2019) objavio sam jednu posvećenu Avdaloviću, pod naslovom „Mišo Divjaka“. Evo početka: „Odlutao bogzna kud,/ Pijani Orfej s glavom na panju,/ Sa razdrljenom košuljom bez kragne,/ ukoso žuri kroz centar Novoga Sada:/ Ja sam Mišo Divjaka/ Ispod hrasta kitnjaka,/ Prognan iz kosmosa!“Iz ujevićevske magme rekao mi je: „Mi smo lovci, Nenade, mi vidimo daleko, mi imamo oči na duboku daljinu, mi smo lica braće u svemiru.“
A mnogo ranije, podaleke 1982. godine uneo sam ga kao junaka pod drugim imenom u svoju dramu „Čitaj Trakla“(Radio Novi Sad, 1982), radni naslov bio „Nikad ništa od tebe neće biti“. A potom – u knjigu „Priče iz potaje“(2009). I, dabome, uvrstio sam njegove stihove u almanah „Auh, što život ušima striže“(1990), povodom dvadeset godina izdavačke kuće „Stražilovo“.
Povodom Mišine smrti 2001. godine, a koji mesec potom, na Stražilovu 8. septembra održan je lirski pomen pod nazivom „Nikako, ljubavi, nikako“(Sećanje na Mišu Avdalovića). Dramski umetnik i pesnik Miodrag Petrović govorio je njegovu pesmu „Kamen u srcu“: „nosim tvrd kamen u sred srca/ i šetam gradom// dobro sam se ovaj put/ pripremio za izlazak// rekao sam sebi/ neću skasku o davnom/ neću vrijeme što liječi rane/ neću mudrost izbrušenu u kamenu/ namjestio kamen u srcu/ i izašao u grad// rekao sam sebi/ najsadržajnije je vrijeme/ stvaranja i zarastanja rana/ rekao sam sebi/ neću vino/ opiću se/ čistim korakom djevojačkim/ opiću se mojim nestrasnim pogledom na ljude/ rekao sam sebi/ tvrd i suv budi u ovoj šetnji/ i tako posmatraj stvari/ namjestio kamen na sred srca/ i izašao u grad.“
POEZIJA UŽIVO
Istog smo godišta, no ja sam kasnije upisao književnost, dok je Mišo već bio na trećoj ili četvrtoj godini na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kada sam odlučio da napustim studije mašinstva, polagao sam prijemni ispit na pomenutom fakultetu. Pored četrdeset, bez prijemnog ispita upisanih gimnazijalaca na smer jugoslovenska i opšta književnost, konkurisalo je još osamdeset kandidata sa neodgovarajućim školama (ekonomska, medicinska, tehnička) – za osam mesta.
Bio sam osmi (kao da sam prvi!) na spisku novoprimljenih, koji se našao na studenstkoj tabli na Filozofskom. Mišo Avdalović povremeno je navraćao na fakultet, video to na tabli i čestitao mi. U očima sam mu primetio i neku vrstu čuđenja, ali i bratsku toplinu podrške. Ta moja odluka bila je veoma rizična, ali eto neko je razumeo napor i želju da studiram literaturu. Nisu me podržali neki „geniji“na čelu književnih redakcija, bez završenog fakulteta, koji su me odvraćali govoreći da je Krleža imao samo osnovnu školu. Avdalović nije diplomirao, ali kao da jeste; to je ona vrsta pesnika kojima je dovoljno da u svoju biografiju stave: studirao književnost... a kad je diplomirao, ko te pita – on je pesnik.
Identifikovao se sa svojim „đedom“iz neprežaljenog hercegovačkog detinjstva pod krošnjom na kamenom visu odakle uz gusle puca pogled na epske pesme i legende. Suštinski ga niko nije razumeo u književnim redakcijama osim što su neki nanjušili njegov vanserijski talenat pa mu kraduckali stihove dok ih on, u nirvani, stvara i govori tog trenutka naizust.
Pesnici poput Avdalovića svojim životom kroje anegdote koje nisu tek nekakvi vicevi, već poezija uživo, „lelek sebra“sa lica mesta. Jednom je Mišo Divjaka, na novosadskom Limanu, posle ponoći banuo na nečije rođendansko slavlje na šestom spratu. Ušunjao se pijan u kupatilo, skinuo go i prilegao u kadu puneći je sapunicom. Iz bučne prostorije, devojka
Povodom Mišine smrti 2001. godine, a koji mesec potom, na Stražilovu 8. septembra održan je lirski pomen pod nazivom „Nikako, ljubavi, nikako“(Sećanje na Mišu Avdalovića)
PESNICI POPUT AVDALOVIĆA SVOJIM ŽIVOTOM KROJE ANEGDOTE KOJE NISU TEK NEKAKVI VICEVI, VEĆ POEZIJA UŽIVO, „LELEK SEBRA“SA LICA MESTA
POEZIJA MIŠE AVDALOVIĆA DUBOKO JE IMPREGNIRANA „SVETSKIM BOLOM“, BUNTOM I OTPOROM BIĆA PREMA NEPRAVDI NOVOGA SVETA
i mladić ušli su u kupatilo da se ljube, ali videvši bradatog neznanca vrisnuli uglas, ona pala u nesvest. Dotrčalo ih je još desetak, pola pobeglo niz stepenice.
Jedno vreme radio je u novosadskoj staklarskoj radnji „Alba“. A u Pašićevoj ulici, u dubini starog dvorišta iz 19. veka, bio je podstanar u iznajmljenoj vlažnoj sobi u prizemlju. Na ulazu nalazio se mali kanap poput istrljane ogrlice, zategnut između dva ekserčića: na drvenom štoku i, za pola šake, otškrinutim vratima bez brave. Onaj ko bi u pô bela dana ulazio bez kucanja, ne bi imao problem da smakne špagicu i uđe u boemski raj, a potom iznese pod vedro nebo tamu iz sobe sa pregorelom sijalicom, sećijom i stoličicom umrljanom kafom, što je imala i funkciju stola, a nad kojom bi Pitija imala štošta dvostruko proricati.
MEŠAVINA PRGAVOSTI
U njemu je kuljala mešavina ujevićevske i drainčevske, pa miljkovićevske i nenadićevske prgavosti u crnom tepanju od milja, nešto od fatalne boemske magme koju mogu dosegnuti samo jaka leđa i dobar san. A on je ustvari bio sestrinski ljubljen i ninan od cele porodične loze pa sve do hercegovačkih zvezda koje su ga uspavljivale u kući ponad groblja gde mu počiva mili đed uz glasnu gangu. Mišo je iznenada preminuo u lučkom zavijutku na crnogorskom delu Jadranskog mora, u Baru.
Poezija Miše Avdalovića duboko je impregnirana „svetskim bolom“, buntom i otporom bića prema nepravdi novoga sveta, to su stihovi neprestanog (pre) ispitivanja pesničkog (ljudskog) smisla i boravka na planeti kao velikoj kaznionici i zlom teatru, nadgornjavanje sa alter egom i talentom, sa napučenim silama erosa i tanatosa. Najteži put kojim se pesnik može uputiti, a naspram simpatičnih eksperimenata u jezičkom materijalu i površinskog grebanja po dokoličarskim temama. Začikavan tamnim silama ispod zavičajnog kamena, ali i lavirintima peskovite pustinje u kojoj se zatekao, on je nastojao da izađe na svetlost novog kućnog praga boreći se sa (ne)vidljivim nemanima: „Tvoju li nadu u zubima obzorjem pronosi crna zvijer.“
Veliki je bio ontološki ulog ovog pesnika na putu demijurške sudbine, i stvaralac i rušitelj sveta oivičenog danima rođenja i smrti. I nemoguće ga je zaboraviti. Objavio je samo jednu knjigu pesama, ali kao da ih je bilo nekoliko. To i nije važno kad znamo da je ostavio par antologijskih pesama. Ovo prisećanje tek je deo pobratimskog duga koji nikad ne prestaje.