KAD PAUK IZAĐE IZ MREŽE
TO NIJE TUTNJAO PROLEĆNI PLJUSAK PO PLEHANOJ NADSTREŠNICI, TO SU SAMO NAVIJAČI „CRVENIH ĐAVOLA“ISPRAĆALI JOŠ JEDNOG NEMANJU SA TEATRA SNOVA...
...Kako su zvučale te ovacije mogao je da čuje ceo svet, ali kako su odjeknule ispod moje košulje, u mojim venama, u neuhvatljivoj energiji beskonačnog zbira nekih trenutaka pokušavam da pretvorim u (s)misao priče o „najvećem seoskom igraču u istoriji srpskog fudbala“.
Taj epitet je lično iskovao priznavši: „Nigde mi duša nije ispunjena kao u rodnom mestu.“Saigrači iz reprezentacije dugo su u šali pričali da može otići iz Vrela, ali da Vrelo nikad neće izaći iz njega. „Može čovek da ima sve, ali ako nema uz sebe najbliže, one koje voli, ceni i poštuje, bojim se da onda nema ništa.“
Svestan da ima nekakve uzaludnosti u pokušaju da fudbal zasluži dugotrajnost zbog svoje ljudske pozadine, ovo pišem jer nema puno životnih priča koje su slične ovoj vezanoj za Nemanju Matića. Fudbal ponekad ume da objasni nevidljivu stranu sveta. Doživeo je dečak iz tog Vrela, pored Uba, da ga publika koja je videla i pozdravljala najveće fudbalere sveta u omiljenom dresu isprati sa „svete trave“stojećim ovacijama. Taj isti Teatar snova pevao je 2014. godine svom nepobeđenom heroju, onom prvom Nemanji, podarivši mu nezaboravne stihove za sportsku večnost. To je Vidić, kapiten i živa legenda kluba, zaslužio osvojivši praktično sve što se osvojiti može. Posle osam godina gledalište Old Traforda ponovo je ustalo da pozdravi svog drugog Nemanju i isprati markantnog pauka marljivog poput mrava, neumornog špartača između dva šesnaesterca. Za razliku od Vidića, Matić tokom petogodišnjeg mandata u crvenom dresu nema trofej kakav dolikuje Junajtedu, ali znaju navijači koliko je taj dugonja dao celog sebe za tim, gladan uspeha kojih ipak nije bilo. Nemanja Matić je možda definicija neopevanog heroja u savremenom fudbalu - timska proverena snaga u veznom redu, uz minimalnu gužvu, maksimalnu efikasnost i vidnu korektnost prema rivalu. Profesionalac koji je uvek igrao sa đačkim osećanjem dužnosti zaslužio je gromke ovacije Teatra snova. U Junajted je stigao leta 2017. godine iz Čelsija za 45.000.000 evra na insistiranje Žozea Murinja u tada najskupljem transferu jednog srpskog fudbalera. Stalno ponavljajući svoju vrednost doživeo da bude i kapiten slavnog tima. „Možda sam sanjao da igram u prvoj ligi Srbije, možda za Crvenu zvezdu, a sada sam u Junajtedu. Ovo je kao san. Ponosan sam. Nosim sve trake kući, a ova će biti uramljena.“
Tokom dosadašnje karijere u kojoj je menjao klubove (Obrenovac 1905, Crvena zvezda, Partizan i Jedinstvo Ub i Kolubara Lazarevac) i zemlje (Srbija, Slovačka, Engleska, Holandija, Portugal i opet Engleska) za Junajted odigrao je najviše utakmica (188 u svim takmičenjima uz četiri gola i jedanaest asistencija) pošto je za Čelsi upisao 154, za Benfiku 98, za Viteze 27 a Košice 70 mečeva. Momak čudne, a opet Srbima tako poznate sudbine, one koja te osudila da uspeš u svetu onda kada te u tvojoj kući nisu hteli ili razumeli. I Crvena zvezda i Partizan ostali su slepi pored očiju. Matićevo umeće, ličnost, karakter, vera, skromnost i upornost za naše prilike, u stvari behu njegov najveći hendikep. „Jedno sam uvek bio siguran: da imam kvalitet za jednu od tri najjače lige na svetu! Da li špansku, englesku ili nemačku, znao sam da će doći trenutak da biram.“
Vremenom je od svojih mnogostrukih veština i znanja napravio veličinu, lepotu i dobrotu. Usput upisao 11 utakmica za mladu i 48 za A reprezentaciju. U anketi „Večernjih novosti“izabran za najboljeg srpskog fudbalera u inostranstvu u 2014. godini. Izabran za Idealni tim Portugalske lige za 2013. Član Idealnog tima Premijer lige za 2015. Srpski fudbaler za 2014. i 2015. godinu. Dao gol sezone Premijer lige za 2017/18! Nikad nije lako uspeti u sredini gde su simboli popularne igre veličine kao Dragan Džajić, Dule Savić ili Radoslav Raća Petović. Na Ubu i okolini nema klinca koji ne ganja loptu. Fudbalske škole od malih nogu prave brdo ozbiljnih igrača. Životna i sportska priča Nemanje Matića započinje upravo tu... Od svojih slavnih komšija sasvim je drugačiji tip fudbalera. Čvrst, da, ali umesto da bude neustrašivi ratnik i munjeviti dribler Matić je pedantan vezni igrač svetske klase koji čuva odbranu i omogućava drugim igračima u napadu da napreduju. Savremeni fudbal na njegovoj poziciji ne toleriše niti ima mesta za vlasnike spore mašte. Traži se pregled igre, tehnika, staloženost, marljivost i sveprisutnost. Pravda nije pogrešila kad je takvog fudbalera vinula do svetskih visina. On je to uzvratio na način dostojan divljenja.
Molijer je davno zapisao da novac pripada čoveku a ne čovek novcu
Jednom čuh da postoji prodavnica u kojoj komšiluk slobodno uzima potrepštine na Matićev račun. Kažu da nema kome nije pomogao. Ne voli ako se mnogo priča šta čini za svoj kraj i ljude u nevolji. Poštujući njegovu skromnost, pojedini meštani Vrela, ponosno navode veliki novac za lečenje bolesne dece, školovanje perspektivnih učenika, obnovljenu crkvu, novi stadion za seoski klub, opremu za ginekološko odelenje valjevske bolnice i druga plemenita dela. Zbog svega što je učinio i čini za svoju Tamnavu, Ubljani su mu podarili ulicu sa njegovim imenom.
Molijer je davno zapisao da novac pripada čoveku a ne čovek novcu. Zato sam te ovacije fudbaleru sa brojem 21 shvatio kao podršku osobi koja je svoju ljudsku sreću doživela u igri, deci i dobroti. Poučna bajka zaklonjena loptom!