Komika počiva na pobuni
Život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kojem je lepo - reči su legendarnog glumca Mije Aleksića (19231995).
NA FESTIVALU PROFESIONALNIH pozorišta Srbije “Joakim Vujić”, koji se pod sloganom “Joakim u svojoj kući” održava od 7. do 14. maja u kragujevačkom Knjaževskosrpskom teatru, u sklopu pratećih programa postavljena je izložba „Mija Aleksić – biti glumac“, nastala u produkciji Kulturnog centra Gornji Milanovac.
Autor je Boban Stefanović, prvi put je predstavljena u matičnoj produkcijskoj kući 2013. povodom 90 godina od rođenja Mije Aleksića, od tada putuje po drugim gradovima, a sada je pod svodom pozorišta u kome je Mija Aleksić počeo davne 1943. ulogom u predstavi “Devojačka kletva”.
Baba hajduk
Niz eksponata svedoči o bogatoj pozorišnoj, filmskoj, televiziskoj i radijskoj karijeri čuvenog glumca, njegovom životu takođe.
Rođen je u Gornjoj Crnući, kraj Gornjeg Milanovca 26 septembra 1923, sa ovog sveta otišao 12.marta 1995, a govoreći davnih dana o svom detinjstvu, u intervju Feliksu Pašiću rekao je i:
- Roditelji su puno radili, nas je, u stvari, i mene i sestru, baba odnegovala. Bili smo strašno vezani za babu, iako ona nije bila rođena majka mog oca... Pravi domaćin kuće bila je baba. Hajduk je bila, a bila je dobra. (…) Veoma sam voleo oca. Voleo sam i majku, majka se naravno voli najviše, ali ih nisam odvajao. Otac je bio vrlo interesantan čovek, jako strog, ali veoma, veoma pošten. (…)Pošto u Vraćevšnici nije bilo više od četiri razreda osnovne škole, a u Gornjem Milanovcu nije bilo više od četiri razreda gimnazije, a on je želeo da mi, sestra i ja, nastavimo da se školujemo. Tako smo, negde posle mog trećeg razreda osnovne škole prešli u Kragujevac. Tu sam završio osnovnu školu i gimnaziju.
Taj prelazak u Kragujevac 1933. za njega je, kako je rekao, bila velika promena.
- Kad smo došli u Kragujevac, to je, u stvari, za mene bio veliki šok. Prvo, sasvim nova sredina. Kragujevac je za mene bio velegrad. Prvi put sam se sreo sa električnim svetlom, inače mi smo gore znali samo za sveću, petrolejku, karbitsku lampu…
Strašna istorijska činjenica kaže da su 20. i 21. oktobra 1941 nemačke okupacione snage u Kragujevcu masovno streljale civilno stanovnišvo. Među njima je bilo i više od tri stotine kragujevačkih đaka.
Na pitanje Feliksa Pašića kako se spasao, Mija odgovara:
-Pa, to je više bila sreća. Potom dodaje da postoji nekoliko verzija kako je sve teklo, pojašnjava ih, a uptan kada je osetio strah od smrti, veli:
- Pa, negde oko šest-pola šest uveče, kad je ta prva grupa streljana. Posle toga nikakav strah ni osećaj straha nisam imao. Čudno jedno osećanje. Nešto prostruji ispod kolena, tu se nešto dogodi, i onda ni straha... ništa, ništa, jedno tupo osećanje, prosto čovek čeka, sasvim mirno. Tad sam shvatio – naime, onda mi nije bilo ništa jasno, ali danas mi je jasno - kako su u stanju tri Nemca sa šmajserima da sprovedu grupu od dvesta ljudi na streljanje. Nešto se dogodi u čoveku, pa ide kao stočica. To kažem sad, ali onda... Onda je, mislim, jedan mogao da povede na streljanje njih tri stotine...
Njegovo interesovanje za pozorište, pričao je, nije u porodici naišlo na prihvatanje.
- Za mog oca, i uopšte u ono vreme najvažnije je bilo naći posao koji donosi parče hleba, studirati nešto. Otac se sav svoj život žrtvovao da iškoluje sestru i mene. Posle oslobođenja bio je presrećan što sam se ja upisao na pravni fakultet. Pravo... nije važno šta, važno je nešto studirati, završiti, doći što pre do hleba. E to s pozorištem, s glumom kao mojim izborom, to je u kući u stvari bila tragedija... Čim sam završio maturu, zajedno s Vasom Pantelićem otišao sam, kažem, u pozorište. I bila je drama kod kuće. (…) Ja sam posle kako rekoh otišao u rat, u Sedamnaestu istočnobosansku diviziju, i tamo sam, pri štabu, u ekipi kulturnoj, nastavio da igram u raznim skečevima. Kad se rat završio, upisao sam se na fakultet, na prava. Onda su me moji školski drugovi u Kragujevcu naterali da nastavim u pozorištu i ja sam ostavio prava i ostao u pozorištu... Kažem, takvo mišljenje mog oca, i to njegovo raspoloženje, trajalo je sve do prvih premijera u oslobođenom Kragujevcu.
Raf Maksić
Od 1943. do 1949. Mija u Kragujevcu igra u oko 60 predstava a septembra 1949. po službenoj dužnosti biva premešten u Narodno pozorište Beograd, gde mu je prva uloga bila stražar u “Hamletu”, sledi “Laža i paralaža” gde igra sa Severinom Bjelićem...
Prvi put staje pred kamere 1948. u filmu Žorža Skrigina „Velike žrtve“, o kragujevačkom streljanju, koji nije dovršen.
Godine 1949. dobija poziv iz Radio Jugoslavije da učestvuje u „Veselom popodnevu“gde su angažovani Ljubinka Bobić, Pavle Bogatinčević, Severin Bijelić, Marko Marinković...nekoliko meseci potom biva pozvan da radi “Veselo veče” Radio Beograda i tad se rađa , ispostaviće se, njegov kultni lik Rafajlo Raf Maksić.
Pod naslovom “Mija i radio” Miroslav Mitrović (u publikaciji Muzeja pozorišne umetnosti Srbije ) između ostalog piše:”i dok je na pozorišnoj sceni pored komičnih uloga (ali i u njima) ponirao u tamne i neistražene dubine složenih karaktera svetske i domaće dramske literature, na radio talasima, u likovima i situacijama iz neposredne svakodnevice izvlačio je na videlo dana lepršavu životnu radost, neugasivi optimizam, dobronamernost, detinju radoznalost - i smeh.”
Moglo bi se reći iz dana u dan svojim rolama u raznim medijima sve više osvajao publiku.
Godine 1951. Raša Plaović preuzima prvu klasu glume na Pozorišnoj Akademiji, a Aleksić mu je asistent. No, na tom se poslu zadržao tek nekoliko meseci.
S početka pedesetih među njegovim pozorišnim ulo
gama je i u čuvenom Šekspirovom komadu “Mnogo buke ni oko čega” a 1952. prelazi u Jugoslovensko dramsko pozorište gde igra u predstavama “Građanin plemić”, “Mirandolina”, “Višnjik” .... Sa predstavom “Dundo Maroje” 1954. gostuje na sceni Teatra nacija u Parizu što mu je, beleže hroničari, prvi odlazak u inostranstvo.
Do 1960. na malim i velikim ekranima zaigraće u preko petnaest naslova među kojima su “Opštinsko dete (1953. Puriša Đorđević), “U mreži” (1956 Bojan Stupica), “Te noći” ( 1958 Jovan Živanović), zatim “Drug predsednik centarfor” (Žorž Skrigin),”lj ubav i moda” (Ljubomir radičević), “Bolje je umeti” Bojislava Nanovića...
Njegova kultna uloga iz tog perioda bio je v.d. Raka u seriji “Servisna stanica”. Čuveni Novak Novak beleži:” Zapanjujućom memorijom Mija je, poput magnetske trake, bio u stanju da sa oko pedesetak stranica teksta pokupi svaku zapetu, indikaciju.”
Ričard III
Kada je o pozorištu reč februara 1983. u razgovoru s Feliksom Pašićem o pozorištu kaže:
- Pozorište je imalo, i ima važnost, a što se tiče njegovog uticaja na publiku, na narod, ja mislim da ono može da utiče i mnogo više. Taj uticaj zavisi i od repertoara. Na žalost, u pozorištu ljudi imaju malo vremena i volje - zbog drugih opterećenja - da vode repertoarsku politiku. Fizionomija se izgubi u svaštarenju. (…) S druge strane, možemo postaviti pitanje: ispunjava li pozorište svoju ulogu ako uljuljkuje ljude u nekom lažnom spokojstvu? Jer, pozorište je oduvek bilo takvo da su se u njemu ljudi budili, a nisu uspavljivali. Međutim, mislim da pozorište treba da pomogne da se iziđe iz nagomilanih poteškoća, a ne da dodaje još.(…)dobra, prava predstava dopre do svih gledalaca, bez obzira na njihov obrazovni i intelektualni nivo. Ponekad nas čak iznenade njihove reakcije. (…)Smatrao sam, i smatram, da pozorište može da oplemeni čoveka, da ga obodri, da mu da snage da neke svoje mane popravi.
Početkom šezdesetih karijera Mije Aleksića je bila, današnjim žargonom govoreći - u fulu.
Fokusirajući jedan njegov radni dan u novembru 1961. Feliks Pašić beleži:”od 8 do 10, proba Policajaca u Ateljeu 212, od 10 do 14 proba Vilovnjaka sa zapadnih strana u JDP, od 15 do 19 sinhronizacija filma Leto je krivo za sve u Košutnjaku, od 20.30 do 22 predstava Plug i zvezde, 45 minuta posle ponoći vozom za Portorož na snimanje filma Srešćemo se večeras”
Odigrao je više od 130 pozorišnih uloga, po IMDB 115 na malim i velikim ekranima, mnoštvo rola na radiju, a na pitanje koja mu je uloga bila najteža, koji je lik najteže “branio” odgovorio je:
- Ričard III, bar u početku. (…)Tu ulogu je kritika ocenila kao jednu od mojih neuspelih ili neuspelijih interpretacija. Bilo je i podeljenih mišljenja. (…) Braniti Ričarda!? Nije bilo ni lako ali nije bilo ni teško braniti čoveka koji je, kao što se zna, živeo u sredini sličnih apetita, sličnih karakternih osobina, u krvavom periodu engleske istorije.
Kao što su šezdesetih godina filmsku karijeru Mije Aleksića obeležili i filmovi Crnog talasa među kojima “Devojka” (1965), “Jutro” (1967) , “Podne” (1968), “Biće skoro propast sveta”, “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” .... tako su poslednjih desetak godina karijere Mije Aleksića na malim i velikim ekranima, između ostalog, obeležile uloge u filmovima „Maratonci trče počasni krug“(1982), „Čovek sa četiri noge“(1983),“Varivo leto ‘68” (1984), „Tango argentino“(1992), TV serijama „Bolji život“(1988), „Balkan ekspres“(1989)...
Kada je reč o njegovoj poslednjoj ulozi u danas kultnom filmu Gorana Paskaljevića „Tango argentino“ostalo je zabeleženo da mu je ponuđena posle pet teških operacija, od kojih dve na otvorenom srcu i da zapravo nikom nije bilo jasno kako ju je uopšte prihvatio.
Tim povodom u jednom intervjuu („Večernje novosti“) kaže:
- I ja sam se uplašio. Ne uloge. Šta ukoliko mi usred snimanja pozli, pa me umesto na snimanje odvezu u bolnicu? Smem li ja sebi da natovarim taj moralni teret, smem li u grdne nevolje da uvalim čoveka samo zato što mi se uloga dopala. Zato sam oprezno prišao proveri svojih mogućnosti: najpre nekoliko probnih snimanja, pa onda neočekivano lagani prelazak na pravi posao. Preporodio sam se. Kad sam posle snimanja otišao kod lekara, on je sumnjičavo gledao najnovije nalaze, ne verujući u rezultate. Kaže: “Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film!”
Svojevremeno, Jovan Ćirilov je rekao da Mija Aleksić ima dva lika, onaj za mase i onaj za pozorišnu publiku, da iako je to jedan čovek, iako je to isto osećanje za komično, iako je to ista biografija, jedan je Mija Aleksić sa pozornice, a drugi koji nam govori s televizijskog ekrana...
A on je pak, poznato je, govorio:
- Igraj estradu kao najveću komediju!
Nađeni ugao
Milisav Buca Mirković je o Miji Aleksiću rekao: ”Ono što doziva i proziva neobično prodorni scenski dar Mije Aleksića nije njegova kolekcija likova nego njegova neodoljiva imaginacija koja ga piokreće po navigaciji njegovih sopstvenih sanjarija, njegove radoznale prirode, njegove ozbiljne i odgovorne komike. A ta je komika sve dublja što se duže gleda i sluša, i ta je komika estetski sva usresređena, a etički sva zaokružena. (...)Oni koji su u jednoj njegovoj roli osetili baladu nad likom i ditiramb koji se liku ruga, upravo najbolje znaju kakvo je jedinstvo a ne dvojstvo njegove umetnosti. (...) Primiti i dati velika je obaveza svakog komičara. Ali primiti i preobraziti, privilegija je samo onih čiji je dar neobuzdano moderan, nemiran, nesvodljiv. Mijina komika počiva na pobuni, a njegova igra izvire iz plemenite nade da između čoveka i fantoma ima hiljadu načina da se opstane.”
A Mija je,pak, u osvrtu na svoj život i karijeru, kazao:
- Kad bih govorio o sebi, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško i malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome je lepo.
Kao i:
- Sećam se, svojevremeno u Kragujevcu - tek sam počeo da radim u pozorištu - jedan pravnik je, držeći predavanje na temu brige o čoveku, govorio da je vrlo jednostavno čoveka s velikim procentom negativnih osobina, recimo osamdeset odsto, da ga je vrlo lako gurnuti u provaliju, a da je daleko teže postići da onih dvadeset odsto pozitivnih osobina nadvlada one negativne i da se čovek iščupa iz zla, da se spasi. Ja sam se trudio da branim svaki lik koji i sam tumačio, bio on pozitivan ili negativan.
Izložba obuhvata i njegove likovne radove, jer izvan pažnje javnosti je i slikao, a pod svodom Knjaževsko srpskog teatra traje do kraja juna.