Dnevnik onog drugog

VRAĆANJE STARIJIM, TO jest ranijim književnim pokušajima, što će reći nedovršenim i nerealizovanim poduhvatima, obično sebi priuštim u nastupima mazohizma, kad mi iz podsvesti izbije potreba da samoga sebe pred sobom izblamiram.

Tako sam otprilike prošao i vrativši se nedovršenom spisu na kojem sam s prekidima, neodgovorno i mahom jalovo, radio od 2003/04. pa do 2007. godine. Reč je o nedelu pod naslovom „Diario dell’altro“, što bi, valjda, trebalo da je bio prevod našeg naslova „Dnevnik onog drugog“. Već sam u samom naslovu pokazao izvestan stepen neozbiljnosti, a i beslovesja, čim štivo na srpskom naslovljavam sintagmom iz jezika koji ne znam, italijanskog.

Osim tu i tamo uspelog početka i nekoliko fragmenata koji će mi docnije poslužiti za druga pisanija, nisam u tom dijariju (koji i liči na dijareju) naišao gotovo ni na šta od čega mi ne bi došlo da skrenem pogled u stranu, ili da mozgam da li mi se sad lice crveni od povišenog krvnog pritiska ili od stida.

Pa ipak, naišao sam na jedan pasaž koji me je bacio u duboko razmišljanje, ne zato što je posebno dobar, nego zato što sam se upinjao da se setim šta me je to nagnalo da ga izbacim iz sebe u toj fazi života, pre deceniju i po, skoro dve. I taj pokušaj ostao je bezuspešan:

„Iznenada se okrećeš, ili te nešto okreće drugačijoj stvarnosti, stvarnosti u koju stupaš bez ponosa i taštine, tih tegova koje si dugo izlivao i besomučno teglio sa sobom. Pogled ti prodire u prošlost, i tamo, poput neke kugle koja isijava svetlost, vidiš ono nesigurno, zbunjeno, ali SVOJE biće koje si bio pre nego što si počeo da gubiš sebe. Srce, oslobođeno stega, govori ti: O, stani! Ne moraš da budeš, ne moraš da imaš, ne moraš da hoćeš, ne moraš da moraš! Daj što možeš da daš, uzmi što možeš da uzmeš i idi dalje!“