ČIKA VESO, PAMTIĆEMO TE PO TVOM OSMEHU...

Veselin Simonović biće danas sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju

Po čemu pamtimo nekog ko nas prerano i zauvek napusti? Šta to ponesemo sa sobom u večnost kao uspomenu, kao dragocenost na zamišljenom zlatnom lančiću života koja nas podseća na šefa, učitelja, kolegu, prijatelja… od koga nismo stigli ni da se oprostimo?

Čitao sam prethodnih dana potresne oproštaje kolega od Veselina Vese Simonovića, koji je iznenada preminuo u nedelju uveče u svom domu u Beogradu. I u pravu su i Velja i Ranko, i Jelena i Peđa, i Mark i Jovan, i Ratko: bio je učitelj i boem, i borac i drugar, i nežan i žestok.

Tako i ja pamtim

„Blic“sa Vesom iz tih godina. Svako će vam potvrditi da se u „Blicu“mnogo radilo; da se sa strašću stvarao svaki broj i svaki tekst, da se svađalo kad je trebalo, da se plakalo; lumpovalo, vikalo, ljutilo, mirilo. Svašta se radilo, samo nikad nije bilo lako, nikad svejedno, nikad napola.

Jebena vremena su bila, gubila se glava i imetak zbog demokratije i slobode, a Vesa je beskompromisno hteo oboje.

Print je padao, internet rastao, iz temelja se menjao novinarski život i običaji na koje smo bili navikli onoliko dugo.

Kroz sve to je Vesa davao najviše sebe - možda i previše - baš kad je bilo najteže. Bio je atomska bomba, beskraj energije u malom pakovanju, i sve je radio na svoj jedinstveni, neponovljivi način, voleo to neko ili ne. Da je pesma, bio bi ona Sinatrina: I did it my way!

Zbog svega toga sam drugačije zamišljao ovaj tekst. Rad, strast, borba! Zar je išta prikladnije za opis čoveka koji je toliko zadužio srpsko novinarstvo na

prelazu između dva veka, na nejasnoj granici između komunizma, diktature i demokratije?

Zamišljao sam, sve dok nisam juče video izbor fotografija iz karijere Veselina Simonovića. I sramota me što se nisam ranije setio, ni primetio. Osmeh kao Vesin u ovoj profesiji nisam video pre, a ne verujem ni da ću posle. I to biram da ponosem sa sobom. Osmeh kojim je blistao čovek neponovljive strasti rada i života, rođen da radi to što je radio, i da s radošću i žestinom radi to i u dobru i u zlu, na svoj jedinstveni način, sve dok ga sudbina bude nosila.

Nažalost, samo do ove nedelje. Premalo, prekratko. Ostao je užasan osećaj praznine, nečeg nedovršenog, nepotpunog, nekompletnog.