BILJANA SRBLJANOVIĆ

SVEOBUHVATNI RAZGOVOR KAD NEMA SADRŽAJA, JER PARTIJE TIHUJU VEĆ NEDELJAMA, MEDIJI SU SE PO OBIČAJU OKRENULI SVOM PROVERENOM PREDMETU EKSPLOATACIJE - PRIČI O ŽENSKOM TELU I ŽENSKOM REPRODUKTIVNOM ZDRAVLJU...

...Raspalila se besmislena polemika o pravu na prekid trudnoće, koja je samo ovlašno inspirisana događajima u Americi i Hrvatskoj (tamošnja ugrožavanja prava na abortus), i odmah prerasla u nedostojnu svađu po internetima, koja polako postaje opasna po sve.

Ta javna polemika o abortusu, o nečemu što je, dakle, Zakon odavno regulisao i na šta se uopšte ne treba vraćati, odvija se navođeno - pozivaju se muški sagovornici što radikalnijeg mišljenja da provociraju javnost svojim ničim izazvanim nastupima koje je onda nemoguće ignorisati. Time je ulazak u nedostojnu polemiku zapravo neizbežan, ali i predstavlja strovaljivanje u blato ideološke rasprave sa uobraženim muškarcima uslova steklih za starosnu penziju, a na temu života, zdravlja, ličnih odluka, ponašanja, dužine obrazovanja, sklonosti i planova mladih žena sa kojima nemaju apsolutno ničeg zajedničkog.

Nemam više ni ja mnogo zajedničkog sa ženama u reproduktivnim godinama, osim što znam da je njihovo pravo na sopstveno telo nešto što ne mogu da sačuvaju same, i da je to odgovornost i obaveza svih. Imamo ovih dana nastupe viđenijeg gradskog akušera, koji pod samo ovlašnim izgovorom lekarske prakse, iznosi privatna ideološka ubeđenja, koja se kose sa već osvojenim pravima žena. Naravno da svako, pa i doktor, ima pravo da misli šta hoće, da nastupa i priča gde hoće, ali stvar postaje ipak komplikovanija ako znamo da te stavove zastupa i na svom (državnom) radnom mestu i to upravo prema svojim pacijentkinjama. Jer, dotični doktor objašnjava kako u susretu sa pacijentkinjama koje su mu se obratile sa zahtevom za prekid trudnoće, samoinicijativno primenjuje svoj metod. Taj metod je u stvari, kako ga on naziva, “sveobuhvatni razgovor” tokom kojeg on kao doktor pacijentkinji iznosi sve moguće komplikacije i opasnosti koje abortus podrazumeva, nakon čega, kako kaže, dobar deo pacijentkinja odustane od intervencije. Prvo i prvo, odustane kod njega, i verovatno se obrati lekarima koji ih neće zastrašivati. Drugo, na dotični sveobuhvatni razgovor o rizicima su obavezni svi lekari pre bilo koje intervencije: od skidanja šuljeva i peglanja kapaka, do kiretaže ili pripreme porođaja.

S tim u vezi takođe me interesuje da li bi dotični metod mogao da se primeni u suprotne svrhe: da doktor svakoj novoj trudnici ponudi taj svoj “sveobuhvatni razgovor” i iznese sve rizike i komplikacije koje trudnoća sa sobom nosi, te da se onda vidi koliko bi njih zbog toga odustalo od pomenute trudnoće? Ne želim da budem cinična, ali ovo samoprijavljeno ponašanje meni deluje da bi se moralo ispitati.

Ali ko da ispita? Jer, da estradni lekari ne budu najgori, pobrinuo se, naravno, jedan ministar, baš za demografiju i brigu o porodici, koji godinama toksičnim izjavama u korist bukvalno svakog zla, od ratova devedesetih do ženskog zdravlja, potpuno neosporen zatrpava javnost. Teza koju ovaj ministar promoviše se može svesti na to da Srbija umire jer žene imaju pravo na abortus.

U tom smislu je i izjavio da je, od početka godine, pošto je kod nas izvršeno oko 11.000 abortusa, Srbija time “izgubila” čitav jedan omanji grad.

TO ŠTO SE NA OZBILJNE DEMOGRAFSKE TEME BAVIMO POVRŠNO I NEETIČKI, NIJE VELIKO ČUDO, NAPROTIV

Prvo, 11.000 prekinutih trudnoća nije izgubljeni grad, jer taj grad nikada nije ni bio u planu da postoji. Naprotiv, 33.000 umrlih od istog tog početka godine je čak tri nestala takva grada, jer brojni među njima nisu morali da umru. Smrtnost je velika u odnosu na prirodni priraštaj iz milion komplikovanih razloga, ali ako abortuse brojimo u gubitak stanovništva, onda hajde da brojimo i svaki prodati kondom u dotičnu statistiku, pa da krivicu za “odumiranje” Srba žene ipak podele sa muškima.

To što se na ozbiljne demografske teme bavimo površno i neetički, nije veliko čudo, naprotiv. To što smo primorane da se upuštamo u polemiku sa nedostojnim sagovornicima i time, u naporu da se umanji šteta, zapravo doprinosimo da polemika traje, izbor je koji opet nije naš.

Ono što jeste naš izbor je šta ćemo raditi sa sopstvenim telom. Ta je sloboda velika i važna i ne samo za žene kojih se direktno tiče. To što nekog lično ne pogađa atak na pravo na izbor, ne znači da ga posledice tog udara neće kad-tad stići. Ne sme da nas mrzi da uporno i uporno govorimo u odbranu svake od nas. Da iskoristimo metod “sveobuhvatnog razgovora” sa svakim koji bi da odlučuje umesto nas. ■