ĐORIĆ U sukobu titana, Evropa je ostala siroče
Manevarski politički prostor Srbije je veoma sužen, a šta god da odlučimo i kome god “carstvu da se priklonimo” povodom sukoba u Ukrajini, snosićemo posledice. Treba biti mudar na ovoj vetrometini, kaže u razgovoru za “Blic nedelje” prof. dr Marija Đorić.
NAŽALOST, VERUJEM DA JE MOGUĆA UPOTREBA TAKTIČKOG NUKLEARNOG NAORUŽANJA U UKRAJINI
Prof. dr Marija Đorić je doktor političkih nauka, radila je u zvanju vanrednog profesora na nekoliko univerziteta u Srbiji, gostujući je profesor na Karlovom univerzitetu u Češkoj (Prag) i konsultant u nekoliko međunarodnih organizacija (OEBS, Savet Evrope, IRI, RESOLVE, UN...). Objavila je pet knjiga (Huliganizam, Ekstremna levica, Ekstremna desnica, Nasilni ekstremizam: multidisciplinarni pristup, Ekstremizam i nova realnost: svet u doba korona virusa) i preko 90 naučnih radova iz oblasti nasilnog ekstremizma, radikalizacije, terorizma, huliganizma i političkog nasilja. Razgovarali smo sa njom povodom aktuelnih tektonskih svetskih promena i rata u Ukrajini.
Koliko je realna namera Evropske unije da se u potpunosti oslobodi energetske zavisnosti od Rusije?
- Evropa je pupčanom energetskom vrpcom povezana sa
Rusijom i to se u skorije vreme neće promeniti jer trenutno ne postoji adekvatna zamena za ruski gas. Rusija i Evropa su potrebne jedna drugoj u energetskom smislu reči. To je zavisnost koja ne može biti prekinuta preko noći. Pominju se alternative iz Norveške, Azerbejdžana, severa Afrike, tečni gas iz Amerike i sa Bliskog istoka, ali to i dalje ne zadovoljava evropske potrebe, a da ne govorimo o infrastrukturi koja tek treba da se izgradi. Da li će se do tada Evropljani smrzavati iz principa? U politici je veoma bitna odgovornost, jer političke odluke u ovom slučaju utiču na živote miliona ljudi. Ukoliko bi se desilo da EU uvede potpuni embargo na uvoz ruskog gasa i nafte, osetile bi se nepopravljive ekonomske posledice, pre svega u Nemačkoj kao najmoćnijoj ekonomiji Evrope, a potom bi se taj domino efekat preneo i na celu Evropu. Takav scenario je neprihvatljiv, a oni koji ga predlažu igraju na kartu Pirove pobede. Ukoliko Evropa ne želi više ruski gas, moraće najpre da pronađe odgovarajuću alternativu, u suprotnom će doživeti veliku recesiju, a sa ekonomskom krizom, po
OVAJ RAT će BITI VEOMA PRLJAV, VODIĆE SE SVIM SREDSTVIMA I DUGO će TRAJATI
prirodi stvari nastaju i politički problemi i ratovi. Mislim da je Evropa dovoljno naučila iz prethodna dva svetska rata kada je bila potpuno devastirana, te bi možda trebalo da dva puta promisli pre nego li napravi tako drastične ekonomske rezove.
U Evropi se neke zemlje ipak bune zbog predloženih sankcija, uglavnom zbog energenata, kao Mađarska, Slovačka, Bugarska, pa i Austrija i Nemačka. Koliko sankcije uvedene Rusiji pogađaju same zemlje koje su ih uvele? Inflacija je svuda u porastu.
- Ove sankcije ne pogađaju samo Rusiju, kao što se očekivalo. Rusija je ove godine zaradila 321 milijardu dolara, što je za 30% više nego prošle godine, i to sve zahvaljujući rastu cena energenata, pre svega zbog rata u Ukrajini. Zvuči paradoksalno, ali izgleda da je Evropa uvela sankcije ne samo Rusiji, već i sebi. Čini se da u ovoj računici Evropa nije uzela u obzir da se Rusija pažljivo spremala za “sukob titana”, a rekla bih i Amerika, pa i Velika Britanija (izlaskom iz EU). Izgleda da je jedino EU ostala siroče koje ne može da nađe hraniteljsku porodicu. Neke evropske zemlje se bune s pravom, jer ne žele da izvrše kolektivni ekonomski “salto mortale”. Interesantno je da će Italija na primer, umesto iz Rusije, sada uvoziti gas iz Alžira, Azerbejdžana, Angole, Katara i Konga. Možemo primetiti da ove zemlje nisu baš idealni primeri demokratskih režima, ali to ne smeta u diverzifikaciji energenata. Osim toga, cena tog gasa će najverovatnije biti skuplja. Bugarska se takođe dovija da nabavi tečni gas iz drugih izvora. Celokupna energetska kriza će, po mom uverenju, uticati na diskriminaciju određenih država, jer neće sve zemlje imati privilegiju da uvoze gas iz “podobnih” zemalja. Plašim se da bi mogla nastati slična situacija onoj tokom pandemije korone, kada je vladala otimačina za vakcinama i medicinskim sredstvima i kada je evropska solidarnost bila utopijska ideja.
Najveći deo Latinske Amerike, veliki deo Azije predvođen Kinom i najveći deo Afrike ne žele da uvode sankcije Rusiji. Hoće li to biti dovoljno Putinu da ublaži efekte sankcija Zapada?
- Ovaj deo sveta ne želi da uvede sankcije Rusiji jer to nije u njihovom interesu. Prirodno je i logično da se vodite svojim, a ne tuđim interesima. Koliko Evropa želi da se oslobodi energetske zavisnosti od Rusije, toliko i Rusija želi da diverzifikuje izvoz energenata okrećući se od Evrope, prvenstveno ka Istoku. Ali taj “razvod braka” između Evrope i Rusije mora da ide postepeno, kako ne bi došlo do globalne svetske krize. Smatram da će Putin pokušati da promeni dinamiku energetskih odnosa na Bliskom istoku i istočnoj Aziji. U tom slučaju će Rusija biti konkurent sa Saudijskom Arabijom koja je tradicionalni izvoznik nafte na kineskom tržištu. Drugi cilj za Rusiju bi mogla biti Indija, kada je reč o izvozu nafte. Indija bi imala korist od uvoza ruske nafte, samo ako je dobije po nižoj ceni, što se nedavno i dogodilo. Tu sad vidim još jedan problem za eksploataciju nafte Rusiji je potrebna zapadna tehnologija koja, koju očigledno, zbog sankcija više neće dobijati. U pogledu gasa, Rusija se okreće Kini sa kojom je potpisala 30-godišnji ugovor. Pakistan je takođe u igri. Međutim, da bi se izgradili novi gasovodi, potrebna su velika novčana sredstva. Pitanje je da li Rusija ima novac za izgrađnju nove infrastrukture i za vođenje rata u Ukrajini? Vidimo da je svet povezan više no ikada i da nesreća na jednom kraju sveta, pogađa podjednako sve ljude na ovoj planeti.
Sergej Lavrov rekao je da je realna opasnost od Trećeg svetskog rata. Da li je moguća upotreba taktičkog nuklearnog naoružanja u ukrajinskom sukobu?
- Veoma sam oprezna kad analiziram dešavanja u Ukrajini zbog nekonzistentnosti informacija koje dobijamo sa svih strana. Nažalost, verujem da je moguća upotreba taktičkog nuklearnog naoružanja (koje nije tako razorno kao strateško nuklearno oružje, ali je pogodno i kao sredstvo odvraćanja). Ukoliko bilo koja strana bude upotrebila ovu vrstu oružja (namerno, slučajno, kao provokaciju...) budite sigurni da je to uvod u sukob velikih srazmera koji će biti globalnog karaktera i gde niko neće biti pošteđen.
Da li je, suštinski, Treći svetski rat počeo, samo ne izgleda trenutno kao prethodna dva?
- Treći svetski rat se već uveliko vodi, samo on nije konvencionalnog karaktera, za sada. Razvojem veštačke inteligencije, bespilotnih letelica, hipersoničnog oružja i sajber delovanja, ratovi dobijaju jednu sasvim novu, perfidniju i opasniju dimenziju. Dok su naši dedovi i pradedovi ratovali u šumama protiv okupatora, sada se novi vid ratovanja oslanja na upotrebu IT sredstava i metoda i na podrivanje političkog sistema jedne zemlje kroz subverzivno delovanje. Problem savremenih ratova je u tome što često ne znate protiv koga ratujete, jer se pravi neprijatelj može skrivati iza različitih maski. Zato je bitna uloga bezbednosno-obaveštajnog sistema svake zemlje, čiji je glavni zadatak da zaštiti državu, ali i da identifikuje različite bezbednosne pretnje.
Mirovne pregovore skoro da više niko i ne pominje. Stoltenberg je rekao da je NATO spreman da podržava Ukrajinu godinama... Vidite li mogućnost skorijeg okončanja sukoba?
- Ovaj rat će biti veoma prljav, vodiće se svim sredstvima i dugo će trajati. Preveliki su ulozi između suprotstavljenih strana, da bi se sada završio kada je još neizvesno. Problem je u tome što obe strane idu “na sve ili ništa” uvlačeći voljno i nevoljno i ostale globalne aktere. Rat će se završiti onog momenta kada jedna strana bude ispoljila toliku vojnu i svekoliku superiornost u odnosu na protivnika, a do tada će stradati mnogi (uglavnom nedužni). Žalosno je što od toga zavisi sudbina čitavog sveta. Pobednik u ovom ratu će odlučiti kako će izgledati novi svetski poredak, koja ideologija i sistem vrednosti će biti na pijedestalu i kako ćemo, u krajnjem - živeti. Ovo je mnogo više od rata između Rusije i Ukrajine. To više nije samo sukob NATO-A i Rusije. I nije samo u pitanju geopolitički sukob i borba za bezbednosno pozicioniranje u svetu ili raspodelu prirodnih resursa - ovo je u isto vreme i rat između globalizma i suverenizma. Upravo ta vrednosna dimenzija mu daje posebnu težinu.
Ukoliko bi se desilo da EU uvede potpuni embargo na uvoz ruskog gasa i nafte, osetile bi se nepopravljive ekonomske posledice, pre svega u Nemačkoj
Da li nepomirljivi stavovi Vašingtona i Moskve vode ka podeli Ukrajine na rusku i zapadnu zonu?
- Stari Latini su imali lepu izreku nomen est omen (ime određuje značenje). Po tom principu Ukrajina na osnovu indoevropskog korena reči ((s)krei- odvajati, rezati), jeste sinonim za pogranično područje, tj. zemlju koja se nalazi na granici. Na njenom tlu se lome granice Istoka i Zapada, pravoslavlja i katoličanstva, ćirilice i latinice, što je Hantington dobro definisao kao “pocepani identitet”. Takva geopolitička pozicija je ujedno i usud za Ukrajinu, čiju teritoriju je još u 19. veku Makinder nazvao delom srca sveta (Heartland), a poznato je da onaj ko vlada srcem sveta, vlada u krajnjem – i celim svetom. Sličnu sudbinu imamo i mi Srbi koji odvajkada želimo da budemo “Istok na Zapadu i Zapad na Istoku”. Moje predikcije su da će Ukrajina na posletku, biti podeljena po tim identitetskim i nacionalnim šavovima na “prozapadni” i “proistočni” deo.
Koji su sad vojni ciljevi Rusije u Ukrajini? Imaju li uopšte plan kako da se izvuku iz rata?
- Smatram da će Rusija ići do kraja, a to znači da neće dozvoliti približavanje NATO-A svojim granicama, jer to percipira kao ugrožavanje svojih vitalnih interesa. U tom smislu ona ima za cilj da Ukrajina (u granicama iz 1997) ne uđe u NATO, da zadrži Krim i obezbedi kontrolu nad Donbasom. Da bi to ostvarila, Rusija mora da natera ukrajinsko rukovodstvo na kapitulaciju. Taj cilj nije nemoguć, imajući u vidu rusku vojnu superiornost u odnosu na Ukrajinu. Podrška sa Zapada koju dobija Ukrajina,
taj cilj otežava, ali ga ne čini nemogućim.
Odnosi Zapada i Rusije gori su nego u doba Hladnog rata. Da li nam slede decenije napetosti? - Ja bih ovo nazvala lošim rimejkom Hladnog rata. Pravi Hladni rat je bar suptilno, u “rukavicama” objašnjavao razloge sukobljavanja, pravdajući ih “višim ideološkim ciljevima”. Ovaj novi Hladni rat oslikava brutalnu prirodu ljudske vrste koja ništa nije naučila iz prethodnih ratova, već sve više srlja u sopstvenu propast. Najviše mi je žao što u sukobu velikih igrača stradaju prvenstveno mali, kao u onoj poslovici “Kad se slonovi tuku, strada trava”. Od kako je sveta i veka ratovi se pretežno vode zarad sirovina, prirodnih resursa i boljeg geopolitičkog pozicioniranja, kako bi jedni, zagospodarili drugima. Ukrajina je samo početak i “kolateralna šteta” u obračunu velikih sila. Videćemo šta će se događati na uvek trusnom području Bliskog istoka, koje se trenutno pritajilo. Pravi sukob se tek očekuje sa Kinom, gde su kritične tačke Tajvan i Južno kinesko more, a smatram da će najveći izazov za svetske sile biti Arktik. Ovo područje je veoma bogato onim što nam danas veoma nedostaje, a to su nafta i prirodni gas (kao i mnogi minerali, metali i voda). Da zlo bude još veće Grenland, Norveška, Rusija, Kanada i Amerika polažu delimična prava nad ovim područjem. Zamislite šta će se desiti kad počne borba za osvajanjem “Arktika”? Čekaju nas decenije napetosti i multipliciranih kriza. Kad glad bude zakucala na vrata najsiromašnijih zemalja (pre svega mislim na Afriku), možemo očekivati novi talas afričkih migranata koji će se držati za Evropu kao za slamku spasa.
Finska i Švedska su pred vratima NATO?
- Ulazak Finske i Švedske u NATO će biti ogromna tektonska promena u bezbednosnom kontekstu. To će Rusija doživeti kao dodatnu pretnju, jer se NATO približava njenim granicama, a u slučaju potencijalnog sukoba između NATO-A i Rusije, Švedska i Finska rizikuju da budu uvučene u rat. Posebno
je interesanto to da se Švedska nakon 200 godina neutralnosti (koja joj je ujedno obezbedila mir i napredak) odlučuje za ovaj potez. Paradoksalno je da obe zemlje žele da se nađu “ispod kišobrana” NATO-A, kako bi obezbedile zaštitu, a da ih to u isto vreme čini prvim metama u eventualnom okršaju NATO-A i Rusije. Izgleda da je došlo vreme kada je pojam vojne neutralnosti postao nemoguća misija. Švedska je, videvši sukobe u Gruziji i Ukrajini, čak počela da militarizuje ostrvo Gotland koji je geostrateški dragulj za ovu zemlju, jer ko kontroliše Gotland - kontroliše i značajan deo Baltika. Sa druge strane, Finska je imala tzv. Zimski rat sa Rusijom 1939/40. godine nakon čega je izgubila 11% svoje teritorije. Imajući u vidu takvu prošlost Finske i Švedske i konstelaciju savremenih političkih i vojnih dešavanja, možemo očekivati ubrzanu proceduru za njihov ulazak u NATO.
Evropa nije uzela u obzir da se Rusija pažljivo spremala za “sukob titana”, a rekla bih i Amerika, pa i Velika Britanija (izlaskom iz EU)
Nezaobilazno pitanje je gde smo mi tu? Kako će se sve ovo odraziti na nas politički i ekonomski?
- Srbija se nalazi u posebno izazovnoj situaciji. Naš manevarski politički prostor je veoma sužen, a šta god da odlučimo i kome god “carstvu da se priklonimo”, snosićemo posledice. Sa jedne strane, mi smo 100% zavisni od ruskog gasa i imali smo veoma povoljan ugovorni aranžman do sada. Sa druge strane, najviše investicija nam stiže upravo od EU (70%) koja omogućava naš ekonomski prosperitet i koja je naša krajnja destinacija. Tu je i nezaobilazno pitanje Kosova i Metohije, za čiju zaštitu nam je potrebna podrška Rusije u Savetu bezbednosti, a EU insistira da se uskladimo sa njenom bezbednosnom politikom koja podrazumeva uvođenje sankcija Rusiji. Mi se nalazimo u potpuno šizofrenoj situaciji – nama je srce na Istoku, a glava i ekonomski interesi na Zapadu, kao u lošoj ljubavnoj priči. Treba biti mudar na ovoj vetrometini, jer kad oluja prođe svi će sesti za sto, a do tada treba balansirati koliko god je to moguće. Pa ipak, ukoliko budemo stavljeni pred svršen čin, treba opet gledati koja šteta je manja po Srbiju i odlučiti se za tu opciju.
Koliko Evropa želi da se oslobodi energetske zavisnosti od Rusije, toliko i Rusija želi da diverzifikuje izvoz energenata okrećući se od Evrope