Dečji osmeh nam je najveća nagrada
PROFESIONALNOST, ALI I EMOCIJE MEDICINSKIH SESTARA IZ “TIRŠOVE” Za roditelja ne postoji ništa bolnije od bolesti deteta. Bilo da je u pitanju složenija bolest ili nešto lakše zdravstveno stanje, briga je ista.
Sećam se, bila je to blizanačka trudnoća. Mama je bila kod nas na lečenju sa jednom bebom, a druga je ostala kod kuće sa tatom. U pitanju je bilo nešto specifično i teško za lečenje, te je doktorka nakon što je izašla iz operacione sale rekla majci novorođenčeta da ide kući i brine o drugoj bebi, dok je sa ovom stanje neizvesno i pitanje je da li će preživeti. Plakala je i pakovala se, ali na kraju sve se neverovatno dobro završilo - počinje priču za „Blic“Ivana Pivaš, medicinska sestra u UDK “Tiršova”.
MALI BORCI
UDK „Tiršova“zbrinjava mališane različitih stanja i bolesti, a osoblje ove klinike moglo bi romane pisati na temu bolesti dete, emocija i njihove borbe. Mali borci uglavnom pobeđuju, a lekari i medicinsko osoblje tu su da ih podrže. Naravno, i majke koje sve vreme borave sa decom dok su na lečenju.
- Kada govorimo o deci, to je potpuno osetljivo pitanje. S jedne strane, moraš biti profesionalan kada ti mozak radi 300 na sat, a sa druge strane, ne možeš biti imun na sve ono što prolaze kako deca, tako i majke koje su tu. Ovaj posao morate voleti kako biste ga obavljali na najbolji mogući način, što se mene tiče, ja se trudim da im pružim najbolju moguću negu, a često sam tu i da mamama pružim utehu i da ih zagrlim. Mnogo je slučajeva koje imamo, i svaki je priča za sebe, ali sećam se te mame koja se spakovala i otišla kući, gotovo bez nade, da bi posle pet ili šest meseci došla po svoju bebu i odvela je kući. Bebica se izvukla i mnogo sam bila srećna kada sam videla otpusnu listu i kada sam kasnije ugledala radost na licu majke kada je došla po nju. To su neverovatni trenuci koji se ne zaboravljaju, ali to je na kraju naš poziv i moramo biti profesionalni i držati pod kontrolom situaciju. Nekada je teško sakriti emocije, ali kako god bilo, profesionalnost je na prvom mestu - priča Ivana za „Blic“.
Mališani se smenjuju. Jedni dolaze, drugi odlaze. A koliko su snažna i voljna da pobede u borbi koju vode, govori i njihova spremnost da saslušaju sve što im se kaže, a zatim se kao odrasli pridržavaju svih pravila.
Maja Jokić, medicinska sestra sa Odeljenja za dijalizu i transplantaciju, u razgovoru sa „Blic“kaže da je rad na njenom odeljenju težak, te da deca koja dolaze pokazuju izuzetnu hrabrost i strpljivost.
STRPLJENJE I LJUBAV
TRUDIM SA DA DECI PRUŽIM NAJBOLJU NEGU, A ČESTO SAM TU I DA MAME UTEŠIM I ZAGRLIM - KAŽE IVANA PIVAŠ, MEDICINSKA SESTRA U UDK “TIRŠOVA”
- Detetu morate objasniti sve, i kako da se ponaša i šta ga čeka. Radim 34 godine i svako dete priča je za sebe, a ja pamtim svako dete koje je prošlo kroz naše odeljenje. Bilo je tu raznih situacija, ali kada vam dođe dete ne možete ostati imuni kada vidite roditelja koji stoji prvi u redu da da svoj organ detetu, ili traži da umesto njega ide na dijalizu. To su situacije koje nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, bez obzira na to koliko bili profesionalni. Sada imamo jednu bebu koju dijaliziramo i to nije prvo dete koje prolazi dijalizu. Dođu, čekaju nekoliko meseci, pa i godina, i dobiju organ i nastave svoj život kvalitetnije. Starijoj deci koja dođu objasnimo sve i oni slušaju, ali se oseti to da kada jednom odu odavde, više ne žele da se vrate, što ih razumemo priča sestra Maja.
Transplantacija je poseban trenutak za svakoga ko čeka šansu za novi život. Prema rečima sestre Maje, tada se „u vazduhu oseća da se nešto dešava“.
- Kada stiže novi organ i kada se dete priprema za transplantaciju, to je poseban momenat, pre svega za njih, ali i za nas. S druge strane, kada je kadaverična transplantacija u pitanju, tada dolazi po njih četvoro i onda se bira onaj koji je najpodudarniji. Tada vam telefon može zazvoniti u bilo kom trenutku i to je onaj momenat kada se sve odvija neverovatnom brzinom. Kako god bilo, uvek nam bude drago kada ih izlečene pošaljemo kući, a njihov osmeh nam je nagrada - kaže sestra Maja.