Kod tolika blaga, ne možeš da pojedeš sladak zalogaj!

Kako se knez Miloš ophodio prema svojoj posluzi, šta je posebno voleo da pojede i kakav je odnos imao prema novcu, samo su neke od tema prvog nastavka feljtona. UDOVAČKA NEVOLJA

Posle smrti kneginje Ljubice knez Miloš, boraveći u Beču, zagleda se u neku lepu glumicu i poumi oženiti se njom. Njegovi prijatelji i svi služitelji upnu se odvratiti ga od ženidbe pod starost, dokazujući mu da nema nikakve potrebe ženiti se, pošto i kao udovac može imati svaku uslugu i svaku dvorbu i ugodbu kakvu zaželi.

Miloš je i sam znao kakve bi posledice mogle biti takvoj ženidbi, pa odustane od namere; ali da bi pokazao da o ženidbi nije govorio od kakve lakomislenosti, nego od prave potrebe, evo šta učini:

Jedno veče donese mu sobarica i složi u orman oprane i uglačane košulje. Sutra rano zove knez svoga Milovana. Ušavši u sobu, Milovan vidi pred knezom, na stolu, sve košulje izdrmusane, izgužvane, i bez ijednog puca za spučavanje.

– Šta je ovo, po materi te tvojoj! – vikne starac. – Ne date mi ženiti se, a zar će Miloš sad pod starost sam prišivati puca na košulje?

Milovan, videći šta je od košulja i slušajući što knez govori, skameni se od čuda i ne odgovori ništa.

Sobarica priđe i šapatom kaže da je sinoć sve bilo u redu, da je svako puce bilo na svom mestu... a ovo čudo sada i ona ne razume...

Posle nekoliko dana, nađu se sva puca od košulja iza ormana. Njih je Miloš sam pokidao i bacio da bi svojoj okolini pokazao koliku nevolju ima čovek udovac da se oženi, te da mu ima ko voditi staranje o košuljama!...

Uz ovo se može ispričati još nešto.

Nekako prvih dana meseca aprila 1860. knez Miloš, koji tada seđaše u Topčideru, izda zapovest piscu ovih vrsta da uređuje Srpske novine (koje onda behu jedino glasilo u Srbiji). Piscu je ta naredba došla sasvim iznenada i bila mu je odveć nepovoljna. Zato ode u Topčider da se moli knezu ne bi li ga oslobodio uređivanja Novina. Bejaše 8. april 1860. posle podne kad se pisac prijavi ađutantu Žabarcu u konaku. Stari knez ga primi u onoj sobi u kojoj je docnije i preminuo. Stojeći za stolom, na kojem ležahu oprane i uglačane košulje, knez ih prevrtaše, zagledajući da li je svako puce na svojemu mestu.

– Pomozi bog, gospodaru! – reče pisac, ušavši u sobu.

– Bog dobro dao, sinko – odgovori starac.

– Kako ste, gospodaru?

– ’Vala bogu, sinko; eto kâ čovek udovac, gledam ove rubine: more li se svaka obući.

Pisac sad počne kazivati rašta je došao...

– Dosta! Dosta! – prekide ga knez. – Mlad si, a kažu mi da si vredan i da umeš pisati, pa idi i piši!... Nego slušaj, piši pametno! Jer ću te, činiš ’voliko, obesiti, ako nećeš ljudski!...

Nije se imalo kud ni kamo. Pisac se pokloni i ode na posao, a knez osta nameštajući svoje košulje...