„NEŠTO JE MIJAILO LJUT!...”

Knez Miloš, bolestan, leži u svom dvorcu u Topčideru. Nikoga ne može da primi. Iz Jagodine došla deputacija da se žali na Stevču Mihailović. Rašta? Rad jedne vražje Čuke, oko koje se jagodinska opština i Stevča od dužeg vremena prepiru na sudu. Stvar sasvim sudska, ali Stevčini protivnici nađu da je bolje umoliti kneza Miloša da im on tu parnicu presudi, nadajući se, naravno, da će je on presuditi u njihovu korist.

Ne mogući primiti nikoga, starac zapovedi knezu Mihailu da Jagodince sasluša, a da im dâ odgovor kakav treba.

Knez Mihailo u onom hodniku do sobe u kojoj leži knez Miloš primi Jagodince. Saslušavši šta žele, on im stane govoriti da ne treba tu stvar trzati od sudova, da knez Miloš i ne može sada, kao nekad, presuđivati ono što po zakonu treba da presuđuju sudovi, i, kad bi to i hteo, oni, kao svesni građani, ne bi trebalo da to od njega traže, itd., itd.

Ovim ljudima takav govor pobrka nameru. Zato će onda uzeti reč vođ deputacije i izjaviti:

– Gospodaru, kad je tako, onda vas ja molim da mi date otpust. Hoću da pređem u tuđe podanstvo!...

– Napolje! Bezobrazniče! – prodera se na to knez Mihailo. – Ja mislim da govorim građaninu, patrioti, a ja imam posla sa takvim...

Od te vike zatrese se topčiderski konak.

Deputacija strugnu niza stepenice što ko brže mogaše, a knez Miloš, bolestan u svojoj sobi, rekne svom berberinu Arkadiju:

– Brico, pritvor’de ta vrata; kao da je Mijailo nešto ljut!...

MILOVAN PEJČIKOVIĆ POTROŠI 700 KNEŽEVIH DUKATA KARTAJUĆI, ALI IPAK SMISLI ŠTA DA KAŽE KNEZU