Veliki pesnici nemaju godine
Način na koji je Stevan Raičković govorio poeziju posve je originalan, i za pamćenje. Dubina glasa kao da dolazi s onih strana gde će nas jednom biti.
To je kazivanje koje nosi eho vremena sa prohujalih glava naših najboljih pesnika, a čije zemne glasove za života nismo mogli čuti: Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Đura Jakšić, Vojislav Ilić, Aleksa Šantić, Vladislav Petković Dis... Naprosto, sve Stevanovo povlačilo je za sobom zlatni trag srpske poezije, preobražen u samosvojni otisak novog vremena i talenta u maternjoj melodiji.
MOĆ FOTOGRAFIJE
U albumima Brankovoga kola postoji fotografija na kojoj se nalaze Stevan Raičković i glumci Srpskog narodnog pozorišta Tomislav Jovanović, Tomislav Knežević i Vlada Matić, a s desne strane leđima okrenut Marko Damjanović, direktor Goranovog proljeća. Fotografija je nastala 21. marta 1978. godine, pet leta pre moga dolaska u Brankovo kolo, prilikom gostovanja Brankovoga kola na Goranovom proljeću u Zagrebu i – Lukovdolu, rodnom mestu Ivana Gorana Kovačića, koji je poput Branka Radičevića sa nepunih trideset godina otišao s ovoga sveta. Na Goranovom proljeću su, kako fotografija pokazuje, Brankovo kolo predstavljali pomenuti pesnik i dramski umetnici.
Kao fenomen, fotografija je zaista neverovatna, ne samo kao medij. Ponekad je jača od celog filma, od hiljada i hiljada pokretnih slika. Naročito kad ste u potrazi za fotografijom kao važnim dokumentom nekog događaja ili situacije. Fotografija ustoličuje i kruniše temu koja je grli. Uopšte uzev, fotografija poprima značaj i smisao, koje u ljudskoj civilizaciji, rečeno iz radionice Umberta Eka, imaju točak, makaze, čekić ili knjiga. Nezamenjiva je bez obzira na tehnološki stepen razvitka naše civilizacije, njena inicijacijska snaga ugradiva je u sve što dolazi i pledira za to da bude pri ruci, to jest postane čovekov vapaj za tragom.
Stevan Raičković je mnogo važan pesnik i za Brankovo kolo. Daleke 1976. godine, 3. septembra, on je svečano otvorio 5. Brankovo kolo. U izveštaju ove institucije za tu godinu predočena je i atmosfera sa otvaranja manifestacije u bašti Muzeja u Sremskim Karlovcima, po prvi put te godine, kada je svečanu reč imao upravo Stevan Raičković. Pored ostaloga, u izveštaju piše: „Kada je pesnik trebalo da ustane, on je morao da se probije kroz kordon dece, da se provlači ispod užeta, da se probija kroz gledaoce koji su zauzeli bočni prostor pored pozornice. I do svečanog dolaska na pozornicu, odvijalo se pred gledalištem mučno probijanje kao pred bioskopskim ulazom.“
Zanimljivo je primetiti u izveštaju o ovoj manifestaciji za 1976. godinu da su „vremenski uslovi učinili da smo ove godine imali mesec septembar kakav po kišnim danima nije zabeležen za poslednjih šest decenija“. Zatim, „nedelja, 12. septembar, proglašen je za dan žalosti zbog sudara aviona kod Zagreba, pa smo bili prinuđeni da otkažemo programe za taj dan“. Te godine, Brankovu nagradu dobio Bratislav Milanović za prvu knjigu pesama Jelen u prozoru (Dom omladine, Beograd, 1975), a laureati Pečata varoši sremskokarlovačke bili su Zoran M. Mandić i Mile Stojić za stihove objavljene u rubrici poezije u novosadskom Glasu omladine.
SNAGA KOJA ZVONI
Bilo mi je prirodno da odmah po dolasku u Brankovo kolo predložim saradnju sa Slavonskim Brodom, Brankovim rodnim mestom. Pogotovo što smo već putovali na tu stranu: Brankovo kolo je odranije sarađivalo sa Goranovim proljećem u Zagrebu i Lukovdolu, i ta saradnja je bila odlična. Dolazili su nam u Sremske Karlovce, na Stražilovo i u Novi Sad vrhunski pesnici, dramski i muzički umetnici: Vesna Parun, Dragutin Tadijanović, Fabijan Šovagović, Slavko Mihalić, Branko Bošnjak, Arsen Dedić, Relja Bašić, Rade Šerbedžija, Ivan Slamnig, Branka Cvitković, Zlatko Crnković, Ljerka Car Matutinović, Edo
Peročević, Hrvoje Hegedušić, Ratko Buljan, Mia Begović, Vesna Spinčić Prelog i drugi.
A u ime Brankovoga kola, na Goranovom proljeću nastupali su Miroslav Antić, Ljiljana Petrović, Stevan Raičković, Pero Zubac, Ivan Hajtl, Raša Popov, Milica Kljaić Radaković, Tomislav Jovanović, Tomislav Knežević, Vlada Matić, Judita Šalgo, Miodrag Petrović, Milica Mićić Dimovska i drugi. Stevan Raičković je i dobitnik „Goranovog vijenca“(1985) u Lukovdolu, kao i Pero Zubac (1972) dosta ranije.
Posebnu poetsku poslasticu činio je scenski igrokaz Brankovog kola na stihove Branka Radičevića, koji je sastavio Božidar Kovaček, a izvodili mladi i veoma daroviti studenti glume Akademije umetnosti u Novom Sadu: Gordana Đurđević, Tijana Maksimović, Vesna Ždrnja i Aleksandar Alač. Sa uživanjem i poetsko-bratskim poverenjem Stevan je pratio igrokaz na „Goranovom proljeću“i svakoj Brankovoj reči davao veliki značaj; videlo se i tu, po njegovim očima i licu, da živi za poeziju. Sa velikom ljubavlju, prava zaljubljenica u poeziju, igrokaz je režirala Ana Cvijanović Jajčanin, odana pesničkom izrazu i umetnosti, suptila i senzitivna, obrazovana i uporna.
Danas je teško pronaći takvu ličnost na kulturnoj i pedagoškoj sceni za oblast teatra poezije.
Kad mi je izašlo treće dopunjeno izdanje knjige „Branko“(Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1991), zatekao sam se s prvim primercima u prostorijama Srpske književne zadruge u Beogradu. Bilo je podne, tu se našao i Stevan Raičković kome sam poklonio i potpisao primerak. Stevan je odmah počeo da lista knjigu, zadržao se na odeljku „Branko i Njegoš“, u sebi prošaptao Brankovu pesmu posvećenu „vladici crnogorskom“, a onda kao da ga je nadahnula i pokrenula na akciju, naglas pročitao Njegoševu pesmu posvećenu Radičeviću.
Uradio je to tako odano kao da govori svoju pesmu, pa je za onim velikim stolom u Srpskoj književnoj zadruzi zazvonila vekovna pesnička snaga koja nikad uminuti neće: „P`jevče dragi, Srbe vrli,/ iskro živa đačkog kruga,/ nek’ Apolo tebe grli,/ neka Orfej traži druga./ U vilinskom pjevaš kolu/ kao slavuj usred luga,/ tebe za rod pjesma grli/ kao nebo vita duga./ Ajde rode, kolu amo,/ da junački popjevamo,/ glas nek ječi, nek se čuje,/ nek’ crkaju ljute guje!“A onda je ponovio stih: „Nek’ crkaju ljute guje!“
PESNIČKI AMALGAM
Stevan Raičković, dakako, nastupao je mnogo puta i na Stražilovu, to je najviše voleo. Smatran je, i tako je ostalo, najvećim izdankom stražilovske linije pevanja. Na 13. Brankovom kolu 1984. godine, 15. septembra, u 11 časova kod Brankovog čardaka na Stražilovu, uz Raičkovića, u programu pod nazivom „Ao, danče, ala si mi beo“, nastupili su i Rade Tomić, Petar Cvetković, Slavko Almažan, Pero Zubac, Karolj Jung, Vojislav Knežević, David Kecman, Zoran Gaši i drugi. Nastupili su i pesnici iz Kluba Jugoslovena „Branko Radičević“iz Beča; te godine smo u glavnom gradu Austrije na kući gde je Branko preminuo postavili spomen-ploču, pridružio nam se i pesnik, slikar i muzičar Branko Andrić Andrla koji je živeo u Beču.
Nije bilo lako dogovoriti Stevanov nastup s početka septembra na Stražilovu s obzirom na to da je tada skoro svake godine boravio u Herceg Novom. Tamo je jednom na obali Jadrana ispričao kako na kraju vrelog dana, s plaže, žudi doći do svog stančića gde ga čeka hladan paradajz u frižideru, kog će iseći na sitne kriške, malo posoliti i osvežiti se kao niko. Trebalo je, dakle, već s proleća dogovoriti sa Stevanom dolazak na Brankovo kolo, a to se počesto događalo i na samom Goranovom proljeću.
On je posedovao amalgam trezvenog i poetskog, racionalnog i romantičnog, u smislu da se u tom stamenom svakodnevnom čoveku nalazio i boem prve klase.
Dočekivali smo ga u našim prostorijama u Sremskim Kar
RAIČKOVIĆEV LIRIZAM ISPREDEN JE U STRUNI SUPERIORNE SUPSTANCE PESNIČKOG JEZIKA MLADOG BRANKA RADIČEVIĆA
lovcima, i u čuvenoj kuhinji, gde uvek ima dobrog stražilovskog vina i lepe meze, od raznovrsnog voća do narezaka i sira; donatori nisu žalili, to im ne beše teško, a nama veoma značilo. Stevan bi to prihvatio, sve u meri koliko, uz otvoren prozor u kuhinji, puši cigarete. Primetio sam da dužina trajanja zapaljene cigarete ravna je potom periodu uzimanja pića i hrane, pa – opet cigareta. Dabome, razgovori, komentari, bratski osmesi, svetlice u očima. I tako ukrug dok gost ne poželi da ode, domaćin nikad ne kreće prvi.
Kad pominjem cigarete, sećam se i jednog boravka na Dučićevim susretima u Trebinju kada je Stevan ušao u raspravu sa mladim vladikom Grigorijem oko pušenja. Stevan se nije hteo povinovati tome da ugasi cigaretu ispred hrama, a pod vedrim nebom. A onda opet našli smo se i u manastiru Manasija kod Despotovca na pesničkom festivalu posvećenom Despotu Stefanu Lazareviću. Igumanija nam se žalila na iskušenice i neke monahinje, koje su došle u manastir u nameri da bi tu čitale knjige. Nema ništa od toga, mora se Bogu moliti i raditi – glasno je rekla igumanija – kakve knjige, kakva biblioteka, samo Sveto pismo, poslušanje, molitva i rad. I, kroz prozor nam pokazala nekoliko vrednih monahinja na imanju kako s motikom u rukama okopavaju veliku baštu.
Na Jefimijinim danima, pak, u Trsteniku, u jednoj kafanici, Stevan je ispričao, bolje reći ponovio iz neke ranije prilike na Stražilovu, kako je bio fasciniran objavljivanjem svoje prve pesme u životu, u nekom listu u Crnoj Gori. I potkrala se greška, umesto – Raičković, stajalo je prezime Raičević. Jeste da ga je to iznenadilo i pogodilo, ali ništa nije moglo umanjiti njegov doživljaj povodom objavljene prve pesme. Zagledao je svaki stih, svaku reč, i opipavao tekst, divio se lepoti štampanih slova.
PORTRET OCA
Stevan Raičković je i laureat nagrade „Laza Kostić“na Salonu knjiga u Novom Sadu. Bio sam predsednik Društva književnika Vojvodine (1993-1997) kada je pesnik Raša Perić predložio da osnujemo Salon knjiga u Novom Sadu. Uz razumevanje Koviljčanina Jovice Nešina, generalnog direktora Novosadskog sajma, uspeli smo 1994. godine vaspostaviti „Međunarodni salon knjiga“i „Dane Laze Kostića“. Ostade samo neostvarena ideja da napravimo sajamsko vino po Kostićevoj pesmi „Među javom i med snom“, sa vinove loze iz Lazinog rodnog Kovilja.
Nagradu sa Lazinim imenom dodeljivali smo na sajamskoj manifestaciji knjige, kako i priliči, za sve žanrove kojima se Kostić bavio (poezija, drama, proza, filozofija, publicistika, pravo, prevod). Tako se i pesnik Raičković našao među laureatima. Nagradu smo Stevanu uručili (1998) u Gradskoj kući Novog Sada, a potom otišli na ručak u kineski restoran „Mandarin“u Njegoševoj, sa nestvarnim specijalitetima među kojima je vrhunila mešavina feferona i meda.
Uz ručak s drugog kontinenta i naše domaće piće, Stevan se otvorio i pomenuo da je imao dvanaest stričeva i tetaka. Stric Petar, na primer bio je prvi gradonačelnik tek oslobođene Podgorice (1944), potonjeg Titograda. Stevanov otac Milan, kao učitelj službovao je u južnoj i istočnoj Srbiji gde je upoznao učiteljicu iz Velikog Gradišta u Vojvodini, Živanu Obradović, buduću Stevanovu majku. Pesnik je imao starijeg brata Momčila i mlađu sestru Svetlanu.
Uz tek primljenu nagradu, za stolom, Stevan je rekao nešto što će kasnije i zapisati: „Sve je nama, piscima, izgleda nešto drugo i nepoznato, daleko privlačnije od onoga što nam je najbliže, na samom dohvatu. Za kakvim sam sve motivima i temama naslepo koračao i hrlio, a iole celovitiji portret moga oca, osobe koja mi je bila ne samo (srodnički) beskrajno draga nego i (literarno) neiscrpno zanimljiva, ostao je bezmalo nenačet na mojim hartijama.“
Povodom čuvenog Stevanovog soneta „Kamena uspavanka“, Sava Babić je pre dve decenije došao na ideju da, od stihova te pesme, uposli četrnaest pesnika (toliko sonet ima stihova) da napišu svoje sonete i tako nastane novi sonetni venac u srpskoj književnosti. Svaki pesnik dobio je po jedan od četrnaest Raičkovićevih stihova iz „Kamene uspavanke“, meni je pripao drugi po redu: „Po svetu dobri, gorki, zaneseni“. Ovi su pesnici ispisivali svoje sonete: Dragan Jovanović Danilov, Nenad Grujičić, Milan Nenadić, Ileana Ursu, Dobrica Erić, Miroslav Maksimović, Tanja Kragujević, Petar Vukov, Marija Šimoković, Milosav Tešić, Blagoje Baković, Zlatko Krasni, Slobodan Zubanović i Rajko Petrov Nogo.
Evo čuvene „Kamene uspavanke“Stevana Raičkovića: „Uspavajte se gde ste zatečeni/ Po svetu dobri, gorki, zaneseni,/ Vi ruke po travi, vi usta u seni,/ Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,// Zarastite u plav san kameni/ Vi živi, vi sutra ubijeni,/ Vi crne vode u beličastoj peni/ I mostovi nade prazno izvijeni,//zaustavi se biljko i ne veni:/ Uspavajte se, ko kamen, nevini,/ Uspavajte se tužni, umoreni,// Poslednja ptico: mom liku se okreni/ izgovori tiho ovo ime/ i onda se u vazduhu skameni.“
PESMA KOJA NE STARI
Od mnogih nastupa na Brankovom kolu, izdvajam, evo, još jedan. U utorak, 2. oktobra, 1985. godine u 11 časova, u Karlovačkoj gimnaziji priređen je „Pesnički portret: Stevan Raičković“. Program se odigrao u Spomenbiblioteci gde se inače nalaze lične biblioteke Lukijana Mušickog, Teodora Radičevića, Pavla Markovića Adamova i drugih. To je ambijent u kojem zastaje dah pred veličanstvenošću atmosfere koju stvara ova vavilonska kula Sremskih Karlovaca. Spomenbiblioteka ima fond od 18.198 knjiga i 8.481 godišta periodike. Biblioteka čuva i značajan broj rukopisa iz šesnaestog veka. Kao celina, ova biblioteka proglašena je za spomenik kulture u Srbiji i nije za svakodnevnu upotrebu. Svaki pesnik primi dodatno nadahnuće kada ovde govori svoju poeziju, snažno oseti dubinu korena kojem pripada.
I Stevan Raičković pokazao je ogromno poštovanje prema ovoj biblioteci koju je uredio i vodio profesor Karlovačke gimnazije Pavle Marković Adamov (18551907), značajan pisac, potonji vlasnik i urednik lista Brankovo kolo, najzaslužniji čovek za prenos zemnih Brankovih ostataka iz Beča na Stražilovo (1883). Stevan je o tome voleo da priča, Branka je osećao kao brata i sina u isti mah, ali i kao pesničkog oca – po stražilovskoj liniji u srpskoj poeziji.
Predstavljajući uglednog pesnika naglasio sam da je Raičkovićev lirizam ispreden u struni superiorne supstance pesničkog jezika mladog Branka Radičevića, a u novom talentu u drugoj polovini 20. veka. To je onaj melem-trag u srpskoj maternjoj melodiji, stražilovski, koji ostavlja dugotrajne i plemenite duševne rezultate, ne iscrpljuje se u mehaničkoj (zlo)upotrebi jezičkog materijala.
Stevan je svoj nastup započeo antologijskom pesmom Niti: „Jednom nas tu, gde nas ima,/ Neće biti./ Mi smo niti/ Koje vežu nerođene sa mrtvima.// Nema kraja.// Prislonimo na zrak uva:// Kroz šupljine između nas vetar duva/ Što vremena po dva spaja.// Leže ispod mračne sene/ Mrtve, a još nerođene/ Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.// Mi se kobno lelujamo/ I slušamo vetar samo/ I nit po nit kako puca...“
To je ta pesma koju napišeš sasvim mlad, i ona ne stari. Ili, to je pesma koju pišu pre rođenja stečena iskustva. Veliki pesnici ne znaju za godine, oni ih uopšte nemaju, a to pokazuje trenutak njihovog odlaska sa ovoga sveta kada se pesme ponovo rode i tako podmlađene za nekoliko kolena u maternjem jeziku nastavljaju da žive. Takav smo doživljaj imali slušajući pesmu Niti u spomen-biblioteci najstarije srpske gimnazije. Ova se pesma, kao i, dabome, “Kamena uspavanka“, našla među deset Stevanovih, koje sam uvrstio u „Antologiju srpske poezije (1847-2000)“.
Uz nadvremenu snagu pesničkog dara, Stevan je umeo dati konkretan savet mladom pesniku. Na primer, kada nastupaš sa više pesnika na istoj sceni, uvek je bolje, za publiku i tebe, da govoriš rimovanu pesmu nego li – u slobodnom stihu. Pogotovo nije dobro da kazuješ tek napisanu, neku frišku pesmu, jer ona ko zna gde je krenula, i ko zna kad će se sama sobom okaliti, potpuno sazreti. Takve pesme čekaju vreme da ih očađavi.
Posle nastupa u karlovačkoj Spomen-biblioteci, Raičković i ja našli smo se u čuvenom slovačkom restoranu Studnja u mestu Gložan prema Bačkoj Palanci. To je kafana, reći stara kuća pod debelim krovom od trske, sa slovačkim specijalitetima. Tu me je ranije vodio Bogdan Vinokić i upoznao s gazdom koji je bio stari boem, a oko njega dobri tamburaši i neka buckasta, vrcava, mlada lokalna konkubina.
Odmah smo primetili da ovo slovačko – Studnja, na srpskom jeziku znači Studenac, što pronalazimo i u čuvenoj pesmi Branka Radičevića (Na studencu), pevanoj i kao izvorna srpska, toliko je ušla u narodno kulturno biće: „Kad sam sinoć ovde bila/ i vodice zaitila, dođe momče crna oka, na konjicu laka skoka...“Vode zaititi, to je glavna radnja na Brankovom izvoru, u pesmi, a glagol „zaititi“(zahvatiti) – noseći u celoj pesmi. Ima pesama koje imaju takvu reč, jedinu, osnovnu, bez koje pesma ne može kroz vreme, ne može da diše i znači. Branko je imao dvesta reči koje se ne nalaze u Vukovom Rječniku.
Sedeli smo tako Stevan i ja u neograđenoj bašti kafane Studnja, koja je doticala široko i visoko kukuruzište što se savijalo pod lakim vetrom: „Vidiš li ti, Nenade, ovo more kukuruza, ovo bogatstvo što se talasa na zemlji, to ti je Vojvodina. Ko ovo ne vidi i ne oseća, taj ne razume šta su panonska ravnica i njen čovek.“A onda je nastavio da priča o slikama i prizorima iz detinjstva u Senti i na Tisi. Tako svaki pravi pesnik eglenišući ode u detinjstvo, nego gde će – u arkadijsku lepotu mladosti, gde nam život uz lepote zadaje i rane koje, kako Andrić reče, jače bole, ali brže zarastaju.