MLADEN KECMAN Beograd je prestonica svetskog rvanja

ČLAN IZVRŠNOG ODBORA RVAČKOG SAVEZA SRBIJE ZA „BLIC“Tokom sedam dana borbi u grčko-rimskom i slobodnom stilu u muškoj i ženskoj konkurenciji seniora, očekujemo oko 2.000 rvača iz 70 zemalja. Konačno će i naši rvači imati prilike da se pred svojim navijači

Beograd će ove godine biti svetska prestonica rvanja, jer je Međunarodna rvačka federacija Srbiji dodelila domaćinstvo Svetskog prvenstva u rvanju, koje će se održati u od 1. do 7. novembra. O organizaciji ovog velikog događaja razgovarali smo sa dr Mladenom Kecmanom, članom Izvršnog odbora Rvačkog saveza Srbije.

Srbija će ove godine prvi put biti domaćin Svetskog prvenstva u rvanju za seniore, šta ovo znači za našu zemlju?

- Svetsko prvenstvo u rvanju za seniore je istorijski događaj koji se nikada nije organizovao čak ni na prostorima bivše SFRJ. Ovo je ogroman uspeh i zapravo priznanje važnosti i ugleda koje srpsko rvanje ima u svetu, ali i potvrda truda i angažovanja naših sportskih radnika i Rvačkog saveza Srbije. Tokom sedam dana borbi u grčko-rimskom i slobodnom stilu u muškoj i ženskoj konkurenciji seniora, očekujemo oko 2.000 rvača iz 70 zemalja. Ovo je za Beograd i za Srbiju izuzetna čast, ali i velika odgovornost. Mi smo jako motivisani i spremni da napravimo najbolju moguću organizaciju i nadmašimo očekivanja. Ipak, najviše sam zadovoljan što naši reprezentativci najzad imaju mogućnost da na domaćem terenu i pred svojom publikom pokažu kako se voli Srbija i kako se bori za najsjajnija odličja.

Šta očekujete od šampionata i kako vidite budućnost rvanja u Srbiji?

- Velika pomoć države i predsednika Aleksandra Vučića je dala novu dimenziju i ukazala na značaj ovog takmičenja. Infrastrukturna pomoć je osnovna i krucijalna za ostvarivanje vrhunskog sportskog rezultata naročito za Savez koji ne pravi „zabavu za tuđu decu”, već proteklu punu deceniju se dokazuje ostvarivanjem najboljih rezultata sa najvećih svetskih takmičenja. Rvanje nosi epitet najtrofejnijeg srpskog olimpijskog sporta i siguran sam u osvajanje medalja i na ovom SP. Očekujem i podršku u vidu specifične sportske opreme, kao i drugih resursa koje su neophodni za kvalitetan rad i napredak naših klubova, usavršavanje stručnog kadra i mogućnost da što više naših trenera bude uključeno u organizaciju SP i rad sa reprezentacijom. Sublimirajući ukratko očekivanja u organizaciji SP kao i sve što smo u proteklom periodu kao Savez uradili i postigli jasno je da je rvanje u samom svom zenitu i da s razlogom očekujemo sjajniju budućnost u svakom segmentu rvačkog sporta.

Kakva je situacija u Srbiji kada su u pitanju mlađe generacije i rvanje, da li imamo potencijal da pravimo velike rezultate kao i do sada?

- Svi regionalni savezi rade vidljivo bolje, ali moramo da se pohvalimo da je Beograd napravio najveći napredak u poslednje vreme i to isključivo

fanatičnim radom pojedinaca kao što je slučaj i u svim regijama. Iako je timski rad presudan, u svakoj organizaciji ima po nekoliko ljudi koji daju nadljudske napore i to većinom volonterski i vođeni isključivo velikom ljubavi prema rvanju. Takva energija i posvećenost, iz mog iskustva, ne mogu da se plate novcem, ali zato su tu rezultati mladjih uzrasta kao što su Kovačević, Ilić, Dickov, Stokić koji nam potvrdjuju koliko vredi naš rad i svakodnevno angažovanje i odricanje.

Koliko je važna finansijska podrška rvačkim klubovima? Kako dolazite do sredstava koja omogućavaju kvalitetnije treninge i stvaranje većeg broja vrhunskih rvača? - To je naveća boljka jer je, sve ono što sam učio da je važno u bavljenju sportom, zdrav život, jačanje karaktera, putovanja koju većina dece nikad ne bi imala u tom obimu, prijateljstva koja ostaju za čitav život, veliki broj mogućnosti koje vrhunski sport pruža, danas zamenjeno samo jednom idejom, a to je nažalost, novac. Očigledno je da su nove generacije „drugačije”, ali takav stav ne mogu da opravdam i zato nastavljam da se borim za prave vrednosti u sportu i životu. Finansije su neophodne klubovima za rad i to je jedina slaba tačka u sistemu državnog sporta. Reprezentativni program je izuzetno dobro pokriven za razliku od klubova koji imaju takmičare na korak od reprezentacije, bez kojih ni reprezentativci ne bi bili to što jesu jer je sparing partner jedan od najvažnijih elemenata za uspeh. Klupske finansije u lokalnoj samoupravi su uvek nedovoljne za klubove koji se bave vrhunskim sportom i to se mora odvojiti. Konkretno rvački klubovi od klubova koji su profitabilni samom svojom članarinom koja im je i jedini imperativ rada. Naravno da moram da se zahvalim gradskom sekretaru za sport Dragani Pešić Belojević

i predsedniku opštine Zvezdara Vladanu Jeremiću što značajna sredstva odvajaju za sport i ulažu ogromnu energiju da pomognu svima koji u sportu vide način da napredujemo kao društvo, a da mladim ljudima pružimo mogućnost da se bave sportom koji vole.

Rvanje je individualan sport, ali je neophodan timski rad. Koliko rvači jedni na druge gledaju kao na konkurente?

Posle svega urađenog jasno je da je rvanje u zenitu i da očekujemo sjajnu budućnost

- Dugo godina je upravo jaka individualnost i bila problem u našem sportu, međutim viši interes je uspeo da preovlada, kako u Savezu, tako i u samim klubovima i među takmičarima. Jasno je da što boljeg sparing partnera imaš, to ćeš i ti sam više da napreduješ. Lično i u životu primenjujem sličan princip, jer želim da se okružim što kvalitetnijim ljudima i siguran sam da i moje mogućnosti rastu sa jačanjem tima oko sebe. Lako je okružiti se lošijima od sebe kako bi ispao važniji i snažniji, ali ja sam uvek birao da imam najbolje oko sebe i to mi je uvek bio izazov i motiv da budem bolji i jači.

Koliko Vas je obeležilo slavno rvačko prezime koje ste dobili u nasleđe od oca? Da li je to bila vaša prednost ili dodatni izazov?

- Mnogo je teško biti dete uspešnih roditelja, ali sam siguran da je spartanski način odgoja najvažniji detalj u celoj priči. Znam puno dece uspešnih roditelja koja nisu uspela upravo zbog prevelike zaštićenosti. Ima jedna poslovica koju mi je otac stalno ponavljao, a to je da su od gazde deca konjušari, a od konjušara deca gazde. Verujem da teška vremena stvaraju jake ljude, a lagodna vremena stvaraju nesposobne ljude. Ponosan sam na svoje školovanje u srednjoj Sportskoj školi u inostranstvu sa samo 15 godina i redovno studiranje i nastupanje u reprezentacij u isto vreme. Mogu da se pohvalim magistarskim i doktorskim zvanjem kao i svime što danas radim, a što me svrstava u jako mali procenat, ako ne i u jedinstvenu osobu na srpskoj sportskoj sceni. Uvek sam ponosno nosio svoje prezime, nekada sam ja bio Kecmanov sin, a danas je on Kecmanov otac.