Alternative kompromisu oko Kosova
mut kojim idu pregovarači oko hosova pun je tesnaca i virova na kojima mogu lako da se slome i potonuk lnih koji žele propast pregovora i vraćanje na neke stare pozicije više je nego onih koji pokušavaju da dovedu ovu priču do mirnih vodak Ili su samo mnogo glasniji i odlučniji u tome da se ništa ne promenik ove Grupe Za ometanje neće smanjiti pritisak kada se (ne ako se) dođe do kompromisa, naprotiv. Tek kad bude krenula primena dogovorenih rešenja, videćemo njihovu pravu destruktivnu snagu.
Na kosovskoj strani, doduše, nema mnogo alternativaca. U Prištini je odranije sve jasno i pravolinijski – Kosovo je nezavisna država, a Srbija treba da ga prizna u postojećim granicama i problem je rešen. Aljbin Kurti je ovu platformu koja je postojala i pre njega, samo zaoštrio i misli da može da je sprovede odmah, pa i na silu. Zato će sudar sa realnošću, sa nekim budućim rešenjem, za Kurtija i Prištinu biti vrlo neprijatan, jer će biti daleko od onog šta su obećavali svojim biračima. Stvari u Srbiji stoje drugačije, ali ni ovde nema velike ponude alternativnih rešenja, ona se svode na staro, dobro – Kosovo je Srbija, Albanci i svet to treba da prihvate, srpska država treba da se vrati u svoju pokrajinu i problem je rešen. Decembarska kriza na severu Kosova izoštrila je stavove srpskih “alternativaca”, bila je to prilika da budu jasniji i odlučniji – ili u onome što govore ili u onome što prećutkuju.
Blok koji se protivi politici Aleksandra Vučića oko Kosova ideološki je veoma šarolik. U poslednjih nekoliko meseci učvrstila se grupacija desnih partija oko Programa za reintegraciju Kosova u ustavno-pravni sistem Srbije. Ovaj program prigrlile su četiri konzervativne parlamentarne partije, a tri od njih formirale su u parlamentu blok, čiji je cilj da vrate Kosovo Srbiji. Opozicionari koji se nisu pridružili ovom bloku, uglavnom se sklanjaju od kosovske teme, nemaju alternativnu politiku u odnosu na zvaničnu, ali nju ne žele da podrže zato što je sprovodi njihov glavni politički neprijatelj.
To dovodi do situacije da na srpskoj političkoj sceni, osim Vučića i njegove koalicije, ne postoji nijedna partija ili grupacija koja podržava pregovarački proces, koji vode Amerika i Evropska unija. Tu nisu čak ni one partije koje traže da Srbija bude deo zapadnih struktura. Njihovo oklevanje da podrže pregovarački proces, dovodi ih u istu poziciju sa konzervativcima, koji glasno kažu – Kosovo je Srbija i oko toga nema popuštanja.
Posle uklanjanja barikada na putevima na kosovskom severu i bezbednosnog olakšanja koje je nastupilo, usledio je protest lokalnih opozicionih grupa koji smatraju da ih je Vučić “izdao” i ostavio na cedilu. Jedan od organizatora protesta stotinak ljudi u Kosovskoj Mitrovici je poverenik nacionalističke koalicije koja se zauzima za “reintegraciju” Kosova u ustavni okvir Srbije. Nebojša Jović je dugo u politici na severu Kosova, on ne želi nikakav sporazum sa Albancima, protivi se čak i uspostavljanju Zajednice srpskih opština jer smatra da je to “institucija nezavisnog Kosova”. Nekoliko dana pre toga, na prelaz Jarinje, sa strane Srbije, jurišali su ekstremni desničari iz grupa “Srbska akcija”, “Narodne patrole” i još nekih, valjda u nameri da prodru na Kosovo i da ga oslobode i vrate Srbiji. Iza svake politike i akcije koja se danas protivi kompromisu Srba i Albanaca, direktno ili posredno stoji Rusija. Njeno uplitanje u kosovske događaje drastično je poraslo sa početkom njene agresije na Ukrajinu. Traži se prostor za novi konflikt na evropskom prostoru, koji bi relaksirao rusko osvajanje Ukrajine, a to je za nju bez dileme prvi i najviši cilj.
U funkciji te ruske strategije su i plan za reintegraciju Kosova u Srbiju, koju zastupa čak 31 poslanik u Skupštini Srbije, ujedinjeni u koaliciji desnih partija. U funkciji ruskog interesa su, razume se, i ekstremisti koji posle organizovanja proruskih kolona u Beogradu i nekoliko protesta povodom Kosova takođe u Beogradu, pokušaše jednom da se domognu Kosova. U funkciji ruske platforme su i one političke opcije koje ćute o kosovskom dijalogu, ne daju mu podršku, očekujući da će njihov protivnik Vučić u njima doživeti politički slom, zbog rešenja koja nisu na liniji “Kosovo je Srbija i tačka”.
Rusija ne želi da dijalog Beograda i Prištine uspe, a razloga je nekoliko. Dogovor zatvara ovo pitanje, makar kao potencijalno konfliktno žarište. Sporazum čini da i Srbija i Kosovo dobiju mnogo bržu traku za integraciju u Evropsku uniju (a Priština i u NATO). Dogovor se postiže bez učešća Rusije, do njega dovode EU i SAD, a one su sada i formalno neprijatelji Rusije. To znači da će one biti glavni faktori i kada se budući sporazum bude primenjivao, one će kontrolisati tu primenu, ali će i davati široke podsticaje Srbiji i Kosovu da lakše “svare” nova rešenja, koja se neće do kraja dopasti ni jednoj ni drugoj strani.
Sve to zajedno znači da se važan deo Balkana, a za sada još rovito konfliktno žarište, nepovratno okreće Zapadu, pri čemu Rusija ostaje kratkih rukava i bez posla i profita u regionu.
Zato su pojačani napori njenih “partnera” na terenu, jer se dijalog ubrzava, a rešenje približava. Pro-ruska alternativa kosovskom dijalogu u Srbiji je dobila politički format, u obliku tropartijske parlamentarne koalicije. Na terenu su odranije grupe ekstremista zadužene za specijalne operacije izazivanja nereda. A sve je praćeno pojačanom retorikom moskovskih zvaničnika, za koje Kosovo izgleda kao veoma važno međunarodno pitanje, a pritom su vojno zaglavljeni u osvajanju Ukrajine i izolovani od većeg dela sveta. Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko već nekoliko puta dovodi u direktnu vezu položaj Srba na Kosovu i svojih sunarodnika u ukrajinskom Donbasu. Paralela više nego jasno oslikava ideju Moskve šta bi Srbija trebalo da uradi povodom Kosova – vojna akcija, razume se. U funkciji ove paklene ideje stoje svi “alternativni” politički planovi i igrači koji iz različitih razloga ne podržavaju dogovore Srbije sa Prištinom, pod pokroviteljstvom EU i SAD.