PREDRAG MARKOVIĆ
Za priznanje Kosova nude nam nepostojeću sobu na još neizgrađenom spratu evropske kuće Srbija je danas u vrlo teškom položaju. Međunarodni ugled naše velike saveznice Rusije je na niskim granama, a mi smo retko kada uspevali da se u velikim sukobima izvuč
Prošlo je skoro 11 meseci od početka sukoba u Ukrajini koji potpuno menja geopolitičku sliku sveta. Kako vidite dalji razvoj odnosa
- Od 1945. godine velike sile su se uglavnom angažovale u ratovima preko posrednika. SAD su se direktno uključile u ratove u Koreji, Vijetnamu, Iraku, Avganistanu i Siriji. Kina je direktno ratovala samo sa Vijetnamom i imala je pograničnu čarku sa Indijom. SSSR je direktno ratovao u Avganistanu, a Rusija sa malim snagama u Siriji. Dva rata u Čečeniji su neka vrsta građanskog rata, ali zlokobno podsećaju na ovaj u Ukrajini. Obe supersile su imale manje intervencije, SAD su imale intervencije u Gvatemali, Libanu, Dominikanskoj Republici, Panami, Grenadi i ne tako malu u Somaliji. SSSR je intervenisao u Mađarskoj i Čehoslovačkoj. U sadašnjem ratu, Ukrajinci ratuju na terenu, ali je naoružanje sve više zapadno. Na drugoj strani, oružjem se već pridružio Iran. Kao da to nije dovoljno opasno, jastrebovi u SAD čačkaju Kinu oko Tajvana, iako je Kina rekla da je za to ostrvo spremna i da ratuje. Dakle, od Korejskog rata nikada nismo bili bliži neposrednom sukobu velikih sila.
U jednom od nedavnih intervjua taj sukob nazvali ste tragičnim, što sigurno jeste, ali da li je samo to? Da li je to
i unapred pripreman sukob Zapada i Rusije, ili se u to pretvorio tek posle napada Rusije?
- Posle sloma SSSR-A, Amerika je nastavila da posmatra Rusiju kao protivnika, uprkos upozorenjima svih ozbiljnih stručnjaka i diplomata. Dovoljno je pogledati koji je narod, osim Arapa, najnegativniji u holivudskim filmovima. SAD nisu ispoštovale nijedan ruski strah, gde god su mogli, ulazili su u oblasti koje su Rusi smatrali svojom sferom. Ukrajina za Rusiju nikada nije bila strana zemlja. Ne samo Kremlj, već i mnogi ruski intelektualci su smatrali da je nezavisnost Ukrajine neka vrsta boljševičke, a kasnije zapadne manipulacije. Rat je pokrenut iz ubeđenja da je dovoljno da ruski div dune i obori izdajnički režim u Kijevu. Da će ukrajinski narod onda da se vrati u zagrljaj velikog brata. SAD i EU se nisu zadovoljile neutralnošću bivših sovjetskih republika. Nuđenjem članstva u NATO želeli su da od njih naprave ruske neprijatelje. Tvrdili su da su bivše sovjetske republike same tražile članstvo u tom savezu stvorenom da se bori protiv SSSR-A. Setimo se šta je Amerika uradila Kubi kada se to karipsko ostrvo otrglo od američke kontrole. Rusi su ulaženje u prostor koji su smatrali svojim bezbednosnim pojasom podneli za baltičke republike. Poverovali su da se kod Ukrajine mora povući granica. Nažalost po Rusiju, ne samo da nisu zadržali Ukrajinu u svojoj sferi, nego su i najveće simbole neutralnosti, Finsku i Švedsku, gurnuli u NATO. Sada je NATO blizu predgrađa Sankt Peterburga. Jedna loše planirana „specijalna operacija“se sada pretvorila u borbu za opstanak Rusije kao velike sile. I Kisindžer i Miršajmer i Budimir Lončar tvrde da je za rešenje ovog rata nužno ispoštovati ruske interese i strahove. Dobar primer razumevanja za protivnika je Bečki kongres završen 1815. godine. Tada nisu potpuno ponizili poraženu Francusku, i time su omogućili možda najduži evropski mir. Sanjarije jastrebova u Vašingtonu o uništenju ruske moći su vrlo opasne za ceo svet.
Šta mi u svemu tome možemo da očekujemo, kakva je pozicija Srbije u skorijoj budućnosti?
- Srbija je u vrlo teškom položaju. Međunarodni ugled naše velike saveznice Rusije je na niskim granama. Ugled ruske vojske je na najnižem nivou od Zimskog rata protiv Finske 1939-1940. godine. Oni koji su tada potcenili Crvenu armiju, ljuto su se prevarili. Možda će to i danas biti slučaj. Mi smo podigli ustanak baš u leto 1941. godine u želji da pomognemo Crvenoj armiji. I ravnogorci i partizani su na mitinzima govorili o bratskoj Rusiji i skorom kraju rata. Danas je najbolje da izbegnemo sukob velikih sila, što smo poslednji put uradili u Krimskom ratu, pre oko 170 godina. Tada su zapadne sile i
Turska ratovale protiv Rusije u blizini današnjeg ratišta.
Kada pogledamo ovih poslednjih 11 meseci, kako je Srbija prošla ekonomski, politički... Inflacija je ozbiljan problem, zar ne? Ipak, da li smo, za sada, izbegli, najteže posledice?
- Retko kada smo uspevali da se u velikim sukobima izvučemo sa srazmerno malo štete. Možda se i okoristimo od ove plime mladih i školovanih ruskih izbeglica. Možda Srbija treba da bude oaza mira i razumevanja za sve koji beže od rata, ne samo u Evropi. Za naše strašne istorijske standarde, prilično je dobar prolaz kroz burnu 2022. godinu. Što se inflacije tiče, ako je neko u Evropi spreman da je izdrži, to smo mi. Desetak, dvadeset odsto inflacije, nama, sa našim strašnim iskustvima, deluje kao mala nedaća.
I Kisindžer i Miršajmer i Budimir Lončar tvrde da je za rešenje ovog rata nužno ispoštovati ruske interese i strahove
Uvođenje sankcija Rusiji svako malo neko sa Zapada traži od Srbije. Kako ocenjujete našu spoljnu politiku po tom pitanju i hoće li nas neuvođenje sankcija na kraju ipak koštati?
- Pokazalo se da se principijelnost naše spoljne politike isplatila. Narod koji se toliko napatio zbog sankcija i satanizovanja, ne treba da to radi nikome drugom. Ne samo da nismo kažnjeni, nego iz SAD stižu i neki znaci otopljavanja. Primer Severne Makedonije pokazuje da se ne isplati uvek kleknuti čim neki silnik podvikne. Naša makedonska braća su istrpela veća ponižavanja zbog bezuslovne saradnje, nego mi zbog našeg, nekad preteranog prkošenja.
Uporedo sa pritiscima u vezi sa ratom u Ukrajini, Zapad pokušava da ubrza i rešavanje kosovskog pitanja. Vidite li tu uopšte neki prostor za napredak?
- Kosovo je, kao najpropalije društvo Evrope, velika sramota za njegove zapadne pokrovitelje. Oni veruju da će se ta sramota prikriti ako Srbija što pre prizna Kosovo i tako opravda tu epohalnu brljotinu zapadnih sila. Na Kosovu su pogaženi međunarodno pravo i pravda. Izvinjenje žrtve počiniocima bi umanjilo taj greh. Rešenje kosovskog pitanja nikada ne sme da podrazumeva potpuno poniženje Srbije. Što pre zapad to shvati, to će pre moći da se radi na konstruktivnijem rešenju. Mi treba da se držimo dosadašnjeg principa da ne može jedna strana sve da dobije, a druga sve da izgubi, i polako pokazujemo da smo mnogo ozbiljniji partner. Sada svi vide koja je strana u kosovskom sukobu razumna i odana evropskim vrednostima. Ostaje nam da čekamo nove kosovske političare kojima će napredak svoje zemlje biti preči od uništavanja srpskih crkava i grobalja, srpske robe i srpskih registracija.
Retko kada smo uspevali da se u velikim sukobima izvučemo sa srazmerno malo štete
S obzirom na činjenicu da Zapad kao rešenje vidi naše bezuslovno priznanje nezavisnosti Kosova, da li je zamrzavanje konflikta iznuđena politika za Srbiju? I šta bi nam to donelo?
- Bezuslovno priznanje Kosova liči na situaciju u kojoj neke siledžije otmu prizemlje vaše kuće, oskrnave porodične ikone i opljačkaju dragocenosti. Onda dođu zapadni mešetari i teraju nas da tim razbojnicima prepišemo sve što je oteto i još da im čestitamo. Zauzvrat, daće nam nepostojeću sobu na još neizgrađenom spratu evropske kuće, dakle vazduh. U najboljem slučaju neku šupu na tavanu, koji još ne postoji.
Kosovo je i jedan od ključnih uslova za pristupanje Evropskoj uniji. Kakav je odnos Brisela prema Beogradu poslednjih godina? I da li čudi pad broja onih koji u Srbiji podržavaju pristupanje EU?
- To je uslov koji nikada u mirnodopsko vreme nije postavljen nekoj suverenoj državi. Kolika je cena poniženja koje dosada nije pretrpela nijedna zemlja sem onih okupiranih u nekom ratu? Britanija je zbog principa suvereniteta ratovala sa Argentinom oko Foklandskih ostrva, ne zbog koristi, nego zbog poniženja. Kako bi nadoknadili to nezabeleženo ponižavanje naše zemlje? Postoje tzv „realisti“koji tvrde da ionako nemamo šanse da povratimo Kosovo. Taj argument liči na onaj da žena koja trpi grupno silovanje ne treba da se brani, jer će je samo još više povrediti. Nije čudo što je podrška EU manja nego u vreme bombardovanja.
Poslednji popis pokazao je da nas je, za deset godina, bar pola miliona manje. U selima u Srbiji, naročito na jugu, ostaju da žive samo starci. Možemo li mi da preživimo sa opustelim selima i sa tako drastičnim demografskim padom? Šta učiniti?
- Demografski kolaps može da se poredi samo sa globalnim zagrevanjem. I jedan i drugi proces mogu samo da se ublaže, ali ne i da se zaustave. U
prvoj polovini 21. veka imaćemo veće demografske gubitke nego u prvoj polovini 20. veka, kada smo iskrvavili u četiri rata. Posle tih ratova je snažni demografski rast za nekoliko godina nadomeštavao gubitke. Postoje dva pravca za suočavanje sa ovim demografskim potonućem. Jedan je, naravno, podrška rađanju i gajenju dece. To je samo mera za ublažavane štete. Nijedna zemlja na svetu nije preokrenula demografski pad, neke najbogatije su ga samo usporile. Kakva-takva demografska stabilnost u tim najbogatijim zemljama uglavnom je vezana za imigrante a ne za „domaće“stanovništvo. Mali broj ljudi iz Afrike i Azije zasad želi da ostane u Srbiji. Možda bismo mogli da ih uvezemo odnekud, ali odakle? Drugi pravac je prilagođavanje životu u društvu staraca. Već danas imamo znatno više ljudi preko 60, nego onih ispod 18 godina. Bližimo se japanskoj situaciji gde se proda više pelena za starije nego za bebe. U Japanu će se stvari samo pogoršati jer su mladi sve usamljeniji. Četrdeset tri odsto Japanaca od 18 do 34 godine nikada nije vodilo ljubav, a 64 odsto nije imalo vezu. To su podaci pre korone. Pošto Japan prednjači u mnogim trendovima, svi ćemo se suočiti sa društvom sve starijih i sve usamljenijih ljudi. Da bi se poboljšala ta tužna situacija, postoje dve strategije. Jedna je da se pojača zajedništvo, da što manje ljudi bude samo i napušteno, starih ili mladih. Druga je da se starima, budućoj većini naroda, omogući da budu zdraviji i imućniji, da duže vode aktivan život. Sa druge strane, demografski pad ima neke dobre strane. Setimo se da je pre nekoliko decenija vladao strah da će Albanci sa Kosova, zbog demografske eksplozije, zauzeti velike delove centralne Srbije. Danas je demografski slom najveći na Kosovu. Posle vizne liberalizacije, Kosovo će verovatno po gubitku stanovnika da pretekne Bugarsku i Albaniju, dosadašnje rekordere. Isto tako, pretvaranje većeg dela BIH i Hrvatske u demografsku pustinju, obesmišljava buduće borbe za teritorije. Ili za simbole. Deca i unuci onih bednika koji razbijaju ćirilične table u Vukovaru, po svoj prilici neće dobro znati ni hrvatsku latinicu, jer će živeti rasuti po svetu.
Demografski kolaps može da se poredi samo sa globalnim zagrevanjem. I jedan i drugi proces mogu samo da se ublaže, ali ne i da se zaustave