Nekada je poštenje bila vrhunska moralna vrednost
Jedanaestu knjigu, čiji glavni junak će biti najmoćnija žena u Srbiji u 19. veku, Vlada Arsić (59) stvara u svojevrsnom dobrovoljnom egzilu iz Beograda.
PLODONOSNI PISAC, NOVINAR i publicista, priča o svojoj ljubavi prema romansiranoj istoriji, ali i zašto nam se prošlost ciklično ponavlja i zaštobudućim generacijama ostavljamo moralno “rasulo”.
Već osam meseci Vlada Arsić, umesto u prestonici, živi i stvara na tromeđi valjevskih sela Vujinovača, Brezovice i Tubravić na Povlenu.
- Beograd više nije grad koji pamtim, pobegao sam od saobraćaja, toksičnih ljudi, nervoznih šalteruša. Vratio sam se prirodi i uživam. Svestan sam da to ne može svako, ali moj posao meni to dozvoljava. Nema, na žalost, mnogo primera da se ljudi sa sela vraćaju u selo, ali sve veći broj ljudi rođenih u gradu traže odstupnicu na selu – objašnjava Arsić zašto je napustio rodni grad.
U takvom ambijentu planinskog mira na Povlenu, kako kaže, nastaje njegova 11. knjiga. Kao i one pre nje, imaće istorijski događaj oko kojeg autor “plete” ostalu radnju. I bilo da prati sudbinu potomoka Karađorđevih ubica u “Noći arhangela”, opisuje epidemiju pegavog tifusa u valjevskoj ratnoj bolnici u “Kad zvona zaneme”, preispituje mit o sudbini moštiju
Svetog Save u “Osinjem gnezdu” ili u poslednjem romanu “14:14” govori o nerazjašnjenoj eksploziji naoružanja i municije u smederevskoj tvrđavi 1941. godine, Arsić ističe da voli romansiranu istoriju ali i “da ono što su istorijske činjenice to i ostanu”.
- Ne želim da neko pročita moju knjigu i pomisli da je nešto naučio, a da to u stvari nema veze sa istorijom. Sve što je fakat u istoriji ostaje to i u knjizi, a fikciju koristim samo kao vezivni material, kao način da se povežu ljudi i događaji. Ja istoriju ne volim jer tu je mnogo brojeva, datuma, a sem toga nju pišu pobednici, ono što im se sviđa i ide u prilog ističu, a ćute o onome što im ne ide na ruku. Ja izađem sa glavnim junakom, čitaoci se sa njim upoznaju i zbliže i u jednom trenutku se dešava to što se dešava, svedoci smo njegove nesreće pa onda i sami postajemo deo događaja i živi svedoci istog – kaže Arsić.
Otkriva tako da će sledeći glavni junak romana koji piše biti – žena. I to ne bilo ko, već Persida Karađorđević (Brankovina 1813-Beč 1873) iz čuvene valjevske ustaničke porodice Nenadović, supruga vladajućeg kneza Srbije Aleksandra i, kako kaže Arsić, “mnogo više od toga”.
- Vrlo sam zainteresovan za najmoćniju ženu 19. veka u Srbiji. Kneginja Persida, žena koja je bukvalno vladala 16 godina Srbijom, jer njen surug Aleksandar nije bio izrazito sposoban, bio je povučen i miran čovek i najverovatnije nije ni bio za vladara. Možda je kao takav baš odgovarao tadašnjim pravobraniteljima, ali nisu računali na njegovu vrlo sposobnu ženu – ističe naš sagovornik.
Pored istorije, značajna okosnica njegovih knjiga je socijalna patologija. Arsić, naime, smatra da nam se mnoge stvari iz prošlosti ponavljaju “jer se one ne menjaju”. Zato kaže da izvesno ne zna kakva nam je budućnost, ali je sasvim siguran da njegova generacija “ne živi već iščekuje”.
- Čekali smo posle propalog Kongresa SKJ da se komunisti izmire, pa smo dočekali rat, pa smo čekali da prođe inflacija, sankcije i bombradovanje, čekali smo da dođe demokratska vlast pa smo je oterali, pa smo ponovo vratili staru i čekali da ona prođe, pa smo čekali da prođe pandemija i rat u Ukrajini, a jedino što smo dočekali jeste da prođe život – konstatuje Arsić.
Još gore je ono što, kako upozorava, ostavljamo budućim generacijama .
- Sve ono što su nekada bile vrednosti sada su devastirane i to nestaje. Nekada je poštenje bila vrhunska moralna vrednost, a sada smo svedoci da je poštenje sinonim za naivnost i lakovernost. Nekada kada dođe policija pred nečiju kuću to bila izuzetna sramota za tu kuću u našoj ulici. Roditelji tog kod koga je milicija došla danima nisu izlazili iz kuće. A sad smo došli do toga da kad nekog policija privodi - taj je uspešan! Zato mislim da ostavljamo rasulo. Puno sam čitao o 1946. godini, kada smo uspešno uspeli da srušimo sistem vrednosti pre rata, a novi još nismo stvorili pa se živelo u vakuumu. Tako je i sada. Srušili smo stare vrednosti, a nove ne stvaramo da nam budu od koristi – zaključuje Vlada Arsić.