Beznačaj zakona
„Nećemo se, valjda, drugarice i drugovi, držati zakona kao pijan plota“, legendarna je misao neumrlog Josipa Broza. Uz nju se savršeno uklapa marksistička definicija po kojoj su „država i pravo instrumenti u rukama vladajuće klase kojima se štiti društven
Kad se ovo ima u vidu, onda je jasno u kakvom se stanju nalazi tzv. „vladavina prava“u Srbiji, šta podrazumeva i kako se primenjuje. Što su im usta punija priče o nezavisnom sudstvu, to je sudstvo manje nezavisno. I nisu krivi samo vlastodršci, mada su najkrivlji. Krivo je i samo sudstvo, tj. pravosuđe. Ovde se vlast odavno doživljava kao apsolutna kategorija, kao apsolutna moć, tapija na (zlo)upotrebu i javnih institucija i monopola sile.
Rđava nam je vlast, rđavi su nam i pravnici. Rđavi su nam, u ogromnoj većini, i profesori prava. Nema više ni Slobodana Jovanovića, ni Tome Živanovića, ni Mihaila Konstantinovića, ni Radomira Lukića. Ovi današnji onim negdašnjim nisu ni do kolena. Ovde se pravničke diplome dele šakom i kapom na desetak pravnih fakulteta, što državnih, što privatnih. Potom se takvi polupravnici, po partijskoj liniji, primaju u sudove i tužilaštva, a neki odlaze u advokaturu. Ne zna se koji su gori i neukiji. Sa neukošću ide poslušništvo. Pročitaj, poštovani čitaoče, poneku optužnicu ili presudu, pa ćeš videti stepen nepismenosti naših dičnih „nosilaca pravosudnih funkcija“. O poznavanju prava, njegove suštine, smisla i svrhe da ne govorim. Ali, ovoj zemlji dobri pravnici nisu ni potrebni. Jer je dobar pravnik forsirano nezavisan zato što je svestan svog znanja i svoje vrednosti. Takav nije sklon slugeranjstvu i političkom pritisku. Takav bi mogao biti oslonac zdravog pravnog poretka i pravosudni autoritet. Zato takvih nema.
Ovde se zakoni ne donose samo da se ne bi primenjivali, već neretko sadrže norme koje omogućavaju manipulaciju. Najčešće se to postiže uvođenjem izuzetaka ili dvosmislenim formulacijama. A onda, naravno, u tumačenju, sudovi upravo na tu anomaliju ukazuju potvrđujući zakonitost manipulacije. U najosetljivijim slučajevima predmet se „stavi u fioku“i pusti da isteknu rokovi zastarelosti. Evo jednog primera. Naš zakon dozvoljava protok vremena zastarelosti i pošto je postupak pred sudom otpočeo, iako je u teoriji prava to isključeno. Zastarelost se pravda faktičkim stanjem stvari u određenom periodu u kom sudski (ili administrativni) postupak nije pokrenut. Očigledna je namera zakonodvca: on je svesno olakšao prigovor zastarelosti kako bi zaustavio sudski postupak. Njegova namera nije uspostavljanje pravnog poretka, nego upravo suprotno. Zaobilaženje primene zakona.
I srpsko se građanstvo na ovakvo stanje bezakonja prilično sviklo. Onaj koji traži pravdu od suda pre se oslanja na vezu i mito, no na važeće zakone. Onaj koji nema uticaja (i para) mora se pomiriti s nepravdom.
Najlakše od svega je izglasavati nove zakone, izmene i dopune postojećih zakona, proglašavati ustavne reforme, znajući da se od tog posla ništa neće obistiniti. Mrtvo slovo na hartiji. Problem, dakle, nije u zakonima. Problem je u mentalitetu. U shvatanju. U ubeđenjima. Mi živimo u zemlji u kojoj se smatra normalnim, preporučljivim čak, kršiti zakon ukoliko se može, ukoliko se pruži prilika, ukoliko se raspolaže dovoljnom moći. Postoje ljudi iznad zakona i ljudi ispod zakona. Nismo svi jednaki pred slepom Justicijom. Ova naša namiguje bar na jedno oko, pristrasna je i lažljiva.
To što će sudije birati sudije, a tužioci tužioce neće mnogo pomoći. Nevolja nije u izboru. Nevolja je u svesti. U današnjoj Srbiji i sudije, i tužioci, i policija i vojska, i lekari i profesori učeni su, vaspitavani i usmeravani otkad za sebe znaju da budu produžena ruka vlasti. Vladajuće partije i njenih silnika. Zato što im karijera, egzistencija, sudbina, od njih zavisi. A kome drugom da se povinuju? Koga da slušaju? Čije zapovesti da sprovode ako ne vlastodržačke? Individualna sloboda i lični integritet se ovde doživljavaju kao luksuz. Kao suvišna komplikacija. Kao pucanj u sopstvenu nogu. Ništa se ne postiže vlastitim radom, sposobnošću, trudom. To su prevaziđene, buržujske predrasude. Bitno je biti blizak vlastima, bitno je biti član partije, bitno je bespogovorno raditi ono što je odozgo naređeno.
Teškoća se krije u tome što se tako ne ide napred. Što se time ne ostvaruje razvoj i blagostanje. Upravo obratno. Tako se samom sebi kopa raka. Seče grana na kojoj se sedi. Uništava budućnost. I svoja i svojih potomaka.
Kad činimo naopako, upamti, poštovani čitaoče, ničem se doborom ne možemo nadati. Jedino lošem.
Ova tabla naše stvarnosti mora se obrisati do poslednjeg slova. Zatim je treba ispisivati od samog početka. Znam, nije realno. Moje je da kažem i ponovim hiljadu puta. Više od toga, nažalost, ne mogu.