Film koji će vas proganjati danima, nedeljama, mesecima…

„VIŠE MI NISI DRAG. ZAPRAVO, UVEK SI MI BIO DOSADAN”, REČI SU KOJE NESREĆNOM PODRIKU IZGOVARA NJEGOV VOLJENI I JEDINI PRIJATELJ KOLM. ALI PODRIKU NIKO NE MOŽE DA OBJASNI DA NIKADA NISU NI BILI PRIJATELJI“

POMALO KONTROVERZNA TEMA O VAŽNOSTI PREMALO VREMENA KOJE JE ČOVEK NA PLANETI DOBIO, A KOJE RABI NA MESTIMA I SA LJUDIMA KOJE ČAK I NE VOLI, MOŽE SE OLAKO ETIKETIRATI KAO SEBIČNOST I EGOCENTRIČNOST

pomalo Kontroverzna Tema o Važnosti premalo vremena koje je čovek na planeti dobio, a koje rabi na mestima i sa ljudima koje čak i ne voli, može se olako etiketirati kao sebičnost i egocentričnost ljudi se ne menjaju. Prilike se pružaju i oduzimaju, okolnosti postaju bolje ili gore, godine prolaze sporije i brže, ali ljudi uvek ostaju isti. ništa ih neće promeniti. Samo će ih život nagnuti na onu stranu na kojoj su oduvek bili. Kao i drag prijatelj koji odjednom postaje sve dalji i dalji, i sve manje poznat. a možda ga zapravo nikad nismo ni poznavali. On je bio i ostao ono što jeste, ali se život promenio, a mi ga uistinu nikad nismo upoznali ili možda nismo ni želeli da ga upoznamo. niko ti neće reći, ali sebični smo u ljubavi, prema sebi, ali i prema drugima.

Lepo je rekla Džejda Pinket Smit “I can love you, but from over there” upirući prstom na zgradu u izmaglici na obodu grada. Tugaljivi pesnik nizaće stihove o ljubavi iz daleka, zaboravljajući da je nekad distanca, emotivna i fizička, od drugih najdalja od sebičluka, a najbliža ljubavi zbog koje suze roni. Ljudi se ne menjaju, zato ih i držimo čvrsto za ruku ili popuštamo stisak kada se dlan oznoji ili postaje bolan od grčevitog nepuštanja.

na stenovitoj irskoj obali Inišerin 1923. godine nema mnogo mesta za promene. Tu ste se rodili i tu ćete umreti. nemate nekog izbora. Lokalci mogu da vas podrugljivo gledaju ispod oka jer svi znaju da više možete da popijete nego da pojedete, u obližnju poštu odlazite da vodite abrove sa dežurnom alapačom, a sa obalskom “irskom ludom” možete da provedete noći i dane sedeći na suvoj steni uz neizbežno naginjanje flaše u kojoj sam bog zna kakav otrov udara o staklene zidove. ništa se tu ne menja, ni ljudi, ni okolnosti.

nije udario grom u Inišerin, već reči koje su kao prasak odjeknule obalom. “više mi nisi drag. Zapravo, uvek si mi bio dosadan”. nesrećni Podrik mogao je da se zakune u pab iz koga ne izlazi da je nešto pogrešno rekao ili uradio voljenom prijatelju Kolmu koji ga ceo dan izbegava, ali ni za trista života na ovom ubogom mestu nije mogao ni da sanja da ga njegov drug, jedini drug, nikad nije voleo. “ali juče sam ti bio drag”, izgovara Podrik, dok Kolm ostavlja prijatelja i reči da se raznesu po vetrovitom Inišerinu.

Deviza “nije kraj dok ja ne kažem da je kraj” ili “ne možeš me ostaviti dok ne dobijem objašnjenje” ostavljaju pomalo ogorčenog Podrika da se vrati svom drugom voljenom prijatelju magarcu i sestri koja ga trpi, ali voli, a Kolma ostvarenju najveće želje – pisanju muzike. Talasi bi udarali o stene, tračevi o zidove pošte, a vetrovi o kamene zidove kuća da Podrik nije želeo da odustane. najjači udarac bio je onaj kad je o njegova ulazna vrata lupio odsečeni Kolmov kažiprst. njegov drug se zakleo da će svaki put kad mu se obrati odseći jedan, a potom drugi, sve dok ne ostane bez svih deset.

Molili su ga u kafani, molila ga je sestra: “vidiš li da je ozbiljan. Pa, nećeš valjda da zbog tebe ostane bez ruke”, ali Podriku niko ne može da objasni, pa ni odsečeni Kolmovi prsti da nikada prijatelji nisu ni bili.

Tragikomedija reditelja i scenariste Martina Mekdona (Tri bilborda) peva mnoge komične i tragične pesme stanovnika Inišerina. Usred najmračnijih priča pojedinaca isijava komični sjaj nade da će se život možda ipak promeniti, kad već oni ne mogu. Šivon (Podrikova sestra) radije će gledati u knjige nego u ljude koji je ne razumeju. ne treba joj prijatelj, treba joj drugačiji svet. Dominik, sin policajca, zlostavljača i siledžije, radije bi lutao poljima tražeći devojku koja će mu promeniti prokletu svakodnevicu sa nasilnim čovekom. njemu treba neko da ga voli, a ne drugačiji svet. Kolm bi da nađe mir i spokoj u pisanju muzike, ali mu prsti na ruci jedan po jedan otpadaju jer Podrik neće da ga ostavi na miru. Zašto bi ga pustio da se osami? Zar nisu prijatelji?

“The Banshees of Inisherin” prevedeni su kao “Duhovi ostrva”. Simbolički gledano, ali i kroz proročanstvo najstarije žene Iniširena koja je upozorila na dve smrti, duhovi koji kovitlaju obalom su isti oni koji su nastavili svoj život mnogo decenija kasnije, pa sve do dana današnjeg. Kada je vreme da se pusti i kada sebična ljubav postaje ucenjivačko zlostavljanje.

Pomalo kontroverzna tema o važnosti premalo vremena koje je čovek na planeti dobio, a koje rabi na mestima i sa ljudima koje čak i ne voli, može se olako etiketirati kao sebičnost i egocentričnost. Kako bi rekao Podrik svom drugu Kolmu: “nisi dobar. nije teško biti fin prema ljudima. Možda si u depresiji”. a možda je život protraćio na pogrešnom mestu, na pogrešnim ljudima i više ne želi da ga troši.

Kada se vetar smiri, smeh utihne, talasi obuzdaju i padne mrak na Inišerin, živopisna kompozicija kadra, rediteljska delikatnost, taktično osmišljena glumačka stegnutost i reči kao jauci za upomoć ostaju budni cele večeri. niko na ovom mestu se nije promenio i neće se promeniti, ali bi promenio život ako dobije priliku. ako je dobije…