SIN MI JE UMRO DVA SATA NAKON ROĐENJA

Suzanu Mančić je život često stavljao na teška iskušenja, zadesilo ju je maltene sve loše što je moglo, ali poznata voditeljka i dan-danas čvrsto stoji na nogama i svu tugu ponosno nosi i fokusira se samo na pozitivna sećanja.

Suzana je u iskrenoj ispovesti za “Blic” pričala o detinjstvu, smrti roditelja, tri pobačaja i gubitku dostojanstva nakon curenja kućnog snimka u javnost, koji joj je najteže pao. - Srećnih trenutaka je u životu jako malo i treba ih prepoznati i uživati u njima. Čini mi se da sam sreću vukla za rukav. Naravno, nesreća je neizbežna. Od malih nogu sam imala trenutke kada bi me koža bolela od straha ako zakasnim 10 minuta kući jer me čeka tata. Bio je strašan i veoma strog. Kasnije su se nizali loši trenuci, nije bilo ništa strašno. Recimo, simpatično je za jednu mladu devojku da mi je najstrašniji rođendan bio kada sam napunila 23 godine jer pretpostavka je bila da ćemo završiti gimnaziju, pa fakultet, pa se zaposliti, posle ide udaja, rađanje dece i to je kraj života - rekla je za „Blic“Suzana Mančić, te se nadovezala na teške životne trenutke koje je imala.

- Udaš se pa želiš decu, pa izgubiš jedanput, dvaput, triput. To su sve teški trenuci koji prate ljude. Treba da se pomirimo sa gubitkom i da ga prevaziđemo. To je velika stvar. Kada te bace, padneš u blato, okrvaviš kolena, moraš duboko da udahneš, da se presabereš ko si, šta si i da ustaneš i nastaviš dalje.

LEŽALA SAM SEDAM MESECI KAO STVAR

Suzana je u šestom mesecu trudnoće dobila sina, a onda ga istog dana i sahranila.

- izgubila sam ga dva sata pošto je rođen. Kako se dete rodilo, doktorka je rekla: “Nemojte da se nadate”. i tu staneš i kažeš sebi: “Dobro, neću da se nadam. Gotovo je.” Mora čovek da bude jak u takvim situacijama. Cenim iskrenost i mislim da je iskrenost srž zdravog i srećnog života i svih odnosa. prema tome, ma koliko to bilo strašno tog momenta, bila sam zahvalna toj doktorki - kaže ona pa dodaje:

- posle nekoliko nedelja odlazim u Južnoafričku Republiku. imali smo ugovorene nastupe, pošto smo bili učesnici velikog međunaradnog festivala. Vučemo one kofere. Nije bilo lako jer dugo traje putovanje. Nastupamo, tu čak srećem neke prijatelje moje mame. Srećom da

„TREBALO JE DA IDEMO NA IZLET, BUDIM SE U KRVI, STRAŠAN OSEĆAJ I DA SI U SVOJOJ KUĆI, A KAMOLI NA KRAJU SVETA“, KAŽE SUZANA

sam na njih nabasala, došli su da me posete. Trebalo je da idemo na izlet, budim se u krvi, strašan osećaj i da si u svojoj kući, a kamoli na kraju sveta. Zovem recepciju, tamo neki Filipinci koje nisam ni razumela šta pričaju. Imala sam blizance, što moj lekar nije utvrdio pre toga. Jedno dete je otišlo, drugo ostalo, ali sam i njega na kraju izgubila. Mislim da priroda sama vrši eliminaciju i da to donekle moramo da razumemo.

Posle tri pobačaja, Suzana je postala mama ćerke Teodore.

- To je bilo dosta davno, neko sam ko svesno ili nesvesno potiskuje loše uspomene. Ne bih o tome ni pričala da jednom u jednoj televiziskoj emisiji nije to izletelo iz mene. To je sudbina žene, da dobija i da gubi, da rađa i da gubi. Ako se sa tim ne pomiriš, onda ti je ceo život pakao. Život je jedan i tako kratak, i samo treba gledati napred. Svaka ta moja izgubljena trudnoća bila je za mesec duža, uspešnija. Ležala sam sedam meseci kao stvar, tako sam ostvarila svoje majčinstvo. To moje prvo dete, ona je bila moj zadatak. Discipina, disciplina i disciplina. Dok je taj plod u meni rastao i dok mi je rastao stomak, dolazile su moje drugarice, pa drugarice moje mame, pa su me pitale da li pričam sa svojom bebom. Kako da pričam sa nekim koga ne znam? To mi je bilo tako čudno. Takođe sam shvatila da majčinstvo ne nastaje onog momenta kada rodiš, prosto treba ti neko vreme. Da se navikneš na tu činjenicu, na taj ritam, na taj miris deteta, da prepoznaš bebine reakcije. Mislim da se majčinstvo kod mene probudilo tek nakon nekoliko meseci. Za Teodoru sam znala da će sve biti u redu jer je bila visokorizična trudnoća, praćena, dirigovana, i znalo se da će se roditi carskim rezom.

DRUGA ĆERKA JE BILA DVA MESECA NA INSTITUTU

I trudnoća sa ćerkom Natalijom joj nije lako pala.

- Moja druga ćerka se rodila prevremeno. Mislila sam, rodila sam jedno dete, sada je to sve u redu, razvijena je materica i za drugu trudnoću neće biti problema. Međutim, moja druga ćerka Natalija se rodila u 32. nedelji u Moskvi. Bio je Dan ustavnosti, ništa živo nije radilo. Bila je neka dežurna ekipa, u nekoj državnoj bolnici u Obručevoj ulici i Nataliju sam letos vodila da vidi gde se rodila i gde je bila krštena - priča ona. Suzana se prisetila situacije kada se porađala.

- Stave vas na kolica i nepoznati ljudi vas voze kroz hodnike, imala sam toliko loših iskustava iza sebe i samo sam govorila sebi: “Bože, da li je moguće da ću ponovo proći kroz isto i da ću izgubiti i ovo dete?” Ali, eto Natalija je imala sreće i ja sam imala sreće i rodila se lepo, isto carskim rezom. Dva meseca je bila na Institutu za rano rođenu decu, dva meseca nisam smela da se radujem uopšte, jer je to bepče od sedam meseci, plod je potpuno nerazvijen. Kada sam otišla prvi put da je vidim, dva dana posle rođenja, našminkala sam se i rekla sam mužu da želim da budem lepa kada me moje dete prvi put vidi, iako me možda ne vidi i neće se i sećati. Ne mogu da opišem šta je to iz mene grunulo, koje suze, kada sam je videla u inkubatoru. Pomešani i strah i sreća i neizvesnost. To me je držalo dosta dugo. Bebu sam mogla da posećujem u institutu jednom nedeljno i svaki put bih pitala da li smem da se radujem. Ona žena me gleda, kaže: ”Što da se ne radujete, dete je super”. Izveli smo je kada je dostigla dva kilograma. Dugo je nisam prijavila u opštinu, matični ured gde se registruje dete. Nisam smela da se radujem - kaže ona.

BOL ZA MAJKOM NE PRESTAJE

Težak momenat joj je bio kada je ostala bez majke.

- Kada mi je majka umrla, peti dan nakon operacije na otvorenom srcu, a sve je bilo dobro i lepo, došla sam u bolnicu da je vidim i donesem neki lek. Videla sam da nešto nije u redu, nisu mi dali da uđem u šok sobu. Odveli su me na stranu i rekli: “Suzana, majka je preminula. Pokušali smo sve.” Jako sam bila vezana za majku, pitala sam da li mogu samo da je vidim. I posle tog šoka, kakvog mora biti, smogla sam snage da sednem u kola, da se vratim kući, i plačem. Kada imaš decu i ne želiš mnogo da plačeš pred njima, da ih ne traumatizuješ još više. Mi smo svi živeli zajedno. Njima je nana bila isto što i mama. Uvek kada gubite tlo pod nogama, kada gubite posao, ljubav, dostojanstvo, samopouzdanje, prijatelje, morate da se saberete- rekla je ona.

I očev odlazak je teško podnela, iako je kako naglašava na njega se pripremala bar 20 godina.

- Bila sam devojčica u osnovnoj školi kada je moj otac dobio prvi infarkt, moždani i srčani udar. Bio je transportovan u Minhen da vide da li je možda tumor mozga. Vraćen je, oporavio se, ali taj trenutak kad sam shvatila da moj tata može da umre. Rekla sam sebi da moram da se pripremim za to jer se možda sutra desi ponovo. Kada se desilo, bila sam već zrela žena, bila sam majka, Teodora je bila mala, došle smo da posetimo deku u bolnici. Kada sam videla taj prazan krevet, bila sam totalno izgubljena. Tako da čovek je čudno biće, ne može se pripremiti nikada do kraja, ni za sreću ni za tugu - rekla je ona.

RAZVOD MI NIJE TEŠKO PAO

Prvi brak sa Nebojšom Kunićem je okončala 1997. godine.

- Svi ulazimo u brak sa željom da to traje do kraja života. Naravno, kada skinemo ružičaste naočare i shvatimo da smo pogrešili, onda napravimo jedan pokušaj, drugi pokušaj da spasimo brak. Jedno jutro sam se probudila i rekla: “Bože, imam tek 40 godina. Da li treba da živim bez ljubavi do kraja života?” Tako sam se razvela. Kad pogledam, nismo se mi nešto ni svađali, nije tu bilo nekih velikih sukoba. Možda sam mogla da uložim još jedan napor, ali možda i ne. Uvek kada razmišljam o prvom mužu i ocu moje dece, ne smem da zaboravim koliko sam ga volela i koliko je on voleo mene. Uzeli smo se iz ljubavi, ali eto, nismo imali sreće - govori Suzana.

Prema njenim rečima, razvod nije loše podnela.

– Nije mi bilo mnogo teško, najteže mi je bilo kada je trebalo da se vuče sa pijace. Uvek sam se zapitala šta mi je trebalo da se razvodim. Uvek je donosio najbolje sa pijace, a ja sirota se sada hranim po samoposlugama. Odem na pijacu kad ono: “A Suzana Mančić!”. Kada dođem kući vidim da sam donela gluposti, da su mi uvalili koješta. Tako da više ne idem na pijacu. Vrlo hrabro sam se odlučila na razvod kada nisam ni imala posla. Živeli smo po inostranstvu onih groznih devedesetih godina, mislila sam da me je zaboravio Bog otac, a kamoli Beograd. Toliko novih televizija, voditelja, pevača. Međutim, sreća je izabrala mene, vrlo brzo sam dobila posao u produkciji sa Sašom Popovićem. Imala sam tu sigurnost.

„ZA TEODORU SAM ZNALA DA će SVE BITI U REDU JER JE BILA VISOKORIZIČNA TRUDNOĆA, PRAĆENA, DIRIGOVANA, I ZNALO SE DA će SE RODITI CARSKIM REZOM“, ISTIČE ONA

„STAVE VAS NA KOLICA I NEPOZNATI LJUDI VAS VOZE KROZ HODNIKE, IMALA SAM TOLIKO LOŠIH ISKUSTAVA IZA SEBE I SAMO SAM GOVORILA SEBI: BOŽE, DA LI JE MOGUĆE DA ću PONOVO PROĆI KROZ ISTO I DA ću IZGUBITI I OVO DETE?”

UZELI SMO SE IZ LJUBAVI, ALI ETO, NISMO IMALI SREĆE

NISAM OTIŠLA TEK TAKO NA OPERACIJU KUKA, MUČILA SAM SE SKORO 10 GODINA

„ON SE ZALJUBIO U MENE. NA PRVI POGLED NISAM PALA U NESVEST, NA DRUGI JESAM. KADA SAM SHVATILA DA PORED SEBE IMAM JEDNOG DŽENTLMENA, INTELEKTUALCA, JEDNOG PERFEKTNOG PROFESIONALCA, SJAJNOG OCA“, NAGLAŠAVA ONA

OPERACIJA KUKA NIJE PREDSTAVLJALA PROBLEM

Suzana se 2012. godine podvrgla ugradnji veštačkog kuka.

- Ljudi se strašno boje lekara, ja ne, imam poverenja u njih i ne plašim se bola. Nisam otišla tek tako na operaciju kuka, mučila sam se skoro 10 godina. Onog momenta kada sam legla na onaj operacioni sto na Banjici, svi su mislili da će Suzana da ide u Austriju, Beč, ma kakvi, u svojoj zemlji ću da se operišem, sa svojim ljudima. Tad je prestala sva bol kada sam legla na operacioni sto. Pitala sam se zašto to nisam uradila ranije. Bolesna si i moraš to da rešiš, da ne čekaš, da ne gubiš vreme i ne ulaziš u još veći problem. Operacije kuka se sada rade u lumbalnoj anesteziji i ništa ne osećaš, ali sve čuješ, testeru, čekić kojim udaraju taj kuk da ga nameste kako treba. Za sledeći kuk sam pitala da li mogu još nešto dodatno da mi daju da zaspim, da me uvedu u neki san da ne slušam to. Nisam se prenemagala, nisam kukala i vrlo brzo sam se oporavila. Znala sam da će me ispred bolnice sačekati televizijske ekipe i novinari. Javila sam mojoj drugarici da mi donese neke cipele sa štiklom, medicinske sestre su mi oprale kosu, našminkala sam se i izašla sam sa štapom - govori Suzana.

IZGUBILA SAM DOSTOJANSTVO

Najveći stres joj se desio 2012. godine kada se pojavio kućni snimak i kako kaže javno je osramoćena.

- Bez obzira na sve, i decu što sam gubila, roditelje, drage prijatelje, najteži trenutak je kada čovek izgubi svoje dostojanstvo, pogotovo neko ko je javna ličnost i neko koga su svi uvek voleli. Odjednom te ljudi gledaju sa zgražavanjem, izmišljaju, kude te. Taj javni linč je nešto za šta uopšte nisam bila kriva. To sad nije ni bitno. Moram da nastavim da živim dalje, imam decu, šta će s njima biti? Realno taj događaj me je zaustavio u mnogo čemu. Zaustavio me je profesionalno i na socijalnom planu. Nekada mi se čini kao da sam to sanjala, da se to nije dešavalo meni. Tu i tamo me bocne ponovo. Sve to kada se uzme, sabere, sve ono lepo i ružno što sam imala u životu, ipak je lepog bilo više. Mislim da sam srećna žena - kaže ona.

NISAM PALA NA PRVI POGLED NA SIMEONA

Ipak, na kraju svakog tunela, postoji svetlost, a u njenom slučaju je to sadašnji suprug Simeon Ocomokos.

- On se zaljubio u mene. Na prvi pogled nisam pala u nesvest, na drugi jesam. Kada sam shvatila da pored sebe imam jednog džentlmena, intelektualca, jednog perfektnog profesionalca, sjajnog oca, mnoge sam stvari naučila od njega. Mnogo mi je pomagao nekim savetima, opažanjima. Pored njega sam zakoračila u neki drugi život. Nije tu sad presudan novac, finansijski momenat. Ranije kada sam razmišljala šta bi za mene bio luksuzan život, ne da imam jahtu i da plovim morem, za mene je najveći luksuz bio da gde god da otputujem, da me čekaju dobra mesta u pozorištu i da posle toga odem na lepu večeru. Da imam o čemu da pričam, da nas ispunjavaju iste stvari, jer kada si sa nekim 20 godina, to ne može biti ljubav sa početka kada smo bili mladi i puni energije i strasti. Sad posle 22 godine mi smo ljudi koji se vole, uvažavaju, divno vreme provodimo zajedno, poštujemo se. Velika je sreća i hrabrost u nekim zrelim godinama prihvatiti ljubav. Mladi ljudi se boje ljubavi, a u zrelim godinama, tek nikome ne pada na pamet – rekla je Suzana, te se osvrnula na početak njihove veze, kada je njegove ćerke nisu prihvatile.

- Uveliko je bio razveden, ali u početku nisu baš nešto padale u nesvest jer pre svega imaju svoju mamu, ali ja recimo svoju decu ne vaspitavam tako. Moj bivši muž se oženio i uvek sam im govorila da budu fine prema njoj, jer ona voli tatu i tata voli nju. To mora da se poštuje. Nisu svi ljudi isti, drugo, grčki mentalitet je mnogo tradicionalniji nego naš. Kada ti se umeša neka strankinja u familiju je drugačije. Pogotovo što je i jezik velika barijera, grčki je jako težak i jako specifičan. Govorim ga, ali ne mogu da pratim neke ozbiljne konverzacije i navikla sam da ćutim, da se smeškam, da pratim, da pokušam da povežem, možda nešto pitam, da ne ispadnem glupača jedna. Kao što su moja deca rasla uz Simeona, tako su i one uz mene. Letovanja, zimovanja, Božići, Nove godine, momci njihovi. Bila sam tu. Nikada ništa loše nisam ni rekla ni pomislila - kaže ona.

Posle svih nedaća u životu, za sebe može da kaže da je zadovoljna žena.

- Srećna sam žena, što sam zdrava i normalna u glavi, što i dalje odlučujem sama o svom životu, što imam normalan odnos sa svojom decom, što me neko voli, moj Simeon, i srećna sam što imam prijatelje.