Pola sofre za Terziće

Dve velike kuće na zajedničkom imanju vredne braće Terzić, Srećka (47) i Branka (44) iz Ljubiša, a dišu kao jedna. Imućnije i složnije od većine drugih u ovom kraju – moguće. Brojnije od ostalih – nesumnjivo.

Mogla su braća da ostanu u gradu kao mnogi, ali su rešili da se vrate u selo i posvetili se građevinarstvu i poljoprivredi

POPISIVAČI SU SE JESENAS IZ LJUBIŠA VRATILI UPOLA PRAZNIJIH KNJIGA NEGO 2011. PROPASTI LI NAŠE, SELO OD PREKO 1.200 DUŠA SVELO SE NA MANJE OD 600. U ZASEOKU TERZIĆI OD 56 KUĆA, IZ 22 SE JOŠ DIŽE DIM IZ ODŽAKA

Lakše ih pronaći u brdima rasutog, opustelog zlatiborskog sela, čak i po pljusku kad nema žive duše da promakne puteljcima, nego u njima popamtiti ko je čije dete, ko je šta kome i kako se ko zove. Popisivači su se jesenas iz Ljubiša vratili upola praznijih knjiga nego 2011. Propasti li naše, selo od preko 1.200 duša svelo se na manje od 600. U zaseoku Terzići od 56 kuća iz 22 se još diže dim iz odžaka.

IZ ISTOG LONCA

U Srećkovim i Brankovim porodicama, a braća je smatraju za jednu, slika koja odudara demografskom sivilu. Braća zajedno imaju osmoro dece. Kod njih su se popisivači dobrano pozabavili. Zaveli su 15 imena, i šesnaesto bi da su malo okasnili.

- Svi smo živeli u jednoj kući do pre godinu dana i fizički više se nije moglo – priča Branko Terzić.

Sa suprugom i svoje petoro sinova i kćeri januara prošle godine preselio se u novoizgrađenu kuću. Ona je Brankova koliko i Srećkova. Na mestu nje do 2016. nalazilo se brdo koje je u međuvremenu uklonjeno, poravnjano. Terzići su neumorni građevinari, uz poljoprivredu se bave niskogradnjom.

Naniže 150 metara putem koji su sami prokopali je druga kuća, Srećkova taman koliko i Brankova. U njoj su roditelji Terzića, stariji od braće sa suprugom, troje dece, snajkom, od skoro i unukom.

- Pre nego što se Branko sa ženom i decom preselio u novu kuću svi smo jeli iz istog lonca. Kako kad, nekad je za hranu bila zadužena moja, nekada njegova supruga. Samo spremiti obroke za toliko usta i oprati sudove značilo je potrošiti ceo dan. Kad su s ručkom završavala deca, za sto smo sedali mi stariji. Dečaci su spavali u jednoj, devojčice u drugoj sobi – prenosi Srećko.

Pod krovom koji živi u popisnim knjigama zavedeni su mu otac Radoljub i majka

Sava. Zatim on, supruga Slavica, 24-godišnja ćerka Katarina, zaposlena kao građevinski inženjer u Čajetini, sinovi Rajko (22) i Veljko (14). Rajko se pretprošle godine oženio Sanjom, takođe iz Ljubiša, koja mu je pre dva meseca rodila ćerku Lenku. Njom se začela četvrta generacija u Terzićima.

- Što se tiče dece, od mene i Slavice – dosta je. Nismo više mladi, ona je sva tri puta rađala carskim rezom, a i ne ide da mi dete bude mlađe od unuka – veli Srećko.

Sin mu Rajko, taze otac, rešio da se osamostali. Kupio je i debelo platio mašine za preradu voća. Hoće da proizvodi džem i sokove. Ne i da ide iz sela. Otac i stric su mu odvojili, spremili plac za kuću, gradiće je o tom potom.

SLOGA I PRAŠTANJE

Kod Branka je zavedeno sedam imena: on, supruga Olivera, vaspitačica u dečjem vrtiću u Ljubišu, sinovi Dobrica (15) i Lazar (2), ćerke Sunčica (16), Brankica (10) i Ružica (7). Njegovo dvoje najstarijih su srednjoškolci u Užicu.

- Žive u našoj kući u kojoj smo stanovali Srećko i ja dok smo učili školu, kasnije i kad smo radili u Užicu. Mogli smo da ostanemo u gradu kao mnogi, ali smo rešili da se vratimo u selo. Sa povratkom smo počeli 2002. i posvetili se građevinarstvu, poslu koju su radili naš otac i dede, i poljoprivredi. Mistrija, visak, stočarstvo i malina su nas othranili – govori Branko.

Ni da, ni ne. Sve je u božjim rukama, kaže, kad ga pitaju da li će mu porod biti veći.

U zajednici, kao nikome i nigde drugde, nije im uvek bilo sve idealno. Dvoje ne mogu bez zađevica, a kamoli petnaestoro, ali sve se uvek prevazilazilo slogom, poštovanjem, praštanjem.

Kad Ljubišani, i svako drugi ko im je blizak, pozivaju zvanice za veselja računaju na jedno – pola sofre ide za Terziće. I na još jedno – Branko i Slavko i svi njihovi su veseljaci, igraće dok ne popadaju s nogu, pevati dok ih glas ne izda. Niko od njih neće blenuti u telefone i čekati da prođe vreme.

Ima, ima nade, veruju braća, da se njihovo selo uprkos crnim slutnjama i poraznim ciframa demografski oporavi. Stariji, a najbrojniji, polako ali sigurno odlaze tamo gde svako jednom mora. Sredovečnih je najmanje u Ljubišu, mnogi su otišli za boljim u gradove.

- Ali povećava se broj dece. U našem i okolnim zaseocima dosta je kuća sa dvoje, troje, pa i četvoro. Seoska škola broji 25 đaka od kojih je troje iz komšijskog Gostilja. Iz ovog sela je u našem vrtiću četvoro mališana, ostalih 19 su Ljubišani. Plus deca koja još nisu stasala sa vrtić. Dobra je to osnova da selo živne, samo da svi ostanu na svojim ognjištima – sabirala su braća Terzić.

Naglas su nadala da će sledeći popis, i svaki naredni, reći da su bili u pravu.

- Našu decu, komšije, prijatelje, savetujemo da ne čekaju previše sa ženidbom i udadbom i da što više rađaju – prenela su složna braća.