RADOŠ BAJIĆ MANDA... I TAČKA...
„Ja sam svoj život počeo na neravnom terenu. Rođen sam u Beogradu, prohodao na Dušanovcu. Tu sam proverio da je kaldrma veoma tvrda. Pogotovu ako se o nju udari čelom.“
TOdigrao je mnogo odličnih uloga, ali se jedna kreacija suvereno izdvaja. To je Milašin
DA JE MANDI BOG DAO DA POŽIVI MAKAR KOLIKO SVAKI OBIČNI SMRTNIK, SIGURAN SAM DA BI NADMAŠIO DVA NAJVEĆA SRPSKA KOMIČARA DVADESETOG VEKA – MIJU ALEKSIĆA I MIODRAGA PETROVIĆA ČKALJU
ako je u svom velikom intervjuu, koji je dao listu „Politika“daleke 2011. godine - govorio Milorad Mandić Manda. Divan čovek, omiljeni lik milionskog TV auditorijuma, glumac raskošnog talenta koji je nepojamno rano otišao „sa one strane duge“- koja je bila sinonim njegovog predanog bavljenja pozorišnim, televizijskim sadržajima i stvaralaštvom za decu i najmlađe. Čemu je posvetio dobar deo svog nepravedno kratkog života i umetničkog pregalaštva. I baš kad je zahvaljujući svom daru, ogromnom radu, i izuzetnim rezultatima došao u okolnost da iz nesigurnih neravnina svoj život uvede u zasluženu ravan, u mir i pristojnu sigurnost za svoju porodicu i sebe – Svevišnji ga je uzeo kod sebe.
Sećam se kao da je bilo juče, u maju mesecu iste 2016. godine zajedno smo sahranjivali velikog Batu Živojinovića kojeg je Manda poštovao kao oca. U oproštajnom govoru nad Batinim grobnim sandukom Manda se zapitao „kakav to projekat sprema Bog na nebu kad nam uzima najbolje među nama, uzeo je Gagu Nikolića, a sad uzima i Batu“. Dok je u dubokoj crnini, potresen i na ivici suza izgovarao ove reči nije znao da Svevišnji ima ulogu i za njega. Nepunih mesec dana kasnije smo ga sahranili... Tu, pored Bate i Gage. Sa samo 55 godina časnog života...
Sećam se našeg prvog, gotovo slučajnog susreta. Naleteli smo jedan na drugog ispred zgrade Elektrodistribucije na uglu ulica Kneza Miloša i Masarikove. Zapravo, naleteo je on na mene. Ja sam se vraćao umoran sa nekog posla, a on je nekud žurio. „Bože, koja budala“– pomislio sam. Visok kao jablan, stasit, naočit i sa plavim očima boje mora, sa valovitom gustom crnom kosom i šiškama na čelu koje su tada bile u modi – predstavio mi se, izvinio i rekao da smo kolege. Značajno stariji od njega, nisam ga poznavao, mada mi je on bez hvalisanja na brzinu rekao u kojim filmovima i serijama je već odigrao neke manje uloge.
Tog dana nisam mogao ni da sanjam, ni da pretpostavim da će nam dve decenije kasnije zajednička saradnja promeniti živote. I njegov, i moj. Da će mi Manda postati brat po „babine linije“u TV seriji „Selo gori a baba se češlja“koja se čitavu deceniju, od 2006. do 2016. godine snimala, emitovala, harala, pobeđivala, bila najgledanija i najvoljenija. To je naših deset godina neprekidnog zajedničkog života, rada, muke i radosti, druženja, ogromnih napora ali i pesme, zdravice i sreće. I vernosti u borbi za veliki projekat, lojalnosti, odanosti i ljubavi... Zbog toga, ma koliko prošlo od prerane i glupe smrti koja nam je oduzela Mandu – ni dan-danas nema dana a da ga se ne setim, i da ga ne pomenem. Kažem glupe, jer da je otišao na sat vremena kod svog kardiologa da mu prekontroliše protok krvi na srcu i uradi reviziju stenta na koji je on zaboravio – danas bi bio živ. Ovako, ostao je da živi u nama koji smo još tu. A pre svega u životima njegove porodice i njegove četvoro dece – kojima je bez sebičnosti hrabro podario život, svestan da se za njihovu normalnu egzistenciju mora krvavo boriti. Što je i činio do poslednjih atoma svoje snage...
Odigrao je mnogo odličnih uloga, a koliko bi ih tek bilo da je ostao sa nama, ali se jedna kreacija suvereno izdvaja. To je Milašin. Makar da mu na početku nije bila namenjena, dok sam u razvoju serije do 101. epizode pisao tu ulogu, sve vreme sam pred očima imao Mandino široko srce, toplinu i ljubav za ljude. Tim dobrotama sam dalje scenaristički gradio njegov lik, a on mu je svojim osebujnim talentom udahnjivao život. I bez obzira na to što sam igrao
Radašina koji je po priči ipak prva uloga serije, veoma često sam na štetu glumca Radoša, kao autor i scenarista Radoš nameštao Mandi loptu na penal. Da Milašin zatrese mrežu, da poentira i da odnese šnjur. Jer sam kao dovoljno iskustven profesionalac znao i osećao – koliki je dubok i širok Mandin komediografski potencijal. Da mu je Bog dao da poživi makar koliko svaki obični smrtnik – siguran sam da bi nadmašio dva najveća srpska komičara dvadesetog veka – Miju Aleksića i Miodraga Petrovića Čkalju. Ovako, sa njima ravnopravno deli tron...
A kakav je privatno bio čovek – to malo ljudi zna. Najbolje svedoči izvod iz pomenutog intervjua u „Politici“. Sa pijetetom prema mom „bratu po babine linije“– završavam ovaj tekst: “Stojim u redu na benzinskoj pumpi, a red dugačak, trideset vozila ispred mene, i pumpadžije me prepoznaju i mašu mi da dođem preko reda. Ja ne mrdam, stojim u redu i čekam... Ma kakvi, da posle ljudi pričaju da sam bahat... Ja živim život poput svih drugih u Srbiji. Kako njima, tako i meni. To što sam javna ličnost ne znači da sam od nečega pošteđen. Ja bar tako mislim, drugi neka se ponašaju kako misle da treba. Kao i svi ostali, i ja bijem iste bitke za bolji život i opstanak moje porodice... Tu nema i ne sme da bude nikakve razlike...”