Sebičnost i pohlepa nemaju pol
Mrzitelj svega što donosi radost, pa i Božića, vraća nam se u izvanrednoj strip adaptaciji. Pred vama je prelep grafički roman “Božićna priča”, s tim što je ovog puta Skrudž - žena!
ODMAH DA VAM kažem mislio sam da sam sve video i pročitao što se tiče “Božićne priče”. Taj vanvremenski roman Čarlsa Dikensa, koji ove godine slavi 180. rođendan, ta bajka o mizantropu koji mrzi sve što je lepo, što ljudima daje nadu i pokreće ih, pročitao sam barem deset puta. Sa velikim oduševljenjem gledao sam i adaptacije koje je taj roman prošao kroz film, mjuzikl, animirani film, svojevrsne pozorišne predstave. Ebenezer Skrudž bio je uvek lik koji mi se gadio, a zatim isprao svoje teške grehe pravičnim odlukama.
Voleo sam Skrudža kroz uloge koju je tumačila plejada filmskih asova poput Alberta Finija, Riča Litla, Kelsija Gramera, Džima Kerija, Gaja Pirsa, Patrika Stjuarta, Džordža Skota, Luka Evansa, a ponajviše Bila Mareja... Da ne zaboravim i nekoliko crtanih filmova na tu temu, gde je prednjačio trapavi Sima Strahota koga permanentno nervira Duško Dugouško. Zatim i “Božićnu priču” u izvedbi mapetovaca. I, naravno, Baju Patka (Scrooge Mcduck), najsimpatičniju stipsu i štekaru urađenu po liku i delu Ebenezera Skrudža.
I, onda mi je dopao šaka grafički roman “Božićna priča: Pripovest o duhovima”, koje je na tržište Srbije stiglo zahvaljujući izdavačkoj kući “Makondo”. To je, ljudi, nešto sasvim drugačije. Nemojte misliti da u ovom stripu nema Džejkoba Marlija, Boba Krečita, Malog Tima, duhova prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ne, svi oni su tu. Tu je i Skrudž. Ali, ne Ebenezer. Već - Elizabet. Dakle, žensko. Mogu skromno reči - adaptacija “Božićne priče” iz ruku Hozea Luisa Munuere je pun pogodak. Ne samo zato što je njegov Skrudž drugog pola, ne zbog toga što prati Dikensovu priču, već i zbog upečatljivog, drugačijeg kraja.
Elizabet je ovde čak i gora od Ebenezera. Ako se pitate kako je to uopšte moguće, moraćete da pročitate ovaj grafički roman. I ako se čudite kako žena može da bude veća tvrdica, gunđalo, pokvarenjak i tako veliki čovekomrzac, pa, samo ću vam reči da pohlepa i sebičnost nemaju pol. Zar ne?
Elem, Dikens je Božićnu priču” napisao 1843. godine - iz finansijske potrebe. U to vreme, imao je četvoro dece, a njegova supruga je bila trudna sa petim. U isto vreme, njegov izdavač se spremao da mu smanji mesečnu platu sa 200 na 150 funti. Pomislio je Čarls kako mu treba “vadilica”, a to može da bude samo neka nova, upečatljiva priča. Nošen strahom od nemaštine u koju bi mogla da upadne njegova porodica, napisao je “Božićnu priču”. I to za samo šest nedelja. I, spas je došao u minut do 12. Baš kao u “Božićnoj priči”. Nemam ni mrvicu sumnje da je ova bezvremenska priča proistekla zapravo iz Dikensovog jada. Najveći poduhvati, uostalom, rađaju se iz najveće muke. Roman je postao apsolutni hit. U nekim kasnijim vremena, kada je već uveliko postao jedan od najvećih živih pisaca svog doba, Čarls je otkrio kroz šta je prolazio dok je pisao “Božiću priču”.
- Plakao sam i smejao se. I onda opet plakao. Lutao sam po 15, 20 milja mračnim ulicama Londona, kada su svi trezveni ljudi već spavali - rekao je Dikens.
U stvari, on je želeo da skrene pažnju na to kako su poslodavci odgovorni za dobrobit svojih zaposlenih i da njihovi radnici nisu vredni samo u meri u kojoj doprinose proizvodu za najjeftiniji mogući trošak rada. Oni su vredni kao „saputnici do groba“, po rečima Skrudžovog nećaka, „a ne kao još jedna rasa stvorenja koja su vezana za druga putovanja“. Hteo je da ukaže na to da poslodavci duguju svojim zaposlenima kao ljudskim bićima - ni bolje ni gore od njih samih.
U fenomenalnom grafičkom romanu “Božićna priča: Pripovest o duhovima” Hoze Luis Munuera, ne narušavajući strukturu Dikensovog romana, ipak tektonski menja njegov zaključak. Elizabeta Skrudž se ne kaje, ona se ne menja. Ona ostaje verna svojim postulatima i ide u otvoreni rat sa duhovima, ali objavljuje ga i bogu, nazvavši ga „pravimm ludakom”, koji je odgovoran za tešku bolest Malog Tima.
I tako, pre nego što rešite da gađate Munueru drvljem i kamenjem zbog toga što se drznuo da jednu od najomraženijih ličnosti svetske književnosti pretvori u ženu, najpre pročitajte ovaj strip.
Između redova ćete svakako izvući poruku, kako je zapravo žena ta koja može sama da donosi velike odluke, čak i one teške, koje nisu za ponos. Žena je ta koja odlučuje da ne ide putem ljubavi, već putem ambicije, koja sama bira svoj put, suočavajući se stoički sa njim, usput ne kriveći muškarce, tatu ili dedu zbog odluka. Ono što se meni najviše dopada, jeste zapravo - kraj. Elizabeta, iako ganuta situacijom, pre svega oko Malog Tima, pokazuje znake filantropije, ali svoje principe ne menja. Usudiću se da kažem da je kraj ovog grafičkog romana - upečatljiviji od onog iz originalne Dikensove priče...
U fenomenalnom grafičkom romanu “Božićna priča: Pripovest o duhovima” Hoze Luis Munuera, ne narušavajući strukturu Dikensovog romana, ipak tektonski menja njegov zaključak
ovo desilo. Bićeš u mom srcu zauvek. Neka ti je crna zemlja laka dušo moja. RIP Ivana Krikokapić - napisao je Jetmir u jednoj od svojih lažno potresnih objava.
POKUŠAO DA NAPRAVI ALIBI
Svoj alibi, Jetmir je pokušao da napravi tako što je pisao raznim poznanicima iz Beograda da želi da se vidi sa njima, o čemu je “Blic” svojevremeno i pisao.
- On je redom pisao svima, insistirao da se vidi sa njima taj dan. Svi su ga odbili uz obrazloženje da imaju obaveze. Takođe, kod nekih se raspitivao da li mogu “da mu završe marihuanu” kaže izvor “Blica”.
Međutim, samo dan pre nego što je za njim raspisana međunarodna poternica Jetmir je podelio objavu na
društvenim mrežama putem koje poziva na bojkot srpskih proizvoda.
“Ne daj hleb (novac) onima koji su nam dali metke”, poruka je pomenute stranice uz fotografiju isečene srpske zastave u obliku metaka, a cela fotografija nalikuje bar-kod.
Gočaja je u svom planu poremetila međunarodna poternica zbog koje je on obrisao sve slike sa društvenih mreža i, kako se sumnja, dao se u beg.
Gde se ovaj muškarac sada nalazi, nikome nije poznato, a crnogorska policija Gočaju je zakucala na vrata međutim tu ga nije pronašla. Strahuje se da je svoje sklonište pronašao na Prokletijama gde je bio vodič, ali nije isključeno ni da je pobegao na Kosovo i Metohiju ili u Albaniju.