PRETE ŠTAPOM, ALI NAM EU NE NUDI ŠARGAREPU
Amerika i Evropska unija od sredine septembra guraju dijalog Beograda i Prištine u novi pregovarački okvir, a predlog koji je nedavno predstavio predsednik Aleksandar Vučić postavljaju za temelj u rešavanju kosovskog pitanja.
Utom procesu, dve strane vagaju razloge za (ne)postizanje dogovora, a od onih koji bi bili garant, čini se da je najslabiji deo karike Brisel, jer Evropska unija u sadašnjem kapacitetu nema šta da ponudi. Ulazak Srbije u EU traje već dve decenije, ali umesto da je bliži tom cilju, evropska perspektiva Beograda sve je zamagljenija. Proširenju se protive najmoćnije zemlje EU, a što su Beograd i Brisel udaljeniji to više raste evroskepticizam u Srbiji.
ŠTA SE BEOGRADU NUDI DA KAŽE “DA”
Tako je priča o štapu i šargarepi, članstvu u EU koji je bio jak argument za dogovor sa Prištinom, vremenom izbledela: geopolitičke okolnosti su se promenile, agresija Rusije na Ukrajinu uticala je da se izvrši pritisak i za rešavanje pitanje Kosova, a zavesa je skroz pala kada je francusko - nemačkim planom nagovešteno šta se Beogradu nudi ukoliko kaže “da”.
Iako do sad plan nije obelodanjen, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, kada je stavljen na sto, rekao da se Srbiji se nudi ubrzan ulazak u EU i značajne ekonomske koristi ako pusti Kosovo u UN. Ali, do sada su zvaničnici EU uvek govorili da “ne treba stavljati brzinu ispred kvaliteta samog procesa, kao i da sve zavisi od urađenog posla”, što baca senku na obećanja.
ZAŠTO BI VUČIĆ I KURTI NEŠTO POTPISALI?
To vrlo jasno i glasno govori novinar lista “Frankfurter algemajne cajtung” Mihael Martens, koji ocenjuje da u slučaju da Srbija pristane na novi evropski predlog za Kosovo i potpiše sporazum, ne bi imala neki progres u članstvu u EU, kao ni Kosovo, “jer mi znamo da je taj proces mrtav”.
On trenutno ne vidi motivaciju ni za srpskog predsednika Aleksandra Vučića, ni za kosovskog premijera Aljbina Kurtija da to potpisuju, navodeći da strani pregovarači moraju nešto novo, konkretno da predlože ako hoće da se reši pitanje Kosova.
- Zapad je došao praznih ruku, nema ni štap ni šargarepu - kaže on za N1.
Dodaje “da ima utisak da strani pregovarači stvarno žele da reše pitanje Kosova”.
- Problem je da nije dosta da nešto hoćeš, ako nemaš ideju i koncepciju. Mora nešto novo da se izmisli, nešto konkretno da se predloži. Postoji ideja koja već nekoliko meseci kruži, da EU predloži, nemamo trenutno predlog članstva u EU, ali možemo da vam predložimo da budete član evropskog tržišta, da nema razlike između Srbije, Kosova, Severne Makedonije i na primer Francuske i Španije u ekonomskom smislu, ali to još ne postoji kao zvaničan predlog. I trenutno možete da pregovarate sa Beogradom i Prištinom i četvrti, peti i šesti put, nećete dobiti ništa - poručuje on, i dodaje da članstvo “nije više u izlogu”, i da Srbija može da traži članstvo u EU, ali ga neće dobiti.
“MOŽDA NAS ISTINSKI I NE ŽELE U EU”
Sličnog stava je i politički analitičar Cvijetin Milivojević koji napominje da EU ima šta da ponudi zemljama Zapadnog
Balkana, ali nas istinski ne želi unutar sebe.
- BIH je toliko učinila što se tiče reformi, a postali su kandidat tek nedavno, pre nje je Ukrajina to ekspresno postala i to zbog agresije Rusije. Da nas EU stvarno želi unutar sebe, primila bi nas mnogo ranije - napominje Milivojević.
Kao prilog svojoj tvrdnji on podseća na to u kakvom su stepenu spremnosti za članstvo bile Rumunija i Bugarska kada su primljene u “krug odabranih”.
- Zemlje koje su sada kandidati, Srbija i Crna Gora, odmakle su mnogo dalje u reformama nego što su to učinile Rumunija, Bugarska pa čak i pribaltičke zemlje SSSR onda kada su postale članice. Ne deluje više priča koju nam EU plasira, “bićete prvi u redu”, i plašim se da će odgovor naš biti kao i i slučaju Turske “ma baš nas briga, uzimaćemo od vas šta nam odgovara, a ne moramo da postanemo članovi” - napominje Milivojević.
ZNA SE SAMO ŠTA MOŽEMO DA IZGUBIMO
Deo navodnih “darova” otkriven je u oktobru prošle godine, ali posle poslednjeg sastanka Vučića sa “velikom petorkom” 20. januara, nije rečeno šta se nudi. Umesto toga, jasno je stavljeno do znanja bez čega Beograd ostaje: procesa evrointegracija, investicija i vizne liberalizacije.
I u tom smeru treba razmišljati kada se govori o francusko-nemačkom predlogu, napominje za “Blic” direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov.
- Recimo, Evropski investicioni plan za Zapadni Balkan iznosi devet milijardi evra, a Srbija bi kao najveća država zahvatila najviše novca. Odlazak investicija bi napravio ogromnu štetu, a gubitak vizne liberalizacije bi nas bacio u fazu totalne izolacije u kojoj smo bili devedesetih godina - podseća Popov.
“DA TRAŽIMO TAČAN DATUM ULASKA U EU”
Zato bi Srbija trebalo da traži da se u dogovor sa Prištinom stavi jasno utvrđen, fiksiran, ulazak u EU, kaže za “Blic” bivši diplomata Srećko Đukić.
- Pregovori o Šolc-makronovom planu još nisu počeli, ali ulazak Srbije u EU je zamagljen i zato bi trebalo u dokumentu instistirati na konkretnoj godini. To bi možda mogla biti 2027. godina. Bez toga je paket za dogovor je prazan, nepotpun - napominje Đukić.
On podseća i da još javnost nije čula šta sve ide uz prihvatanje dogovora.
- A možda ovoga puta nije ni bilo razgovora o tome. Verujem da uz ovaj osnovni dogovor ide još čitav paket aneksa i da će i Kosovo i Srbija dobiti podsticajne mere, u cilju infrastrukturnog povezivanja, integracije sa EU - kaže Đukić.
Pregovarači moraju nešto konkretno da predlože ako žele uspeh, kaže Mihael Martens iz „Frankfurter algemajne cajtunga“