SRBIJA MOŽE DO IGARA, VERUJMO U PROCES

Cilj je osvajanje Evropskog prvenstva u Kelnu 2024, odnosno u najgorem slučaju bronzana medalja na istom takmičenju ukoliko šampion bude selekcija koja je već izborila Igre ili kvalifikacije, a viceprvak Francuska, domaćin. Ta računica je prenategnuta, ali za tim u proseku star nepunih 27 godina ovo bi mogao da bude ključan trenutak.

Ponovo se srpski rukometaši sa velikog takmičenja vraćaju pre borbe za medalje, ali ovog puta, nekako, nije isto. Rukomet u Srbiji nije čak ni nacionalni sport, pogotovo u odnosu na situaciju koja je bila za vreme Jugoslavije. Nije nacionalni sport kao što su košarka i fudbal, fudbal koji je dokaz da ne mora da donosi uspeh da bi ljudi bili ludi za njim, i reprezentacijom. Nijedan rukometni reprezentativac ne igra za domaći klub, mečevi naših klubova se slabo prate, a i reprezentacije sem na onoj najsjajnijoj pozornici. Neki ga ovde čak zovu i “grudvanjem”, i iskreno, svaka čast onome ko je to prvi rekao. Ali je i rukomet, kao i dosta drugih ekipnih sportova, bitan. To je jedan pravi “muški sport”, u smislu kontakta, koji je decenijama u školskim programima fizičkog vaspitanja i koji još uvek devojčice i dečaci kreću da treniraju.

Neretko slika funkcionisanja nekog sporta u zemlji bude reprezentacija, izlog i prikazivanje onog najboljeg. Ako bismo sudili prema još uvek nezavršenom, ali za nas završenom, Svetskom prvenstvu - nije dobro. Reakcija na rezultat i na to da nismo u deset nacionalnih timova sveta. Ali ako merimo prema 360 minuta borbe u Katovicama - imamo čemu da se nadamo.

Rukometaši Srbije su odigrali dve grupne faze na Svetskom prvenstvu, jednu preliminarnu, drugu glavnu, pobedili po dva meča i izgubili jedan u oba dela takmičenja, spakovali se i vratili iz Katovica u Beograd. Tako se može ukratko opisati učešće izabranika Tonija Đerone na planetarnom turniru gde nisu uspeli da ostvare zacrtan cilj, plasman u četvrtfinale. To je, sem ulaska u eliminacionu fazu i direktne borbe za medalje, značilo i mesto u kvalifikacijama za Olimpijske igre, do kojih će srpski rukometaši teško. Ipak, šansa postoji, a sve što smo u prethodnom periodu videli od rukometaša dokaz je da je naš nacionalni tim napredovao. Stvari se odvijaju sporo, sve je to deo velikog procesa koji gura Đerona, možda će na kraju biti i neuspešan, ali se čini da je Španac doneo pozitivne promene. Prvenstvo u Poljskoj i Švedskoj je izuzetno bitno jer je direktan put ka Olimpijskim igrama, do njih sada možemo da stignemo samo velikim, ogromnim uspehom koji će Đerona i momci morati da ostvare.

To je osvajanje Evropskog prvenstva u Kelnu 2024, odnosno u najgorem slučaju bronzana medalja na istom takmičenju ukoliko šampion bude selekcija koja je već izborila Igre ili kvalifikacije, a viceprvak Francuska, domaćin.

U pravu ste ako ste pomislili da je prenategnuta računica, ali za jedan tim u proseku star nepunih 27 godina ovo bi mogao da bude ključan trenutak, Đerona uliva “santarelijevsko poverenje” (mada je Italijan imao znatno bolju bazu, prim. aut.) da bi taj trenutak mogao da bude pozitivan. Gotovo izvesno

će svi momci koji su igrali Svetsko prvenstvo igrati i Evropsko sledeće godine, selektor će imati još godinu dana iskustva i najveći ispit, takav da će mu verovatno odrediti sudbinu u srpskom rukometu.

Verujemo mu u procesu koji gura, neka nas on i momci podsete kako je radovati se uspehu rukometaša jer je sve dalja i dalja ona 2012.

- Ne smemo zaboraviti istoriju ove ekipe. Iako imamo igrače koji su u svojim tridesetim, neki koju godinu manje, oni nisu navikli da sa reprezentacijom igraju utakmice na ovom nivou i to je ono što ovaj tim treba da nauči. Takođe, tu su mladi igrači koji svojom igrom ozbiljno pretenduju da u budućnosti imaju veću ulogu kao što su Stefan Dodić i Marko Milosavljević. Nadam se da ćemo se izboriti za naredno Evropsko prvenstvo i uz dodatnih godinu dana rada zajedno, biti u stanju da odemo korak dalje - poručio je selektor Srbije Toni Đerona.