Arhitektura nije i ne sme da bude umetnost
Umetnost može da menja svet i umetnika baš briga da li ćeš ti duže da živiš ili nećeš, on ima svoju poetiku s kojom menja svet. Ja isto menjam svet, ali na jedan sasvim drugi način - kaže čuveni arhitekta Boris Podreka.
U MUZEJU PRIMENJENE
umetnosti u Beogradu od 30. januara do 15. marta traje izložba „Arhikultura“o proslavljenom arhitekti Borisu Podreki. Rođen u Beogradu, a život od Ljubljane, Trsta, Venecije, Atine i Beča, obeležen stalnim kretanjima i otkrivanjima njegovoj arhitekturi davao je određene karakteristike. Svečano otvaranje izložbe bilo je sinoć, simbolično, na dan kada ovaj svetski slavni arhitekta obeležava 83. rođendan.
- Ova izložba u Beogradu po mnogo čemu nije običa jer se otvara da na dan mog rođendana, tako da su tu i moji unuci, sinovi, da vide gde sam se rodio, tako da je to pored izložbe i jedan nostalgičan susret - kazao je Boris Podreka nekoliko dana uoči otvaranja izložbe.
Okosnica izložene postavke je arhitektura i arhtektonski projekti iz različitih delova sveta, od Austrije preko Italije, Nemačke, Češke, Slovenije, Hrvatske i Kine do Srbije i beogradskih projekata koji (ni)su izvedeni. Pored arhitetktonskih rešenja sa nedavne bečke izložbe, kurizitet postavke u Beogradu su predmeti primenjene umetnosti, dok će se publika prvi put upoznati sa profesorom Podrekom kao slikarem.
- Sad imamo jednu novu fazu, pošto sam ja imao mnogo profesura, prvo u Lozani, pa u Parizu, Londonu, Veneciji, na Harvardu... na kraju sam postao profesor sa svojim velikim institutom u Štutgartu. Na tom putu je uvek bilo važno odakle dolazi atelje. Sad je nešto novo, a to je da ne radim samo sa svojim ateljeom, što je obično u Beču ili Veneciji. Počela su da mi doleze pisma iz San Franciska, Frankfurta... od mojih đaka i sada zahvaljujući digitalizacji počinjem da radim “na daljinu”. Ti mladi su zahvalni da rade sa mnom, a ja sam zahvalan njima jer su tamo gde se radi i ne moram da mnogo putujem, letim, spavam po hotelima... a to mi olakšava život i koncentraciju na moj posao.
Napravili smo oko 460 projekata što nije malo, u osam evropskih država, u Kini, u Americi... U Južnoj Americi smo napravili jednu kuću koju još uvek nisam video - priča Podreka.
Arhitekta antropolog
On ističe da je arhitekta zapravo i antropolog.
- Ja kao arhitekta moram da pazim da ti živiš duže, da te zaštitim, da ti dam krov koji će te zaštititi od kiše, od medveda, suše i svega ostalog da bi ti mogao da izdržiš taj tvoj život. Znači, ja sam antropolog, nisam umetnik. Arhitektura nije umetnost, ona koketira s njom, gledaju se, ali arhitektura ne sme da bude umetnost. Umetnost može da menja svet i umetnika baš briga da li ćeš ti duže da živiš ili nećeš, on ima svoju poetiku sa kojom menja svet. Ja isto menjam svet ali na jedan sasvim drugi način. Zato se često svađam sa kolegama koji kažu da je arhitektura umetnost. Nije, to je laž. Dobra arhitektura je antropologja jer te ona štiti da ne umreš sa 40 godina. Vreme u kome živmo, u doba renaturalizacije sveta, u doba dekarbonizacije sveta i doba digitalizacije sveta. To su tri stvari koje nas trenutno muče. Prve dve, ja verujem da će ih ljudi rešiti, ali najveća opasnost za arhitekturu je digitalizacija. Zašto? Pa prvo, dobra arhitektura mora imati jednu čudnu ludost. Gaudijeva Sagrada familija u Barseloni ne bi mogla biti bez te “ludosti”, a digitalizacija će napraviti svet koji jako dobro funkcioniše, ali će biti siv, a arhitektura će izgubiti pojam slučajnosti. To je dobro za banke, ali ne i za arhitekturu. Ja znam po sebi da kada me kolega zove telefonom i davi me, meni olovka kojom crtam ode desno umesto levo, ali kada završim razgovor i pogledam crtež vidim da je to odlična solucija - to je pojam slučajnosti. Tu se dešava kvalitet. I kvalitet se dešava u onome nepojmljivom, što se ne može razumeti. Sada gledam neki prostor u Parizu, u Londonu, Beču...i svaki taj milje je je za mene nešto specifično i sad ja moram odgovoriti sa svojim paketom antropologije i graditi kuću da odgovara miljeu... da na kraju krajeva, bude odelo po meri, a ne konfekcija. Tu se dešava ta specifična poetika. U duši sam urbanista.
Vakuum između ljudi
To mi je profesor Roland Rajner, najveći arhitekta moderne, dao taj virus za te stvari i moj prvi intenacionalni uspeh kada sam imao 28 godina bio je master plan Atine. A otići kao arhitekta u Atinu je kao otići kod mame. Tamo nisam imao puno prijatelja i onda sam uveče sedeo pod lampom i učio napamet gradove: Rim, Venecija, Istanbul, Damask, Alepo... Tamo sam dobio tu kulturu i zato se ova izložba zove “Arhikultura”, a ne “Arhitektura”. Arhitekta mora savladati tu teoriju. Ne možeš biti blesav i dekonstruktivista jer je to moderno. Moraš znati teoriju - ističe proslavljeni arhitekta. U živopisnom razgovoru podseća da se i dve godine bavio skulpturom, ali mu se nije dopalo da kako kaže “gnječi telo” za skulpuru, ali onda je počelo da ga zanima šta se dešava sa vakuumom između ljudi.
- Taj vakuum je zapravo prostor, a tema prostora je arhitektura. I tako sam zapravo skliznuo u arhitektiru. Adolf Los je sigurno bio jedan od mojih “očeva”, on je bio prvi zajedno sa jednm grupom filozofa, koji je studirao prostor. Zašto spavaća soba mora biti iste veličine kao dnevna soba...znači radi se o paketima prostora koji se dešavaju u jednoj kući, koja može biti grad koji ima svoje hijerarhije - kaže Podreka navodeći kao primer poznatu Losovu vilu Miler u Pragu,
- To je kada jedan džentlmen koji kad uđe u kuću, iz predsoblja ulazi u dnevnu sobu koja je od grčkog mermera, čipolina, najlepšeg na svetu i ja ga isto upotrebljavam. Iz Grčke ide par stepenika gore u trpezariju gde je engleski mahagoni, znači otišao je u London, a onda ide u sobu od gospođe koja je bila poznata čelistkinja i njena soba se sva u drvetu limuna, pa je odjednom u Kapriju. Ide zatim par stepenika gore i ulazi u gospodinovu sobu u kojoj je kamin sa holandskom keramikom... Znači, Los je zanimljiv, on putuje ali njegova kuća u gradu je tiha, klasična, grčka, ne šamara nikoga i ona je jedan kulturni deo grada - ističe Podreka.
Golman, slikar
Govoreći o arhitekturi i njegovom radu u Beogradu, napominje da mnogo toga nije izvedeno.
- Znao sam Aleksandra Derokaa, bio sam prijatelj sa Bogdanovićem, u Beču, trebali smo da radimo zajedno jednu stvar. Sa Nikolom Dobrovićem sam imao divan razgovor u sred noći... I hteli smo ovde da napravimo jedan omaž Dobroviću sa tri bele vile, ali nekako to nismo stigli da napravimo, ali možda ćemo drugi put. I Bogdanović, trebali smo da radimo jedan memorijal na ostrvu na Dunavu. Gospodin Josip Svoboda je bio genije za arhitekturu, takvog čoveka teba imati grad jer ahitekta sam ne može ništa napravi. On mora da ima nekoga ko veruje u njega, u njegovu poetiku i koji ima kulturu koja to razume, a ne samo da kaže da mu se sviđa. Mora najmanje da ima položenu maturu i pomalo da zna latinski (smeh). Neću sad imena da navodim, ali kada su me pitali za Studentski trg i Kosančićev venac, napravili smo studije i ostalo, pa sam napisao jedno pismo, ali nismo nikad dobili nikakve odgovore. Tako da ne znam šta da kažem za Beograd...
Na spratu Muzeja primenjene umetnosti su izloženi i njegovi likovni radovi u kojima je određene teme obrađivao u serijama po šest slika, a u kojima se “zahvaljuje” umetnicima koji su ga terali da bude umetnik, a on to nije hteo.
- Sada kad sam pod stare dane počeo da slikam, hteo sam da to onda bude za njih - napominje Podreka koji je pored svega što je radio bio i golman u austrijskoj Vieni te je svojevremeno na molbu kluba Rapid dolazio u Beograd da vidi Pižona da li bi on odgovarao njihovom klubu. Izložbu u MPU (kustosi: Biljana Jotić, istoričar umetnosti i v.d. direktora MPU i Relja Petrović, arhitekta) prati obiman katalog sa autorskim tekstovima profesora Podreke, profesora Adolfa Štilera uz uvodni tekst Biljane Jotić.