Ćerku učim da bude čestita
ALEKSANDRA RADOVIĆ
LENA KOVAČEVIĆ
VUK KOSTIĆ
- To je izuzetno važan praznik za sve nas kao narod, jer nas uvek podseća na sve što se dešava sada i ovde u ovom životu. Nema svoj kraj u ovom životu, nego se nastavlja u onom večnom i u tom smislu je važan Vaskrs kao obećanje koje je Gospod dao nama nakon smrti. Vera u večni život za sve nas. Tako da u tom smislu je veoma važan i sam poredak službi koje se dešavaju tada u crkvi je predivan i važan. Naravno, taj momenat sa porodicom, tradicija farbanja jaja, sve što ono simbolizuju je jedna celina koja nas čini da budemo to što jesmo. - U našem narodu ima izreka: “Bez nevolje, nema bogomolje“i zaista jeste tako. Ljudi imaju razne trenutke osvešćenja u životu, kada shvate da jedan deo života, a neki ljudi i veći deo provode u neznanju, da su nešto bitno pogrešno radili. U tom trenutku ljudi pristupaju crkvi i molitvama. Poenta našeg života nije da budemo samo tada kada je stani-pani, nego da uvek budemo u molitvi, da budemo zahvalni bogu i kada je teško da mu se obratimo za pomoć. To je neki konstantni odnos ljubavi između nas, kao ljudi kojima je obećan večni život i našeg stvaraoca. - Zbog svega. Ne postoji nijedna sitnica u mom životu na kojoj nisam zahvalna. Trudim se da podsetim sebe svako jutro i ovo nije fraza. Da osvestim šta je to sve što mi je dato, ničim zasluženo. Mnogi ljudi imaju teške živote i sudbine. Videvši tako neke od njih, koji su u tim teškim momentima ostali zahvalni Bogu za sve što im se dešava nemam pravo da se žalim. Kada sam videla prilog Jovana Memedovića o gospodinu koji je slep, a živi potpuno aktivno, jedan život pun radosti, prosto čovek kada vidi tako nešto, bude ga i sramota da ne bude zahvalan na svemu što ima i što mu je dato. - Naravno. Svima nama je najvažnije da naša deca budu čestiti ljudi, da ne budu deo neke ekipe koju će biti briga za one pored njih, nego da budu zaista svesni koliko sami mogu biti pomoć nekom drugom čoveku, biti uteha i koliko je to dužnost svakog od nas, onoliko koliko ima i koliko može. To je ono što prenosimo na našu decu, da budu svesni toga da je naš smisao postojanja na zemlji da budemo tu jedni za druge, da se nađemo jedni drugima u nevolji, da nekako lakše preguramo ovaj život koji je svima težak. - One nas formiraju kao ljude. Imala sam sreću da dosta rano uđem u veru, vodim liturgiju, jer sam pevala i držala hor u Amsterdamu šest godina i poznajem liturgijsku muziku i delove liturgije kako idu i to je za mene jedno privatno ogromno bogatstvo. U suštini ono što je na nama je da prenesemo našoj porodici, deci, ono što je naša porodica prenosila nama. Bilo bi mi strašno da taj jedan krug negde ne napišemo kako je do nas, kako treba, - Danas je donekle sve isto, a donekle sve drugačije. Vreme kao takvo ti diktira da sa njima moraš da pričaš o nekim stvarima o kojima naši roditelji sa nama nisu morali da pričaju, jer nismo živeli u istom vremenu, ni tehnološki ni na drugi način. Elementarne stvari su iste da moraš da vodiš računa o tome kako se ponašaš, da budeš dobar, da poštuješ starije i autoritet. Da imamo osećaj odgovornosti, da sutra negde predstavljamo u krajnjem slučaju neke postulate onoga što su nas roditelji naučili. To su stvari koje važe i danas i ne mogu da se preskoče. Nije lako imati danas decu i negde sačuvati ono pravo klasično, tradicionalno vaspitanje. Moraš mnogo toga da vezeš za ovo vreme u kojem oni žive.
(Šminka Lana Mladenović) - Da i uživam u tome, jer kroz tu tradiciju sećamo se predaka i davnih vremena. Mislim da to ništa nije čudno (i ne treba da bude čudno ljudima) što je meni u mojoj zemlji moj narod i moja tradicija na prvom mestu. - Da. Trebalo bi ceo život živeti kao da je svaki dan sveti dan - Vaskrs ili Božić jer tako čuvamo sebe. Jer na Vaskrs i Božić paziš da se ne ogrešiš i ne pokvariš taj sveti dan. Čuvaš se da nisi ljut, prek i gord, zbog sebe ne zbog drugih. Imaš svest da činiš nešto loše ako vičeš... Kad vidiš nekog “konja” npr. u saobraćaju nećeš vikati, kao što bi možda svaki drugi dan.