Neponovljiva godina čuda

Zašto je NV73. annus mirabilis u istoriji roka? Rok muzika nikada nije postojala u vakuumu. kajmanje kada je doba sodolije prelazilo u doba sotergejta. jeđutim, na pitanje koja je godina od NV54. do danas najbolja, postoje brojne nedoumice. Priznajem da ima ozbiljnih kandidata za taj epitet.

Na primer, 1955. elvis, 1964. Bitlmanija, 1967. Leto ljubavi, 1977. pank revolucija, 1979. nalet novog talasa, 1984. najveći tiraži, 1991. Nirvana i najava grandž dominacije.

Iz više razloga 1973. je bila čudesna godina za rok, a impresivan broj ploča objavljenih u tih dvanaest meseci smatra se definitivnim za autore i bendove koji su ih objavili. Kao takva zaslužuje da bude potpunije opisana.

Zamislite vremenski period od 12 meseci tokom kojeg su se pojavili neki od sudbonosnih albuma ove muzike. U januaru „Greetings From Asburi Park“Brusa Springstina, „Transformer“Lu Rida, „GP“Grema Parsonsa. Februar je ponudio Elvisov „Aloha from Hawaii Via Satellite“, „Raw Power“Iggy&the Stooges i „Dnevnik jedne ljubavi“Josipe Lisac. U martu „The Dark Side of the Moon“Pink Floyd, „Houses of the Holy“Led Zeppelin, „Closing Time“Toma Veitsa, „For Your Pleasure“Roxy Music. April nam je doneo „Aladdin Sane“Dejvida Bouvija, „Catch a Fire“Bob Marley&whalers, „Desperado“Eagles. U maju „Tubular Bells“Majka Oldfilda, „Yessongs“Yes i prvi album YU grupe. U junu „Jesus Christ Superstar“raznih izvođača. Vrhunac jula je prvi album grupe Queen, „Countdown to Ecstasy“Steely Dan i „Tres Hombres“ZZ Top. U avgustu su stigli „Innervisions“Stivija Vondera, „Let’s Get It On“Marvina Geja i „Killing Me Softly“Roberte Flek. Septembar nam je doneo „Goats’ Head Soup“The Rolling Stones, „Vagabonds Of The Western World“Thin Lizzy i „Hello“Status Quo. U oktobru „Goodbye Yellow Brick Road“Eltona Džona, „Quadrophenia“Who, i „Selling England By The Pound“Genesis. U novembru „Piano Man“Bili Džoela i „Mind Games“Džona Lenona. A decembar „Sabbath Bloody Sabbath“grupe Black Sabbath, „Band On The Run“Pola Makartnija i grupe Wings ili „Living For You“Al Grina...

Kritičari tvrde, a i top-liste govore da je to bio trijumf klasičnog roka. Bilo da je reč o slučajnosti ili planiranju diskografskih kuća, tek elementarne snage su se udružile da podare neke od najvažnijih rok dokumenata. Sjajna izdanja te godine dokazuju vrhunske domete istinskih talenata i veštine koje su kasnije retko viđene. U ciglo 365 dana imali smo esid rok, barokni rok, kantri rok, dens, glem rok, hard rok, hevi metal, rege, fjužn džez, bablgam, fank i južnjački rok. Imali smo sve. Drugim rečima, ključao je muzički melting pot. Kreativnost rasprostranjena, a umetničke slobode nesputane. Za bendove i stvaraoce nije bilo presije od strane izdavačkih kuća. Muzičari su gospodarili svojim sudbinama!

Može se reći da su tada postojale dve generacije bebi bumera: oni koji su iskusili eru muzike u deceniji mira i ljubavi iz prve ruke, i oni koji su o tome saznali od svoje starije braće i sestara. Kada su došle sedamdesete ta polovina bebi bumera odlučila je da napravi svoju žurku sa svojim bendovima i autorima. Bio je to njihov trenutak.

Ili konačan rezultat detonacije koja se desila kasnih šezdesetih i kulminacija godina originalne rok muzike, razbijanja svih granica i dominacije gitarskog zvuka. Simbolično, 1973. je označila pravi kraj šezdesetih kao kulturne ere. Poslednji dah „doba mogućnosti“pre nego je osunčani idealizam ustupio mesto ekonomskoj recesiji i ciničnom razočaranju. Pošto je „velika reforma“protresla svet, posledice su se mogle pretpostaviti.

Kao da je sunce osvetljavalo put ka napred.

Godina izuzetnih debija, ali i mnogo onoga što nazivamo „klasikom“tada zauvek nestaje. Odlučujući trenuci za Dejvida Bouvija, Brusa Springstina, Pink Floyd, Eltona Džona, Rolling Stones, Eagles i Marvina Geja.

Vrtlog društveno-političkog aktivizma, seksualnog oslobođenja, korupcije, svetske inflacije, skandala i hedonističkih ekscesa učinio privid da je civilizacija ili na ivici kolapsa ili na pragu velikog buđenja. Rat u Vijetnamu se završavao, Pinoče zaveo vojni teror u Čileu, otvorena nova zgrada opere u Sidneju, košarkaši Jugoslavije prvi put šampioni Evrope, naftna kriza gurnula svet u ekonomski očaj, njujorške bliznakinje postale najviše zgrade na svetu. Na domaćoj televiziji serija „Kamiondžije“, a Zdravko sa „Gori vatra“predstavio Jugu na Evroviziji. Praveći večne albume bendovi su menjali paradigme i otvarali nove prostore.

Prosto, rok dostigao vrhunac i tako je bilo dok se nije raspao - baš kao i ostatak sveta. FM se borio protiv AM, era protestnog soula ustupa mesto diskotekama, DJ Kool Herc 11. avgusta u Bronksu iznedrava hiphop. Glem rok Marka Bolana i Alisa Kupera podelio se na glem metal i pank. Hipiji i ljubitelji kantrija se pomirili zahvaljujući Krisu Kristofersonu i Viliju Nelsonu, Led Zeppelin na stadionu Tampa obara rekord za najveću posećenost jednom koncertu prodavši 2.400 ulaznica više od Beatlesa na Šea stadionu, a Allman Brothers Band, Grateful Dead i Band priređuju najveći rok spektakl do tada u Vatkins Glenu.

Ovu evoluciju pratili smo kao savremeni Darvini. Ceo muzički posao beše ona tačka u kojoj je sila vladajućeg establišmenta videla šansu da podstakne pobunu. Underground je bujao, pa se pojavljuju različiti podžanrovi i novi kandidati za top-liste i radio talase kao ezoteričnija hrana za uši, umove i srca muzičkih sladokusaca. A Radio Kruševac aprila 1973. objavljuje singl neznane sarajevske grupe Jutro sa pesmom „Kad bi’ bio bijelo dugme“. Novo vreme, pre pola veka.

Nikita Mihalkov je jedan od najznačajnijih filmskih stvaralaca. Kad izgovorite Nikitino ime, imate osećaj da pominjete nekog ko vam je blizak i drag. U svojim filmskim pričama ispričao je i deo naših života. Sve nam je pomalo poznato, kao da je već nekad viđeno. I sve je beskrajno tragično, tužno i povremeno neodoljivo smešno.

smrt Je često POVOD Da se živi iz inata, da se čovek podsmehne strahu. U mnogobrojnim teorijama umetnosti pominje se obično pet velikih tema koje su osnova umetničkih dela. Prva je ljubav, posle ljubavi je rat, pa bolest, zatim smrt i vlast. Ukrštanjem ovih tema dobija se beskraj poznatih priča među kojima je najčešća - ljubav i rat.

Ljubav je u osnovi većine Nikitinih filmova, a ljubav ima na hiljade lica i naličja. Ne postoji značajnije umetničko delo bez priče o ljubavi ili mržnji kao njenom opozitu, I poznatoj ljubomori. Ljubav može biti porodična, prijateljska, partnerska, rodoljubiva, podanička, patološka, opsesivna, varljiva, iskrena i neiskrena, ljubav kao računica, kao laž i prevara, ljubav kao vera i nevera, kao sreća, nesreća, radost i bol, ljubav kao sećanje na ljubav... Za svaki od pomenutih uzroka ili posledica ljubavi možemo da se setimo poznate knjige, drame, filma, pesme, slike. A kad se ljubav dogodi u ratnim vremenima, vratimo se hiljadama godina u prošlost, u doba Ilijade i Odiseje, pa kroz celokupnu istoriju umetnosti, sve do čuvenog ruskog režisera i našeg prijatelja Nikite Mihalkova.

Jedan moj rođak je bio na zloglasnom Golom otoku tri puta. Tu čast je imalo samo nekoliko ljudi i zvali su ih - tromotorci. I nije Voja bio staljinista, nije robijao zbog Informbiroa, Voja je robijao jer je voleo Rusiju. Znao je da kaže da je Rusiju voleo pre nego što je čuo i znao da postoji. I kako odrobija, u prvoj kafani otpeva neku rusku pesmu i održi kraći govor. Govor je bio kraći jer bi ga u pola govora ponovo uhapsili i odveli da se bavi vajarstvom, kako se govorilo za ljude koji odlaze na Goli otok. Umro je u inostranstvu, ali to nije bila Rusija, i sovjetskim komunistima je bio problematičan kao veliki ruski nacionalista. Ova priča o mom rođaku Vojislavu ispričana je u većini filmova Nikite Mihalkova. Ljubav po svaku cenu, za svaki pedalj ruske zemlje i stradanje zbog te ljubavi. To se događalo junacima Nikitinih filmova, to se događalo, i danas se događa Nikiti. Može se reći da je njegov filmski rad njegova autobiografija.

TETKA

Ljubav većine naših ljudi

film o otadžbinskom ratu, zapravo o drugom delu “Varljivog sunca”, koji mu je doneo Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Novinari su preneli njegovu izjavu: ”Postoji zajednička ideja filma i moja uloga glumca u tom filmu, u toku su razgovori sa scenaristom Dušanom Kovačevićem. Film će sa tačke gledišta osećanja biti vezan za pravoslavlje, ali ne znači da će biti religiozan, ni nositi karakteristike propovedi. Glavni junak će tražiti odgovore na pitanje šta je to naš unutrašnji duhovni život. Nije obavezno mnogo govoriti o Bogu da bi se u njega verovalo. Mnogo ikona na jednom mestu, u jednoj kući može proizvesti osećaj odsustva Boga. Važni odgovori treba da se kristališu iz filma a ne da budu dati odozgo, didaktički”.

Tog dana smo se družili i razgovarali sve do odlaska na predstavu u Zvezdara teatru gde je Nikita gledao “Smešnu stranu muzike” sa Gagijem Jovanovićem kao šarmantnim pripovedačem i darovitim narodnim pevačem. Predstava za koju nije bio neophodan veliki prevod. Posle smo, kao što je red, sedeli u klubu pozorišta gde je Nikita pričao o glumi, filmu, literaturi... Bilo je to lepo i dugo putovanje u noć. Na rastanku smo se dogovorili da ja uskoro dođem u Moskvu i da nastavimo razgovor. I ja ću doći u Moskvu, i razgovaraćemo, ali film nije do danas realizovan pošto je Mihalkov počeo snimanje svog velikog ratnog filma. U međuvremenu i ja sam bio u Portugalu kao ambasador Srbije i Crne Gore, pa samo Srbije kad je došlo do razvoda braka. Možda ćemo jednog dana nastaviti započetu priču, ali sad je rat u Ukrajini, kome se ne vidi kraj, i sve što nije borba za život je manje važno.

AUTORITET

U Moskvi sam bio tri puta. Prve dve posete mitskom gradu slovenskih naroda bile su sa pozorišnim predstavama sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. U sećanju mi je ostala monumentalnost prestonice Rusije. Sovjetski Savez nikad nisam najbolje razumeo jer sam odrastao na literaturi koja nije poznavala tu tvorevinu zasnovanu na pokornosti bivših neprijatelja. Odrastao sam na knjigama koje su Moskvu pominjale kao glavni grad Rusije. I danas pamtim putovanje i svaki korak u Zagorsku, pravoslavnom hramu ruskog naroda, mestu udaljenom od Moskve sat vremena diskretno kontrolisane vožnje. Pamtim i Lenjinovo lice boje sveće i narod koji strpljivo čeka da vidi jednog od vođa suicidne revolucije kojoj će Mihalkov posvetiti potresne scene u filmovima. Sećam se i priče jednog ruskog profesora koji nam je pomagao u obilasku grada. Profesor je čuo i poziv upućen meni, da bi bilo lepo da odem na filmski festival na Sardiniju gde je film “Ko to tamo peva” dobio nagradu. Poziv me je zatekao u Moskvi i nije bilo moguće da na festival stignem za dva dana. Kad smo ostali nasamo, rekao mi je: ”Znate li kad ću ja videti inostranstvo... Nikad. Podneo sam molbu za putovanje u Francusku pre nekoliko godina. Do danas nisam dobio odgovor. I neću ga nikad dobiti. Veće su šanse da posetim Mars nego Pariz“. Tih se reči sećam kao da sam ih juče čuo. Pamtim srdačnost običnih ljudi na skoro svakom koraku i skromnost koja me je podsećala na naš život pedesetih godina, odmah posle rata kada je najveće bogatstvo bilo to što si živ.

Treći odlazak je bio susret sa Nikitom koga sam posetio u njegovom filmskom studiju, u nevelikoj radnoj sobi sa stilskim stolom, nekoliko stolica i povećim globusom. Sve u svemu, ni nalik značaju vlasnika najznačajnijih filmskih nagrada širom sveta. Posle priče o daljem radu na scenariju o Hilandaru, dogovorili smo se da razgovor nastavimo uveče u restoranu koji je Nikita predložio. Dogovor je bio da se vidimo oko osam sati. Nešto pre dogovorenog vremena nas trojica smo, bez Nikite, došli do trga gde je bio restoran. I dok smo prilazili ulazu, primetili smo na parkingu nekoliko crnih džipova sa ljudima koji su ih obezbeđivali, a silno obezbeđenje je bilo i pred ulaznim vratima. Pomislio sam da je u restoranu neko važan iz političkog života Rusije, bar je tako bivalo kod nas i u svetu. Kad smo ušli u restoran, levo od ulaznih vrata sedelo je malo neobično društvo, desetak mlađih ljudi sa kosim očima. U pročelju stola je bio mlađi čovek sa podužom crnom kosom i licem - Bika Koji Sedi. Već na prvi pogled se videlo da je kum porodice. Bili su tihi za razliku od raspevanog društva u drugom delu sale, u blizini šanka i razglasa koji su kontrolisali jer su pevali neke ruske folk pesme. Njihov gazda je bio mlad, punačak, rumen od pića i pesme koju je glasno pevao.

Nas je sačekao šef restorana, znao je da ćemo doći i da će Nikita kasniti. Pozdravili smo se sa šefom koji nas je odveo do rezervisanog stola. I odmah sam video da je naš sto, na dijagonalnoj liniji između dva klana, i rekao sam: “Ako se ovi pobiju, pa zapucaju, nas će ubiti sigurno. Tačno smo na liniji vatre”. I dok smo se mi šalili sa osećanjem da nam nije do šale a temperatura između dva klana polako rasla u očiglednoj netrpeljivosti, u restoran je kročio Nikita Mihalkov korakom oficira Bele garde iz svojih filmova, krenuo je prema nama, ali ga je za trenutak zaustavio poziv kosookog i crnokosog mladića - “gospodine Mihalkov...”.

Mladić je prišao, duboko se naklonio dok se rukovao. Nikita se kao i obično osmehivao i nešto mu je rekao. Mladić se ponovo naklonio i vratio na svoje mesto sa očiglednim ponosom. Dok je Mihalkov prilazio našem stolu, pojavio se i vođa drugog društva šireći ruke u zagrljaj koji je Nikita vešto izbegao i uz pomoć šefa restorana oslobodio se pripitog obožavaoca. Kad je seo za sto, Nikita je bio poprilično ljut. Iznervirali su ga ljudi koje nije očekivao i atmosfera nimalo prijatna za razgovor. Rekao je da kosooko društvo za astalom pokraj vrata drži monopol na ribu sa Severnog mora. Snabdevaju Moskvu i veće gradove najkvalitetnijom ribom i kavijarom. Šef im je iz familije koja je gospodar jednog dela mora. A ovi pijani su novokomponovani vlasnici hotela, restorana i svega što ide uz to. Ubrzo je pozvao šefa restorana u kom smo sedeli i rekao mu da se što pre oslobodi raspevanih Rusa, a nešto kasnije i trgovaca ribom. Nisam verovao kako je sve to brzo i diskretno izvedeno. Prvo su ustali pripiti mladići, muzika je ugašena a vođa se sa pristojne udaljenosti naklonio Nikiti dok su odlazili. Nedugo zatim otišli su i “ribari” uz mahanje rukama čoveku koga su očigledno poštovali. Ostali smo u miru i tišini sa zahvalnim pogledima gostiju za drugim stolovima. Mogli smo da odahnemo sa osećanjem da ćemo iz restorana izaći živi. Pričalo se i pisalo da je Nikita Mihalkov veliki prijatelj sa predsednikom Putinom, naslednikom krunisanih glava kad je Rusija bila najmoćnija. Mnogima se to nikada nije svidelo. Nisu očekivali da će bivši oficir KGB-A postati jedan od najmoćnijih ljudi na svetu. Spavali su, a kad su se probudili bilo je kasno.

VASKRS

Danas je 410. dan rata u Ukrajini. Izveštaji sa ratišta su kao biblijske slike o kraju sveta. Gradovi i sela su nalik na neispražnjene pepeljare. I umesto priče o mogućem miru, svakodnevno se pominje novo naoružanje uz pretnje upotrebe nuklearnog oružja. U isto vreme Nemačka je u velikim štrajkovima, Francuska u neredima sa vatrama nezadovoljnih svim i svačim, Izrael je u sopstvenim sukobima, a ostale evropske zemlje ćute i trpe inflaciju koju svaki građanin svakodnevno vidi i sve više oseća. I ovo je očigledno tek početak krize izazvane zabranom uvoza jeftinih ruskih energenata. Da li živimo godine uoči još većeg sukoba, da li je ovo uvod u rat kome je redni broj tri... O Nikiti Mihalkovu čitam, slušam i gledam vesti kako su mu u zapadnom svetu zabranjeni filmovi kao što su zabranjeni ruski pisci, kompozitori, sportisti i ruske mačke na izložbama po demokratskim gradovima Evrope koja je i nas vaspitavala tri meseca 1999. godine. To bi sa velikim zadovoljstvom učinili i Nikitinoj zemlji kad bi smeli kao što su nama na današnji dan 1944. godine čestitali Vaskrs tovarima bombi. Još su živi pojedini ljudi, svedoci savezničkog bombardovanja na Vaskrs te godine. I kad već pominjemo Vaskrs i vaskrsnuće bilo bi lepo da vaskrsne neka velika nada da će svetu biti bolje i da ima života i pre smrti.