U Bogovađi nema više „ljudi u pokretu“

Posle punih 13 godina, “ljudi u pokretu”, na hiljade migranata iz raznih zemalja afrike, azije i Centralne amerike, više ne prolaze kroz Centar za azil u Bogovađi.

neke od njihovih priča zabeležila je publikacija “Ljudi u pokretu”, koju je objavio “Caritas” Valjevo, humanitarna organizacija koja im je istrajno, dok su čekali na vratima evrope, pomagala da nauče strani jezik, socijalizuju se i psihološki oporave. Odlukom Vlade Srbije, Centar za azil u Bogovađi, kojim je upravljao republički komeserijat za izbeglice, prestao je da radi u martu ove godine. Tako je prestala da važi prvobitna odluka o osnivanju Centra koja je objavljena 2011. godine. Na taj način, kako se podseća u publikaciji, “dve odluke su zaokružile i zatvorile priču koju su ispisali ljudi u pokretu”. Centar za azil, inače, bio je smešten u objektu beogradskog Crvenog krsta i zvaničan kapacitet bio je 200 kreveta. Međutim, u zavisnosti od situacije na balkanskoj migracionoj

BILI SMO MESTO SUSRETANJA LJUDI KOJI SU NA PROPUTOVANJU KROZ SRBIJU KA BOLJOJ BUDUĆNOSTI I LJUDI KOJI SU ODLAGALI SVOJU BUDUĆNOST DA BI POMAGALI DRUGIMA - KAŽE DUŠAN PERIĆ IZ VALJEVSKOG “CARITASA”

ruti, broj migranata smeštenih u centar tokom godina kretao se i do dvesta pedeset.

POMOĆ VOLONTERA

Pik broja migranata u Srbiji beleži se tokom 2015. kada je “Caritas” Valjevo započeo sa urgentnim programima podele hrane, higijenskih paketa i postavljanjem prvog sanitarnog kontejnera u Beogradu opremljenog sa tuševima. Sa zatvaranjem granica eu, tok migrantske krize u Srbiji se transformiše, pa i „Caritas“prestaje sa urgentnim programima i uspostavlja alate psihosocijalne podrške i edukacije za migrante smeštene u Centru u Bogovađi. Na taj način nastao je „Social Café“, mesto gde su mnogobrojni volonteri „Caritasa“iz Srbije i Italije pokušavali da “ljudima u pokretu”, učeći ih stranim jezicima, ali i dijalogu i toleranciji, pomognu dok čekaju na vratima evrope.

- Boravio sam u Bogovađi, u mestu gde smo čekali da se granice otvore kako bismo mogli da dospemo do zemalja u kojima bismo započeli život iz početka. Bilo je malo dosadno dok se nije pojavio „Caritas“. Upoznao sam Silviju iz Italije koja me je naučila engleski i italijanski. Od toga dana moj život se promenio. Uprkos očaju koji je dostigao vrhunac, počeo sam da se nadam i shvatio da mogu da govorim strane jezike, više učim i unapređujem se. Svakog dana čekao sam automobil “Caritasa” da se pojavi, jer sam želeo da razgovaram i učim. Organizovali su mnogo aktivnosti koje su se razlikovale od dana do dana i koje su bile veoma interesantne. Učešćem u njima zaboravili smo gde smo zastali i kroz šta smo prošli na proputovanju. Osetio sam da su nam pomagali izvan onoga što im je obaveza - pokazivali su čistu ljubav prema ljudima - ispovest je Farida iz Irana, jednog od mnogih koji su se zadesili u Centru za azil, kojima je “Caritasov” “Social Café” pomogao.

“DOČEKALI NAS RAŠIRENIH RUKU”

Ostali “ljudi u pokretu”, u ovoj publikaciji podsećaju da “kada si izbeglica i dođeš u novu zemlju prvo što ti padne na pamet je gde ćeš spavati, gde dobiti medicinsku pomoć i psihološku podršku”. Sve to su u Bogovađi dobili zahvaljujući volonterima “Caritasa”.

- Tamo su ljudi bili veoma ljubazni, dočekali su me raširenih ruku, nahranili i učinili da se psihički osećam dobro kroz razne aktivnosti: pravljenje minđuša, narukvica, ogrlica. Boravak u ovom kampu me naučio mnogo stvari i pomogao mi da shvatim kako da budem u zajednici, dao mi je hrabrost koja mi je bila potrebna - zaključila je u svom sećanju anabel iz Burundija.

Iako je Centar u Bogovađi sada zatvoren, u valjevskom “Caritasu” smatraju da su svoj deo misije ispunili - da sa nepoznatim ljudima podele radosti i tuge i da im pomognu da se

bar u tih 50 kvadrata “Social Caféa” osete kao poštovani i ravnopravni.

- Bili smo mesto susretanja ljudi koji su na proputovanju kroz Srbiju ka boljoj budućnosti i ljudi koji su odlagali svoju budućnost da bi pomagali drugima. Ljudi su odlazili. Neki starim, a neki novim kućama i novim životima. Jedna stvar nas je na tom putu uvek povezivala. Činjenica da smo svi ljudi. Ljudi od krvi i mesa sa istim željama i potrebama. Neki su te potrebe i želje ostvarili zahvaljujući rođenju na mestu na kome izgleda sunce jače greje, dok su neki morali da pregaze i preplove trnovite puteve i hladna mora da bi na granicama Evrope molili za malo milosti i saosećanja – kaže Dušan Perić iz valjevskog “Caritasa”, jedan od autora publikacije.

OSETIO SAM DA SU NAM POMAGALI IZVAN ONOGA ŠTO IM JE OBAVEZA, POKAZIVALI SU ČISTU LJUBAV PREMA LJUDIMA - IZJAVIO JE FARID IZ IRANA

BORAVAK U KAMPU NAUČIO ME MNOGO STVARI I POMOGAO DA SHVATIM KAKO DA BUDEM U ZAJEDNICI, DAO MI HRABROST KOJA MI JE BILA POTREBNA REČI SU ANABEL IZ BURUNDIJA