ŽIVIMO U DOBA OGROMNE PODELJENOSTI

Situacija je malo kao onaj stari aforizam; juče smo bili na ivici ambisa, a danas smo napravili veliki korak napred, kaže čuveni makedonski reditelj svetske reputacije Milčo Mančevski.

Nedavno, 27. aprila, njegov najnoviji film “Kajmak” stigao je pred ovdašnju biskopsku publiku. I, kako vele upućeni, odmah pobudio naročitu pažnju. Istina za volju, dodaju, to se i očekivalo.

Davnih dana osvojio je i gledaoce i znalce širom Evrope i sveta nagrađivanim, proslavljenim filmom “Pre kiše”, a potom i drugim ostvarenjima. Jezik brojeva kaže da je uradio sedam dugometražnih igranih filmova, oko 50 kratkih…

Premijera filma “Kajmak” - priča o dva ljubavna trougla u komšiluku, u savremenom Skoplju, kroz koju se otvara pitanje identiteta, raspeća pojedinca u današnjem vremenu između imati ili biti, odnosa prema onome šta je stvarno, a šta ne …- bila je na međunarodnom filmskom festival u Tokiju, u Severnoj Makedoniji pobudio je oduševljenje, publika ovogodišnjeg 51. Festa ispratila ga je gromkim aplauzom, biće prikaza u oko četrdeset zemalja, a u razgovoru za “Blic” čuveni reditelj govori o ovom ostvarenju, (ne) moći (filmske) umetnosti, svojim viđenjima, našem vremenu…

Šta je bio vaš motiv da radite “Kajmak”?

- Poželeo sam da radim ljubavnu priču za odrasle zato što sam se nagledao foliranja koje sebe prodaju kao romantične priče ili ljubavne priče, a u stvari nemaju veze sa životom. Previše holivudskih, a bogami i evropskih filmova nam servira filmsku ljubav kao da smo mutavi, kao da smo svi Džejn Ostin. Kad idem u bioskop nedostaju mi filmovi gde je ljubav kompleksna, gde je ponašanje ponekad kontradiktorno, gde je strast i nadopunjavanje i kontrateža ljubavi, gde ljudi varaju i muče one koje vole, gde se prave kompromisi sa mužem, sa komšinicom, sa đavolom… jednom rečju, nedostajao mi je ljubavni film za odrasle. Toga ima više u književnosti nego u bioskopu. Osećanje koje je bilo embrion, koje je bilo triger je bilo osećanje bezobrazluka u pogledu radosti otkrivanja i igranja sa pričom. Kao i obično, priča se sama iznedrila tokom procesa, a na kraju su došli likovi koji su i komplikovani i kompleksni – svi su oni i žrtve i dušmani…

Rekli ste da je “svaki film politički film”, a da u “Kajmaku” kroz ljubavnu priču otvarate pitanja: Ko odlučuje šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je uopšte znači ‘ispravno’…? Društvo ili pojdinac, “progresivni“Zapad ili „primitivni“Istok? A putokaz za odgovor, i kad izađemo iz sfere filma i umetnosti uopšte, glasi….?

- Ideologije se uvek trude da se nametnu, ekspanzionističke su. Sveštenici dominantnih ideologija tvrde da oni imaju autoritet da odlučuju šta je ispravno, a šta nije, kako živeti i kako se ponašati. Nekad su te ideologije religiozne, a nekad su „naučne“. Potreba da drugom naložimo kako da živi, čemu da se raduje, šta da jede, čega da se stidi, koga da voli, s kim da spava, kako da vaspitava decu… ta potreba nije nova i ona je suština vlasti, s tim što ideologija artikuliše opravdanje vladavine, ona je apologet vladara. Naravno, društvu je potrebna struktura i organizacija kako bi funkcionisalo, ali ideologije i vladari često zloupotrebljavaju tu potrebu za strukturom.

Pre par godina kazali ste da filmom caruju neinventivne birokrate koje vladaju fondovima i festivalima i traže ideološki podobne filmove. Kako danas stoje stvari, šta su danas podobni filmovi i šta to znači za umetnost, posebno za mlade umetnike koji dolaze?

- Situacija je malo kao onaj stari aforizam – juče smo bili na ivici ambisa, a danas smo napravili veliki korak napred. ‘Virtue signaling’ je postalo standard u filmskoj industriji. Drugim rečima, glumatanje u kome je važnije da pokažemo kakve sve vrline (ideološke) imamo, kako smo svesni i budni (woke), bez obzira na to da li ono što hvalimo i radimo ima smisla. Teško je ne složiti se sa postulatima nove (woke) dogme – jednakost, solidarnost, fer-plej… Problem je u tome što je primena ideologije dogmatska, represivna i, na kraju, kontraproduktivna. Ne interesuju me vaš cilj i vaša namera, već me interesuje vaš metod. Ako vam je

Usta puna demokratije i liberalnih vrednosti, a postupci totalitaristički. To licemerje je jedna od centralnih tema „Kajmaka“

metod totalitaristički, džaba su vam sve dobre progresivne namere. To, naravno, ne valja ni u društvu, ni u umetnosti, a mlade umetnike uče da budu poltroni – umesto da se fokusiraju na dobre filmove, oni se trude da pevaju o temama koje imaju prođu. Kad sam bio u gimnaziji učestvovao sam na nekom konkursu iz maternjeg jezika. Svi smo pisali kratke priče ili poeziju. Na kraju su za pobednika bili proglašeni svi radovi koji su bili o drugu Titu, bez obzira na kvalitet – a ni jedan koji nije bio o Titu nije uzet u obzir. Danas smo mi u filmskoj industriji, ali i ljudi u akademskim sredinama i u medijima, posebno u Americi, svedoci agresivne ekspanzije ideologije koja nam propisuje rečnik, propisuje nijanse ponašanja mimo pitanja zakonitosti i pristojnosti, propisuje osećanja i vrednosni sistem – a da pritom načinom na koji se nameće u stvari ruši sopstvenu kredibilnost. Usta puna demokratije i liberalnih vrednosti, a postupci totalitaristički. To licemerje je jedna od centralnih tema „Kajmaka“, naravno – viđena kroz prizmu naših junaka, običnih i neobičnih ljudi iz jednog makedonskog komšiluka (a može da bude i bilo gde u svetu). Najvažniji su ljudi i emocije, ideologija treba da njima služi.

Pre oko pet godina, kada je bio aktuelan vaš, ispostaviće se nagrađivan i hvaljen film “Bikini mun”, o Amerikanki koja je bila vojnik u Iraku a potom živela na ulicama Njujorka, kazali ste da vas je inspirisala, između ostalog, tema gubljenja privatnosti. Reklo bi se da su za ovih pet godina stvari napredovale u korist gubljenja?

- Nažalost jesu. Zanimljivo je što ruku pod ruku sa gubljenjem privatnosti nekako ide i gubljenje stida. Kao da hoćemo da kažemo: „kad već sve znate o meni, kad već ne mogu da kontrolišem svoju privatnost, onda me nije briga, nije me više ni stid ni sram“. To se ne odnosi samo na ono što postiramo (koga je briga šta si danas jeo i kako ti stoji novi minić), već i na visoku politiku. Tramp, recimo, danas svakog dana uradi ili kaže desetine stvari – i za svaku od njih bi pre 20 godina bio najuren iz Bele kuće čak i od njegovih.

Živite pretežno u Americi, kako sagledavate aktuelne političke događaje i procese?

- Živimo u doba ogromne podeljenosti. Ideološka netrpeljivost, barem u Americi, ekstremna je. Nije ovako bilo decenijama, ovo je zadnjih stotinjak godina bio jedan relativno stabilan sistem, ali trend demagoške zloupotrebe ljudske gluposti koji je počeo Reganom, a oportunistički ga stavio na steroide Njut Gingrič, danas je standard republikanske partije. Tramp je rezultat toga, a ne razlog. Naravno, tu su i milion mini-mija koji zloupoptrebljavaju ljudsku glupost i agresivnost umesto da igraju konstruktivnu ulogu – Ted Kruz, Ron de Santis, Džoš Holi, Sara Pejlin, Mardžori Tejlor Grin, Loren Bober, Met Gejc, Džim Džordan, itd.

Kad sam bio u gimnaziji učestvovao sam na nekom konkursu iz maternjeg jezika. Na kraju su pobedili svi radovi koji su bili o drugu Titu, bez obzira na kvalitet

Nisu li iza svih tektonskih društvenih zbivanja, kakvi su ratovi, zapravo tokovi (krupnog) kapitala koji na ovaj ili onaj način uzimaju ove ili one zastave? Nisu retki koji kažu da je, recimo, krvavi raspad Jugoslavije pre svega pljačka posle koje se nekolicina u svim narodima i narodnostima silno obogatila, a velika većina još silnije osiromašila…

- Drugim rečima, razlog je pljačka, a ideologija je samo maska, opravdanje, racionalizacija…

Kog je žanra aktuelna realnost?

- Crna komedija, čini se.

Možemo li vas u dogledno vreme očekivati u Srbiji?

- Nadam se da da. Meni je lepo u Srbiji, imam puno starih i novih prijatelja, umetnika koje volim, distributera koga obožavam, kultura koja je deo mog obrazovanja… Trenutne su mi obaveze u Njujorku i Pekingu, ali sada se pojavio i konkretan razlog za gostovanje u Srbiji. To je moj sledeći film, koji se zove „Zbogom, Kopakabano“. Počeli smo pakovanje projekta i postoji mogućnost da Srbija bude jedan od ključnih partnera u ovom filmu. ■

ŠALEP